RATKO DANGUBIĆ: PIJACA U RISNU

x.

Slegnuo je ramenima, mada shvata da mu nije svejedno ide li tamo ili ne ide. Niko ne ume da nađe pukotine za razloge za i protov nečega i nekoga kao on. Prethodne noći se napio i jedva se držao na nogama. I jedino je morao sada da završi započetu priču, kako bi ponovo utonuo u san, ali nije bilo snage. Naravno, kada bi se odmorio osećao bi se bolje. Ponedeljak je, mora danas da dovrši priču „Pijaca u Risnu“, a dogovrio se sa Ilijom da se u dvanaest vide u Akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu, na najavljenom predavanje profesora Bogdana Maglića, koji je odavde davno krenuo trbuhom za kruhom u Prinston. Predavanje je naslovljeno suvo, ali njega je  zanimalo: „Perspektive nuklearne enrgije: i reaktori druge i treće genercije.“ Bio je, dakle, ponedeljak, 17. mart 1986. Nije želeo  da ustane sa tvrde stolice, ali je morao i priča je ostala prilično nesređena. Pozvao je taksi da ga vozi do Svetozara Markovića 6.

y.

Bio je i dalje pospan. Umorniji nego je mislio da treba da bude posle burne noći i predavanja o nuklearnoj energiji. Vratio se zadvoljan sa ovoga dobro posećenog predavanja, i gledao je svetlo koje dolazi iz svetlarnika  i treperi kao prašina. Ponovo je pomislio kako ga dve nedovršene priče i dalje čekaju na stolu. Zastao je nasred hodnika i uzdahnuo, a onda otvorio prozor prema svetlarniku da uđe kakav-takav vazduh. Na ovom prozoru i nema zavese, nego samo jedan lep vitraž koji mu je poklonio prijatelj Ilija s kojim je i bio na predavanju profesora Maglića. Odvukao se na minut-dva do fetelje i skljokao u nju. Progutao je pluvačku i trgao se: istovremeno sa pričom „Pijaca u Risnu“, mora da prepravi i tu davno napisanu kratku priču o cipelaru Sibinoviću. Sada mu je jedna mala knedla bila u grlu, ali je ustao i seo da radi za stolom. Shvatao da ukoliko želi honorar od priča koje objavljuje sedmično u jednom nedeljniku, mora obe priče da pošalje do zatvaranja pošte. Razmakao je zavese i u radnoj sobi topla svetlost je preplavila sobu. Nije smeo da zaspe. Klimnuo je glavom i uzeo da radi. Kakav sam skot, gunđao je, nikada neću napisati veliku stvar. Ispod lakog naslova „Pijaca u Risnu“ poređao je bizarne rečenice o anđelu: „Njega nazivaju nevidljivom dobrotom, korisnim članom porodice Boga, onim koji uliva nadu, i ne bi bilo loše da je svima uliva: uopšte, njega neobično svi vole. Samog anđela ne treba opisivati: kome nije poznat taj tanani lik s belim krilima, koji povezuje čoveka, pticu i Boga.To je onostrano biće koje može da uradi sve i da otrpi sve. Volim da ga zamišljam s kišobranom u ruci i mrkim kaljačama na nogama, u vizantijsko plavoj kišnoj kabanici od gumiranog platna, kako sedi spokojan, u razulareno popodne, posle jake junske kiše, za kamenim stolom na malom trgu u Risnu, ispod krošnji lipa.I mistika je skoro tu, i talasa se od podnevne jare kao utvara. Treba primetiti i zujanje brojnih pčela koji prekrivaju trg. Kafana na trgu se nalazi uz pijacu s dve-tri tezge.“ Njegov telo je ponovo „padalo“ i lepo je on opet utonuo u san u fotelji, ne skidajući se.

z.

Kada je okončao priču „Pijaca u Risnu“, želeo je samo da zastane i da spava, da zatvori oči. Gotovo da se zgrčio u fotelji. Sa ulice je kratko dopirala duboka vika. Pre nego je zaspao, dok je bio svestan svega, opet je lako klimao glavom. I nije shvatao kojom brzinom mu dolazi san. Oko njega je lebdela istinska tišina, čista kao ona koju je opisivao profesor Maglić da vlada tamo negde u svemiru. Da je mogao da čuje samog sebe, čuo bi čoveka koji hrče. Desetine lica je proletelo u snu ispred očiju sa iskrom ljubopitljivosti u njima. Trudio se u tom snu da izbegne susret sa halapljivim očima i tako se trgao iz sna. Ponovo je seo za sto i uzeo hartije u ruke. Tu staru priču završio je za sat, od kada se probudio: u pet popodne. Nije video posebne sličnosti između obućara Sibinovića i anđela, ali lakoća s kojom je bila napisana priča „Pijaca u Risnu“, budila je u njemu tada malu nadu da je dobra i sklepana priča o Sibinoviću, cipelaru.