Iz dana u dan, mesecima, zuri u TV ekran, i odrvenio je
od toga. I mozak mu je utrnuo. Kada se trgao iz polusna, iz televizora je
dopirala muzika s orjenta: derviši su na izlizanom kamenom podu medrese ili
kakvog hana, plesali, okretali se, kao da su u transu. Prebacivao se s TV
kanala na kanal, kao da je lovac koji traga za lovinom: kratko se zaustavio na
programu gde je veliki hor ruske armije pevao iz sve snage. Nervirao se zbog
prenosa fudbalske utakmice od koji sat ranije i sramnog poraza Crvene Zvezde.
Ti tupamarosi ne umeju da pogode kako valja ni loptu, a ne da pobede, uzdahnuo
je. Protegao se nekoliko puta, a onda ga je prožeo blagi osećaj nervoze i
besmisla svega. Ostao je bez posla pre pola godine, ima neke zalihe para,
nikako da nađe novi. Prisetio se da noćas ne spava sam. „Protegla se subota: da
bila je to, po kalendaru, subota.“ Malo je sačekao, a onda odlučno klimnuo
glavom, kao da je doneo posebno tvrdu odluku. Imao je ljubavnicu koja je kod
njega spavala dva puta u nedelji. Naravno, uživao je u njenim zagrljajima,
uzdisajima i umeo je da se preda trzajima njenog tela. To je bila njena subota,
jedna od njenih običnih subota, i ona je trebala da stigne za sat-dva. Na
ekranu se se sada smenjivali pevači narodne muzike, on je bio isključio ton. Nastupio
je novi talas sumnji u sve čime se bavio. Odavno on i sebe prezire. Sveo se u
svemu na nulu, na običnu nulu. Za koji mesec treba da proslavi pedeset prvi
rođendan. Ponekad mu je delovalo čudno kako je sjebao život na gluposti, na
rutinu. Umeo i sebe da žali, da nekako prigrli i privuče k sebi, ali to veče to
nije bio slučaj. Oko jedan sat bio je na sahrani druga iz detinjstva. Okupilo
se mnogo ljudi, mnogo rodbine, bilo je mnogo suza i praznih reči. Kada neko ima
više rođaka i prijatelja, mislio je, to je sahrana veća farsa. Pokojnikova
žena, koju nije upoznao ranije, gotovo da je čupala kosu, neprekidno
ponavljajući pokojnikovo ime. Pitao se, dali bi ova njegova ljubavnica, s kojom
se rve po krevetu, prolila sutra suzu za njim Pomislio je kako bi bilo dobro da
je u jednom trenutku to i pita. Odavno se pomirio s tim da je sjebao život.
Sopstvenu kožu je sve više osećao kao preveliko odelo, kao tuđu. Nema sumnje da
je stario. I još jedna stvar na toj sahrani ga je začudila. Njihova sahrana se
na stazi mimoišla sa drugom sahranom. To su ljudi protumačili kao rđav znak, pa
su se krstili. Ispalo je da su ovi pre njih promašili raku svoga pokojnika.
Činilo mu se nekako surovim da sada, kada čeka ljubavnicu, misli o takvim
stvarima. Uzdahnuo je i krenuo do kuhinje da stavi šampanjac, na kratko, u
friz. Vrteo je glavom, kao da se snebiva nad svim svojim mislima. Iza prozora
je zurio u polumrak ulice i ugledao je nju kako dolazi. Ulica je bila pusta.
Jedva da je jedan auto prošao za pet minuta. Nasuo je čašu kisele vode. Nema
sumnje da je odavno ovakav. I nije mu se samo u ovom trenutku tako i činilo.
Malo je sačekao posle zvuka zvona, a onda krenuo prema vratima. Nekakav nemir
se gnezdio ponovo u njemu. Kada joj je otvorio vrata stana, bila je nasmejana,
poljubila ga je gotovo nehajno u obraz. Odložila je mantil, bez reči, tašnu.
Osećala se ovde odavno kao kao kod kuće. Izvadila je lagano iz spoljnjeg džepa
na tašni belog porcelansko zeca i rekla: „Donela sam ti mali poklon.“ Uvek mu
je donosila, pomislio je, takve gluposti. Izgledalo mu je kao da polako plete
mrežu oko nega: i njoj je bilo trideset i devet. Nije se ni zahvalio, jedva da
se osmehnuo, i rekao joj je: „Stavi ga na komodu. Toliko toga je već na
komodi.“
Нема коментара:
Постави коментар