MILAN NEŠIĆ : TRI JABLANA

      Gruntovno gledajući njegov salaš i preko 70 jutara zemlje, sve u komadu od rečice Begeja pa do Aladara, centra socijalističkog poljoprivrednog dobra Jezero, pripadao je katastarskoj opštini Novog Miloševa, a ne Novog Bečeja odakle je Salašar bio i kuću tamo imao.

     Jezero je bio ambiciozan projekat komunističke vlasti sve do Beodre u Novom Miloševu pa preko Aladara i Kerektova do leve obale Tise; preko su bili i sad su Ada i Mol u Bačkoj. Sve je bilo njihovo sem četiri salaša sa zemljom koja će biti tek u dve reforme agrarne najvećim delom oduzeta, više onima koji su više imali i obrnuto. Bili su to salaši Mađara iz Mola,  Ferike i Matilke sa sve decom Jutikom, Karčikom, Jožikom, Belom (koji je bio potpuno retardiran) i najmlađim Pićukom koji je biodežurni prevodilac sa srpskog na mađarski, i obrnuto; sledeći je salaš bio onaj već pominjan, pa ona dva Maslarska, prvo Brataša, a u nastavku Joce. Maslarski, mada im je prezime Pejin.

      Ta četiri salaša usred Jezera bila su kao kost u grlu državnom aparatu nove vlasti i nije da zaostalim salašarima, nisu nudili nagodbu da se uliju u Jezero, čak su im i potpuno besplatno proređivali i skraćivali paorske im brkove u podrumu kaštela u Beodri.

      Nadomak međe s komšijom Mađarom Ferikom iz Mola, i ženom mu Matilkom sa svih pet đerekek, komšija Banaćanin, još dok mu nisu počupali brkove, koji su posle opet narasli, posadio je tri jablana, baš jablana a ne bagrema, vrbe ili topole. I što baš tri? Što bi Pavle Malešev, novosadski novinar i publicista „konstatovao da je sve na tri; tri metera somota“, „tri sam dana kukuruze brala“, „tri livade nigde lada nema“, pa čak i ona dalmoška pesma „tri sulara su“.

      Ta su tri jablana za desetak godina toliko izđikala da su se mogla videti izdaleka, zdesna iz Bačke, čak od Sente, sa severa iz Mađarske, s istoka iz Rumunije,i dalje od Žombolja,a s juga s Deliblatske peščare, pa i s one strane Dunava, s Avale. Dva su toliko porasla da je bilo nemoguće izmeriti im visinu, a i onaj treći bio je samo metar-dva manji, ali isto tako vidljiv iz daljina kao i ona jednaka dva.

     E baš je ovaj salašar „obeležio teritoriju“ govorili su komšije salašari a i Jezeraši uz verovatno preterivanje da se ova tri jablana, jedan istina malo manji, sigurno vide s onih ruskih i američkih satelita, pa i samog Meseca, gde su Ameri k’o bajagi, bili,  prošetali se i vratili, sve uprkos Rusima koji su tada još bili Sovjeti. A lepo je komšinica baba-Zorka ustvrdila da ti Amerikanci lažu, i da to što gledamo na televizoru jeste da jeste, ali negde u Sahari ili kakvoj drugoj pustinji na zemlji, a sigurno ima tih pustinjskih prostranstava, znaš li ti kolika je Zemlja!

     Svejedno, dal’ s Meseca, Sahare ili koje druge pustoši, tri jablana, jedan malo manji, videla su se možda čak s neba. I to pored salaša na Begeju, između Aladara i Kerektova, Begeja u kojem je bućur od pruća vrbinog, omazan skuvanim kukuruznim brašnom, bio poslenje stanište bele ribe, crvenperki, i po kojeg karaša, a potom na paorskom salašarskom astalu u vidu bele riblje čorbe koja je savršeno išla uz beli lebac od prošle nedelje.

      Jesu bila tri jablana, jedan malo manji, i dugo dugo dodirivali su nebo banatsko, kao da nebo može biti ičije, al’ ovo je baš banatsko i dodirivala su ga ta tri jablana.

( iz knjige "VRANJEVO KROZ VITRAŽ U 24 PRIČE", Prometej i Narodna biblioteka Novi Bečej, 2015.)