MILAN TODOROV: VOJNIKOV GROB

    Momak sa bagerom i kamionom mu se svideo, bar na prvi pogled. Bio je srdačan i zamolio je da ga samo odvede na plac, a on će već sve da završi u roku ne više od tri dana.

    Plac je bio strma zapuštena šikara, ali momku  to nije predstavljalo nikakvu smetnju. Ništa vi ne brinite, rekao je, biće to sređeno kao puslica. Ja baš volim ovakve džungle da raščišćavam, jer kad završim mogu da se divim razlici.

    Ostalo je da se dogovore o visini naknade i zato je Radmilo predložio da odu do kafane „Zavičaj“ koja se nalazila u blizini i uz kafu i to reše. Kad su seli, momak je zatražio konjak i kafu. Ja dobre stvari ne razdvajam, rekao je. Poštujem to, odgovorio je Radmilo, ali ja ću ipak samo kafu. Kad je porudžbina stigla momak je rekao da tu nema velike filozofije što se tiče cene. Zna se koliko staje sat rada bagera. Dvadeset evra. Ni manje ni više. I izručio konjak u preostalu kafu. Ja to tako radim, znate, rekao je momak. Radmilo nije voleo tako isključive tipove i momak mu se sad već manje dopadao. Naročito kad je naručio drugi konjak.

    Pa dobro, rekao je Radmilo oprezno, video si teren i sada možeš da proceniš koliko je to sati rada. Ne mogu to sada tačno da vam kažem, rekao je momak. Zemlja je to. Sa zemljom se nikad ne zna. Možda naletim na  kamen, stenu, odron, ne znam.

Makar orijentaciono, pokušavao je Radmilo.

Nema tu ništa orijentaciono! Bićete sa mnom sve vreme i videti da ja kad radim ne zabušavam. Pa...koliko bude.

Ja sam zaposlen, dodao je Radmilo, često na putu, tako da je neizvodljivo da budem sve vreme uz vas.

Onda mi verujete? pitao je momak.

Verujem vam, rekao je Radmilo, koji je ponovo počeo da momku govori vi, ne znajući ni sam zašto. Između njih je počelo da raste nešto što nije voleo.

     Bio je nestrpljiv da vidi šta je taj balavac sada izmislio? Kakvu nepremostivu prepreku? Kakvu zavrzlamu? Javio u se jutros usplahiren. Da odmah izađe sa posla i dođe. Zašto? Ne možemo o tome preko telefona, rekao je.

     Ljilji nije rekao ništa. Samo joj je poslao poruku, da ga ne čeka na uobičajenom mestu, da ima neplaniranih obaveza i da ona ode autobusom kući a on će doći čim završi.

     Nije ni mogao ništa drugo da joj kaže, jer ni sam nije znao više. Možda je u pitanju neki spor oko međe, mada je, kao saobraćajni inženjer sve proverio pažljivo u katastru. Utvrdio je da je plac, za čiju kupovinu su novac skupljali godinama i on i njegovi roditelji, na građevinskom zemljištu i potpuno legalan. Imao je crno na belo da je on sad vlasnik tog komada zemlje na šumovitom proplanku Fruške gore, tik uz asfaltirani magistralni put.

    Možda bagerista pokušava da mi dodatno zaceni svoj trud, pomislio je u jednom trenutku. Na to nikako ne bi smeo da pristanem. I ovako je svaki dinar već unapred potrošen. Kad su poslovi gradnje kuće u pitanju, novca nikada nema dovoljno.

    Objasnio je šefu da mora ženu da vodi ne dodatne preglede. Šef je bio dobar, čovek prošlog veka. Sve je mogao da razume, kako je govorio, osim ovo ludo današnje vreme. Daj Bože da bude muško, rekao je i namignuo Radmilu. Srbiju će spasiti samo muška deca, koja mogu da nose pušku.

Neka bude živo i zdravo, rekao je Radmilo, kome se ideja o nošenju puške otkako se vratio sa vukovarskog ratišta jednostavno gadila. Već tri godine kako pokušavaju da začnu dete, ali nešto im se ne da.

Sve je to posledica američkog bombardovanja, rekao mu je šef.

Valjda će biti sve drugačije kada više ne budemo podstanari, mislio je Radmilo. Psiha je čudo.

    Usput je, u pekari na ćošku, kupio burek i jogurt. Kad je plaćao, setio se momka. Onda je mladoj, avetinjski bledoj pekarici rekao da doda još jedan burek s mesom i jogurt. Poneće mu.

    Znači, komšija, jedan sa sirim i jedan sa mesom, plus jogurti? pitala je devojka.
Klimnuo je glavom. Imao je stalno osećanje da je potrebno da ga nekako udobrovolji.

    Stavite sve u jednu vrećicu. Hteo je da omogući momku da bira. Uostalom, mislio je, nešto mi se i ne jede. Obično je u ovo doba već bio gladan i uvek bi u onoj pekari na ćošku uzeo neko pecivo ii, najčešće, veliku debelu pogačicu sa čvarcima. Ljilja ga je prekrevala da će se nastavi li tako vrlo brzo ugojiti, što je njoj doduše svejedno jer će ga voleti i onako i ovako, rekla je.

    Dok je vozio ka placu, razmišljao je o tome. Voleti i ovako i onako. Šta to znači? Da li je ljubav toliko postojana kategorija? Jednom zavoliš nekoga i kraj. Za sebe nije bio siguran. Ali, njoj je verovao. Šta ako se ugoji? To ga je i ona pitala. Šta bi ti radio da se ugojim, ali onako baš da se ugojim kao što se žene ugoje u trudnoći i posle više ne mogu da skinu sve te strije i masne pojaseve oko struka? Ja bih to baš voleo, rekao je iskreno. Ti sad voliš debele žene kad sam ja mršava, zar ne? A kada bih bila debela počeo bi da zagledaš žgoljavice.

    Međutim, kada je stigao na plac, bagerista nije bio tamo. Nije ni izašao iz auta, samo je produžio ka onoj drumskoj birtiji. I zaista bio je u „Zavičaju“ sa bocom piva u šakama. Ponudio mu je burek. Momak je uzeo burek s mesom. Dobro je, pomisli Radmilo, ja i onako volim samo burek sa sirom. Dakle, upita, o čemu se radi?

Videli ste i sami.

Ništa nisam video. Meni se čak učinilo, prizna Radmilo i ujede se za usnu, da si skoro završio.

Neću ja to izgleda ni završiti.

Zašto?  pitao je Radmilo već unervožen.
Zbog groba, gazda. Naišao sam na nečiji ničiji grob!

Radmilo ga je gledao ne shvatajući: nečiji ničiji grob!

Da, dešava se to, naročito na takvom, šumskom terenu. Na vama je da odlučite šta ćete dalje radite. Da je to moj grob, ja bih...

Radmilo nije sačekao kraj rečenice i nije saznao šta bi sa tim grobom, koji je kako je postepeno shvatao, pronađen u šikari na placu, mladić sada uradio. A nije znao ni šta on da uradi.

Naravno da nije tvoj grob, mislio je da odgovori mladiću, ali svakako nije ni moj. Onda je shvatio koliko je to glupo i okrutno.

Platio je račun usukanom radoznalom kelneru, na izlasku. I samo dobacio mladiću: Sutra nastavljamo. Ovaj je odmahnuo glavom. Verovatno je sujeveran, pomisli Radmilo i malo se strese. A možda sam ja još sujeverniji?

    Znao je samo jedno, o tome ne sme ni reč da kaže Ljilji. Postala je strašno osetljiva posle smrti roditelja, koji su iznenada otišli, prvo majka pa za nepunih dva meseca i otac. A možda, pomisli nadajući se, možda je konačno u drugom, blagoslovenom stanju.

    Kad se vratio na plac, nije mogao da se načudi kako nije primetio taj grob na levoj strani, uz samu ivicu bagremara. Možda je zato i dobio taj plac po vrlo povoljnoj ceni? Videlo se da je bager pažljivo zaobišao ulegnuti grob na kome je stajao krst od žuto ružičastog kamena.

Radmilo priđe bliže. Krst je bio patiniran i napuknut tako da se na njemu nisu mogla čitati slova, ukoliko je uopšte na njemu ikada bilo slova.

Međutim, grob je nesumnjivo bio tu. Čak se Radmilu činilo da dominira terenom. Šta sad, pomisli. Kako da diže kuću na nekom grobu?  I čii je to uopšte grob? Šta se radi u takvim prilikama? Verovatno se čovek prekrsti. I Radmilo se prekrstio, ali mu posle toga nije bilo nimalo lakše.

     Odlučio je da se vrati u „Zavičaj“. Okrenuo je auto i pojurio ka kafani na raskršću. Jedva je našao mesto za parking. Kafana je bila dupke puna. Znao je ko su ti nepoznati ljudi. Pevali su neke njemu nepoznate pesme koje bi uvek završavale sa oj i joj. Izgledalo je kao da se međusobno tuku dok pevaju iako su zagrljeni, a glave uronjene u glavu su se ravnomerno trzale kao pri plaču. Međutim, mladog bageristu nije tamo zatekao. 

     Bilo je rano proleće i gust mrak se već spustio sa vrhova Fruške gore. Vozio se polako kući zaboravivši da upali svetla na kolima. Puštao je da ga vozila  pretiču. Poneki su mu svirali ili ablendovali. Ali, on se nije osvrtao.Mislio je kako bi bilo dobro da je večeras na televiziji prenos neke utakmice, svejedno da li fudbalske ili košarkaške, i da ne mora Ljilji ništa da objašnjava.

   Kad je došao, Ljilja je bila u kupatilu. Doviknula mu je da je večera u frižideru i da se snađe. Ona se, rekla je, sprema. Sutra rano ide na utrazvuk. Strašno se plašila lekara i istovremeno je bila zaljubljena u sve lekare sveta. Kad bih se ponovo udala, rekla mu je jednom, to bih učinila samo ako je u pitanju doktor. Naročito ako je hirurg! Ja mrzim doktore, rekao joj je tada. Ja posebno mrzim hirurge!

Uzeo je klekovaču iz friza i nategao iz flaše. Jedan dug guc, pa drugi još duži. I ginekologe mrzim, proderao se iz sve snage. I urologe! I ...i onog patologa koji mi je namestio grob, njega baš mrzim!  

Ti nisi normalan, dreknula je Ljilja iz kupatila.

   Sutradan je nazvao „patologa“ od koga je kupio zemljište za kuću.
Ne znam ja ni za kakav grob.

Da li je u blizini nekada bilo groblje, pitao je.

Čiča se kleo da ne zna. Posle se setio da je na brdu iznad puta nekada bilo nemačko vojničko groblje iz Velikog rata. Samo krstovi, bez imena. Mrtvi vojnici, rekao je, ti nikad nemaju ime.

Nije mi samo jasno kako je grob mogao da pređe put?

I ja se čudim.

To je to, dakle, pomisli Radmilo. Putujući grob. Grob vojnika koga ni u smrti ne drži mesto. Muške nesreće ne prestaju pogibijom.

    Prošao je još jedan dan. Ljilja mu je rekla da je zvao bagerista na kuću jer je izgubio broj njegovog mobilnog telefona.

Nije se usudio da je pita šta je hteo. U stvari, nije ni imao vremena, jer ga je Ljilja poljubila onako kako ga nije poljubila već neko vreme i rekla mu: Kaži dragička. Biće muško.

Otkud znaš?

Osećam!

    Zakazao je bageristi sastanak popodne, na placu. Trebalo je da ga isplati, bez obzira na nepredviđeno otkriće. Pre podne je pitao šefa šta se radi u takvim prilikama...kad grobovi krenu niz brdo.

    Sve se survava, pa i grobovi, jeknuo je šef. Samo da se ja dočepam penzije, pa neka se onda sve tornja u pizdu materinu. I još dodao: idi u upravu groblja. Pitaj. Šta ja znam!

    U upravi groblja su  mu rekli da oni nisu nadležni za stare napuštene grobove pored puta. Uputili su ga u katastar.

U katastru su mu preporučili da se obrati sudu. U svakom slučaju, rekli su, ne sme da oštećuje grob, da ga skrnavi ili pomera.

    Predveče je otišao na plac, seo na grob i čekao. Bagerista se nije pojavio ni posle pola sata. Opet je morao do „Zavičaja“.

Ja sam mislio da se podrazumeva da se nađemo ovde.

Šta da radim sa grobom, pitao ga je. Ne mogu da dižem kuću na grobu.

Ne znam, slegao je ramenima bagerista. Da je to moj grob, ja bi znao.

Pa reci, onda!

Pomislićete da hoću da vam uzmem pare.
Radmilo se obradovao. Mladić je ipak simpatičan. Mislio je na nešto gore.

Naš narod kaže da ne valja zatirati tuđi grob...

Pa?

Pa, zato narod, koliko ja znam, kad naiđe tako na grob na terenu za gradnju, ne kopa više, nego nasipa.

Zemlju?

Šta drugo? Dva metra zemlje preko groba sahrani čak i grob.

I ne vidi se?

Ne samo da se ne vidi, nego ga ni nema. On je sada u sloju prošlog vremena. Pa, zamislite vi, Radmilo, koliko je grobova duboko u zemlji, u naslagama njenih slojeva. Milijardu, najmanje. Mi gazimo po njihovim kostima bezbrižni kao anđeli. A tako će posle nekoliko stotina godina i po nama.Prašina veje iz svemira i sve nas polako ali sigurno zatrpava Božjom lopatom.

Radmilo je bio iznenađen mladićevom filozofijom. Pitao se: otkud mu to? Ali, činilo mu se da je to dosta razuman predlog.

I ti možeš da naspeš tu zemlju?

Mogu.

Razmisliću, pa ću ti se javiti. Najkasnije za tri dana.

Sledećeg dana je opet bio na placu, kraj groba nepoznatog vojnika.
Pruža ruku, opipava ožiljke na kamenom krstu. Oseća svaku pukotinu u kamenu. Oseća neko nejasno poluzadovoljsto dok ga miluje. I kao da ga iznutra, iz tog kamena, iz tih kamenih žilica dodiruje neka ruka. Mala nežna ruka.

Nije ga zanimalo kako je taj nesrećni vojnik poginuo.To sada, posle toliko godina koje je prekrio zaborav, uopšte više nije bilo važno.

Dok, milujući. opipava kamen ne može da se oslobodi pomisli da je vojnik nečije dete.
Odjednom je ustao i pošao kući ne osvrćući se, kao da beži iz košmara.

    Ujutro, posmatrao je kako momak jakom čeličnom kašikom vešto prebacuje zemlju s jednog kraja na drugi. Kao deca na plaži, pomisli.

Kad je sve bilo gotovo, ugasio je bager, izašao iz kabine i zapalio cigaru.

Gazda, nešto mi sad palo na pamet, reče ispuštajući zadovoljno dugi dim, ali... sad je kasno.

Slobodno kaži, reče mu Radmilo.

Ma kasno je.

Hajde.

Često, grob bude prazan.

    Zazvonio je telefon u džepu njegovih pantalaona. Radmilo je  hitro, ali sa zebnjom rasklopio Samsung. Klimao je nemušto glavom i posle nekoliko minuta se veselo obrati mladiću koji ništa nije shvatao.

Predosećaj, Ljiljin predosećaj je bio ispravan. Muškooo! Biće muškoooo!

     I ponosno ponavljajući tu reč „muško“, uz duboku sreću, oseti mali grč u grudima. U tom trenutku bio je siguran da svom sinu nikada neće ispričati priču o vojnikovom grobu.