среда, 22. јул 2015.

RATKO DANGUBIĆ: TAŠTIN MONOLOG

Vidim da sve snimaš mobilnim. Snimaj. Upamti, dragi moj zete, Milomire. Mnogi onamo sebe nazivaju ljudima, ali većina su samo emigranti, oni koji su u nedođiju stigli izdaleka. Pa, pre bih se ubila nego mešala u tvoj i Mirjanin brak. I nismo mi tamo živeli na Mesecu, nego s obe noge na tvrdoj indijanskoj zemlji. Tvoj pokojni tast bi rekao da postoje misli koje se ne mogu savladati golim rukama. Tvoja supruga, a moja draga ćerka Mirjana, iako te nagovara da odmaglite, nema s ovim razgovorom ni zeru. I nema potrebe da je uvlačimo u ovu besmislenu priču. Mi smo se otisnuli u Ameriku 1982, nije se nesretni Broz ni smirio u grobu. Krenuli smo onako kako bi krenuli slepi mačići. Nismo ni znali kako se i koliko u kapitalizmu radi i kakav je osećaj kada ti poreznici i banke zakucaju na vrata. Ovde je onda carovao socijalizam, nije se radilo od jutra do sutra, pozajmljivalo se na sve strane-pa kada se vrati i ako se i vrati. Sada znam da je odlazak nas dvoje i dvoje lepe dece u Ameriku bio glupa stvar. Znam da postoji teorija da svako ko krene iz socijalizma u kapitalizam sanja da se tamo obogati. To nije ljudski propovedati, ali koga u kapitalizmu zanima ljudskost. Psihijatri vele da bežanje od stvarnosti označava strah od nečega. Kapitalisti moraju da lažu, jer ih je strah da ne ostanu bez profita i prave radne snage. Prinuđeni da prave propagandu u svoju korist i korist banaka i one njihove alave države. A čemu bi i služilo da izgovorim celu istinu zbog čega smo se vratili iz Njujorka i koji je razlog da nismo uspeli kako su navodno neki uspeli. Znam ja kako su oni uspeli i koliko su uspeli. Nemam šta da krijem, ali ako kažem da je tvoj pokojni tast Veljko morao da se vozi kolima dva sata i sat vozom da bi stigao u projektni biro u kome je radio, onda sam ti dosta rekla. Kolima je mogao da ide i do kraja sveta, ipak-tamo je parking preskup. To svako može da razume, bez ikakvih Marksovih teza. Ne umem da objasnim kako smo došli na ideju da posle Josipove smrti dignemo sidro i podvijemo rep. Ja jesam hrišćanka i taj moral koji dolazi s Bogom nije mi stran, ali ne volim aluzije da sam ja uvek uz crkvu, ma kakva god bila. Nisi od mene očekivao ovakav monolog. Ja se ne držim pred tobom kao neko ko je Ameriku stavio pod noge. I nismo mi tamo tražili ljudska pravai kojekakve azile. Pusti onog mog sina, on je brbljivac. Nije on samo brbljivac. Nažalost, on je gori od brbljivca: peder nad pederima, ali je dobar psihijatar i dobro je savladao engleski, ume budalama u Londonu da uzme pare. Sve nam je sada ovde dobro, kako ne bi bilo dobro kada imam unuke, tvoje dvoje lepe dece. I Mirjani i tebi je ovde dobro, a ona bi da ide tamo, u pizdu materinu, i odvede mi decu. Šta je to tamo dobro, a ovde nije? Posao asistenta joj je dobar na Pravnom fakultetu, i istina je da je tvoj bolji, i stalan. Pa zaposlen si u državnoj službi, ako ti se posreći uskoro evo i diplomatije i inostranstva. Ja imam pristojnu penziju, a ni Veljko mi nije ostavio prazan račun u banci. Pogodio si kao prstom u pekmez, takve pravnike kakav si ti jedva čekaju u Bostonu: fale im advokati kojima engleski nije maternji. Da ne misliš amandmane na američki ustav da pišeš? Što da ne, tebe bi i ovaj usrani Klinton, ovo zlo od čoveka, zaposlio. Ili Hilari, zmija nad zmijama? On tebi ne bi dozvolio da se ponižavaš kako se tvoj tast Veljko tamo ponizio. To kako smo se vratili ne može odjednom da se ispriča. Ti bi sada odmah uzbrdo. Istina je, nije Mirjanina spletka, ostavili smo ono malo stvari u onim jebenim boksovima, u jednom kontejneru u Las Vegasu. I videla sam takve srećnike kakvi smo i mi bili, ponovo, nakon toliko godina na njihovom TV ekranu, a to sada i ovde vrte: prikazuju ove sulude i surove emisije o tuđim nevoljama. Ko stavlja stvari u one „crne rupe“, ako ga ne goni kakva nevolja? Pa plakala sam, kako ne bih plakala, kada sam ponovo videla ono skladište u Las Vegasu. Koliko od tada ima godina? Stvarno trideset? Ja se zbilja stidim da nisam do sada mislila na ovo. Ostavili smo stvari u skladištu 2x3 metra, verujući da se uskoro tamo po njih vraćamo, samo da prodamo tetkin stan, ovaj salonac u Krunskoj. I nismo se  vratili, evo nas i sada u ovom stanu, neka je tetki Maji laka zemlja. Spasila nas je smrti njena smrt. Svoje stvari nisam videla, ni prepoznala ni u jednom od onih boksova, ali sam videla kako jedan debeli smrad, koji je skupo platio boks, iznerviran, razbacuje stvari: besan da nije u njemu iskopao nešto vredno. Pa neka ide da kopa opale po rupama u pustinji Australije. Tako je to bilo, a ti i Mirjana sada idite po svoj kontejner, koji ćete da napunite. Meni i sada, dok gledam neku od ovih emisija, krenu suze. Seku katance, a mene stigne bolećivo treperenje, s pitanjem: „Kakva je muka naterala one ljude da ne plate zakup za skladište, da sve ostave i nikada se stvarima ne vrate. Pare? Smrt? Ljudska prava?“ Prepoznalabih ja svoj katanac, kako ne bih prepoznala, ja sam ga kupila. Nije lako podviti rep i krenuti u svet. I uvek postoji nešto što čoveka uzbuđuje i zbog čega strepi.


Нема коментара:

Постави коментар