Sve
u svoje vreme, mislio je, a sve u moje vreme. Ubeđivao je sebe da treba da bude
strpljiv. Sa trema barake čuvara plaže posmatrao je zalazak sunca s druge
strane reke, iza Tvrđave. To nije izgledalo kao u onim holivudskim filmovima,
sladunjavo, već nekako gospodski. Trebalo je pre pola sata da krene prema gradu
i kupi lek za majku, a, on sed i ništa pametno nije smislio kako da krene. Govori
sebi: „Ako hoćeš da donosiš nagle odluke, dospećeš u glupu situaciju.“
Telefonom je, majci, pokušao da objasni da mu nije stigla smena, a ona je
govorila kako su u novinama objavili da uvode dodatne poreze. Nije mogao da je
prekine i kaže da ga porezi ne zanimaju. Odakle njoj ideja, dok je bolest lomi,
da misli o porezima. U poslednje dve godine ona se s brigama sklanja u stranu,
brine o tuđim mukama. Ponovo je zvao Todorov broj, jer on treba da bude u
noćnoj smeni. Kako to da nije čuo mobilni? Ko zna, mislio je, možda se i pojavi.
Prethodne godine je imao drugog partnera, ali se ovaj odselio u Kanadu i sada
je tamo negde usrani reper. Nasmejao se. Otuda mu je napisao samo jednu
razglednicu s porukom: „Otarasio sam se
iluzija.“ Možda se Todor uopšte ne pojavi.
Kada bi on sve ovo
sada ostavio, imao bi problem sa krađom mobilijara. Nije mogao da se seti kako
se preziva zakupac. Ima neko bezvezno prezime. Mora da sačeka, i ako zatvore
apoteku ima velika na Bulevaru koja radi 0-24. Bio je prilično ljut na Todora.
On je brat njegove drugarice Milke, i ona ga je molila da ga uzme, rekla je:
„Student je.“ Njemu znana devojka u jarko crvenoj haljini, sa belim tufnama,
mahnula mu je dok je bosonoga gazila obalom uz vodu. Hteo je da je zove da
popije sekt ili kolu, ali je odustao. Smrkavalo se brzo. Neće, valjda, ovde
stvarno da osvane. Kada je sam popio piće, dlanom obrisa usta, i prebroja boce
koje su ostale u frižideru. To mu, inače, nije bio običaj. Onda je spakovao
stvari koje je hteo da ostavi Todoru da ih sredi. Udisao je sa zadovoljstvom
vazduh, kao da ga prvi put udiše. „Sramota“, rekao je kada je video da Todor
kasni skoro sat. „Prosto sramota“, mrmljao je. Todor studira medicinu, radi da
namakne pare, rekla je Milka, a sada ovde kod njega ima uhljeblje: i gde sebe
da smesti u ovome sranju? Ponovo je zvao, na drugi telefon, i Todor se nije javio.
Nije mu jasno zašto ga majka tera
da joj napiše nekrolog. Rekao joj je, samo da je se oslobodi, da on ne misli da
će skoro na onu stranu vode, u podzemlje mrtvih. „Ako mi ne napišeš za života
nekrolog da ga pročitam“, rekla je, „onda će mi biti svejedno šta si o meni
rekao.“ Majka s njim razgovara kao da ne razgovara, stalno nešto objašnjava. Od
kada je otac umro, promenila se. Prebacuje da je brljao za ovo ili ono. I kako
da napiše taj suludi nekrolog. Ipak je on, kako je rekao Red, pisac za
podlistak u Dnevniku. Majka smatra
da, posle smrti Joakima, malo vodi računa o njoj. A ko vodi, onda? Sanjao je da
postane slikar, ili bar kakvi su ovi u potkrovljima na Tvrđavi, kojima je država
dala ateljee. Kao čuvar plaže uz most, ima potrebe da razgovara s ljudima, i
voli da razgovara. Od ovog sranja, uz prodaju napitaka i sladoleda, on namakne
pare da može da prezimi i zimi piše. Odjednom se pred njim pojavio zadihani
Todor i trgao ga iz sanjarenja. U desnoj ruci je imao dečje igračke: lopaticu i
koficu, a u levoj je okretao kolt. Osmehnuo mu se: „Ubio si nekoga.“ „Nisam još“,
rekao je Todor. „Tek sam ga našao dole na plaži, pored igračaka.“ Kolt je bio
pravi. Topla kiša je počinjala da
rominja.
Нема коментара:
Постави коментар