(nad novom knjigom aforizama Zorana T. Popovića: „Daće Bog, ako Bog da“, autorsko izdanje, Pančevo, 2015.)
Kad se,
pre bezmalo tri decenije, Zoran T.
Popović pojavio u svetu aforistike,
zadivio nas je svežinom misli i oštrinom kritičkog duha. Već tada mu srednje
slovo u imenu i prezimenu nije bilo nužno da bi se razlikovao.
U novoj
knjizi aforizama „Daće Bog, ako Bog da“ Popović je dokazao da je logično jedino
nelogično razmišljanje. Stoga ne čudi
što je odlučio da više ne bude hroničar
onoga što se zove društveno-politički život u Srbiji. Shvatio je da je to
toliko važno, da njegova malenkost tu nema šta da traži; poput većine naroda.
Zato je odlučio da u aforizmu načini korak u novo polje, zasejano minama takozvanih
malih, običnih a životnih tema svakidašnjice.
Otuda u
njegovim današnjim aforizmima manje velikih reči kao što su istorija, rat,
pravda, sloboda a više živih, poluživih
i umtrvljenih ljudi i njihovih ćudi: komšinica pritajenih ljubavnica, komšija
alkoholičara, žena sa kojima se može postići trajna i srećna disharmonija, pohlepnih
popova, tajkuna naivnih kao francuske sobarice...
Promene u Popovićevom aforizmu, razume se,
nisu samo, tematske. Naime, ovaj autor i
kada govori o, primerice, sopstvenom psihijatrijskom stanju (koje, naravno,
zadivljuje gramzive psihijatre) zapravo govori o posledicama verovanja velikim
idejama i njihovim promoterima. Jer, svi smo mi već dovoljno ludi na svoj
poseban način, te ne moramo „dragovoljno“ učestvovati i u determinasanom,
kolektivnom ludilu. Upravo to kolektivno ludilo, taj timski rad na odeljenju
nacionalne patologije je ono što je Zoran Popović u svojoj novoj knjizi
paradoksalno sledljivog naslova „Daće Bog, ako Bog da“ pokušao da ostavi po
strani.
Stvari
su ovde i sada isterane na čistac, udarili smo o ledinu čelom ili, kako bi
Popović rekao, organom - te shvatili da to zapravo nije nimalo neočekivano. Svesno smo negovali
sostvene zablude i dizali ih na tron autoriteta, sve vreme svog malog,
podaničkog života.
Vreme je
da živimo naš a ne njihov „besmrtni“ život, ma kakav taj život bio. A on, u
današnjim prilikama, ne samo da nije sjajan, nego je upravo obratno: mučan,
teško podnošljiv, u moralnom smislu erozivan, u egzistencijanom smislu graničan
te stoga tako prijemčiv za sve poroke novog „uglobaljenog“ sveta kao što su kriminal, droga, alkohol,seksualno manijakalne diverzije i
suicid.
Poput jednog
velikog Banaćanina u literaturi, Pančevac Zoran Popović je, očito, ispisivač naših poraza, pevač naših
posleratnih aforističkih balada. Možda bi tačnije bilo reći, satiričnog fadoa
nastalog u srpskim tranzicionim favelama!
Interesantno
je kako je fado tekst motivaciono blizak
savremenom srpskom aforizmu. Socijalni milje u kome nastaju je, bezmalo, identičan.
I učesnici, odnosno anti junaci u fado pesmama i srpskim aforizmima su jednaki
gubitnici, nevoljnici, rečju: bedni ljudi. Oni su, po pravilima pogane igre u
kojoj se nepravedno deli društveni kolač, uvek marginalizovani, te shodno tome,
uvek i sumnjivi. Podudarnost se nadalje ogleda u činjenici da je fado bio
negiran od strane lisabonske elite i smatrao se muzikom siromašnih.
Nije li aforizam, takođe, uporno marginalizovan, tačnije
omalovažavan od strane svih: pre svega vlasti, a zatim književne i društvene
elite Srbije?
Jeste!
Ali, popularnost fadoa neprestano raste, kao i
popularnost aforizma, naročito ulaskom u doba internetskog razmenjivanja
poruka, stavova i statusa. I taj proces je nezadrživ, do raspuknuća odnosno
kraja, koji sigurno neće biti happy end.
Hteo sam,
zapravo, samo da kažem sledeće: ako je fado tužna narodna pesma, onda je srpski
književni aforizam labudova sarkastična pesma ovog društva.
Društva
koje zna da je jedva preživelo iskustvo ratnog uništenja, ali ne zna, odnosno nije
sigurno u preživljavanje posleratnog iskustva samouništenja. Jer, ono što nas
ne ubije u ratu, obavezno nas dokrajči u pobedama, proslavama, jubilejima, svečanim
otvaranjima liftova i zatvaranjima intelektualaca u jalove svetove laptop
kritike.
Rečju, ako
je vrhovno dostignuće demokratije i slobode govora zanemelost naroda od
ushićenja , onda je aforizam Zorana T.Popovića na dobrom putu da od krajnje
svedenog postane upravo to: samo znak ushićenja, samo znak uzvika i ništa više,
jer iza čuvenog NO COMMENT stoji najviše iskrenog gneva i gesta. Ili:
„Sloboda govora je kod nas takva da je bolje da ćutim!“
Popović , na svu sreću, nije zaćutao. I u
zbirci „Daće Bog, ako Bog da“ nastavio
je da govori glasno i bučno, sa
nekakvim, maltene, dečjim prkosom.
Uopšte
uzev, način na koji Popović u svojim aforizmima proba da se uzdigne iz gliba srpske
tranzicione favele, ne želeći da mu taj opšti pad postane i lična moralna
sudbina, ima u sebi mnogo od infantilnog nadrealizma, ako tako može da se kaže.
Tu je, pre
svega, radoznalost. Radoznalost je odlika svakog deteta koje raste i razvija
se. Aforističar prirodno poseduje radoznalost, koja ga, sledom toka stvari,
dovodi do sumnje. A sumnja ga tera na iskušenja duha. I on levitira iznad
„ponora pakla i munje groma“ zahvaljujući dečjem verovanju da je sve, pa i
srećan ishod ovakvih avantura, moguć.
Zbog toga mi se čini da je Popović najbolji
upravo u infantilnim nonsens manirima: „Očigledno je da ja nisam Isus. Hodam
po vodi, a ona mi ulazi u cilele!“; „ Ništa nemam, a za ostalo ću da se
snađem.“ ; „Prošao je period inkubacije. I nije mi ništa, nije mi ništa, nije
mi...“ ; „Mađioničar je bio prinuđen da otkaže predstavu zbog bolesti zeca.“
Ovoliko detinje
nevinog, neočekivano paradoksalnog i gotovo nadrealnog humora u aforizmu, kao i
lakoća njegovog građenja, jesu ono što, priznajmo, malo koji srpski aforističar
danas može da pruži.
Otuda je to negovanje takozvane „infantilne
logike“ u Popovićevom slučaju ( i kod još nekih prepoznatljivih i važnih autora
na našoj aktuelnoj satiričnoj sceni ) dragoceni
doprinos pomeranju stilske vertikale u
ukupnoj srpskoj aforistici.
To je, ujedno, i najvažniji rezultat koji nam
ova šarmantna i lucidna knjiga donosi. A taj rezultat je, kako bi rekli srpski
političari, ono što nas ohrabruje u neizvesnoj borbi nas sa nama!
Нема коментара:
Постави коментар