Ume i priča da se spotiče u hodu, tajanstveno kleca,
naleti na nevidljive stvari, da zaboravi i gde se nalazi. Nudio sam saradnici
prijatelja, Snežani, koja je bila direktan svedok događaja koji je okosnica
priče, da je sastavi, nije prihvatila. Tako su misli, nalik svrakama, sletele
na papir, i kratak događaj sa dijalogom od nekoliko rečenica, koji je Snežana
upamtila, počeo je da se bori na papiru za svoju priču. I kada sam zagazio u
pripovedanje, shvatio sam da mi se ukazala prilika da budem pisac priče o osobi
koju sam i sam prepoznavao: sretao sam je i ja na buvljaku, nasmejanu i izazovnu.
U pitanju je dama, koja u sebi ima seksipila, i muškarci je primećuju: ima lepo
lice, tamnokosa je, deluje da je živog duha, i pretpostavljam da njena pojava
teško može da izađe na kraj s onima koji joj se udvaraju ili joj dobacuju.
Pamtim je, jer mi je jednom ispred nosa, kupila kod mog antikvara grafiku, i
tada sam i sam obratio pažnju na nju.
Snežana je, i sama lunjalica po buvljacima, kada sam
joj pomenuo tajanstvenu damu i grafiku, rekla da je srela i pored tezge dva
brata, mlađa Ciganina, koji su se, od nekud razumeli u antikvitete i donosili
ih kradom iz Rumunije ili Segedina i sama zapamtila. Posmatrala, je veli, kako
se s njom cenjkaju, na improvizovanoj tezgi, oko neke Herendi porcelanske tacne za kolače.
Hoće - neće, gospođa odustaje i kreće dalje. „Gospođo,
gospođo, čekaj, hoće moj burazer nešto da te pita.“ Gospođa ponovo prilazi
tezgi.
„Jesi ti udata?“
Gospođa se nasmeje i kaže: „A
što pitaš? “ „Pa,
imam čiču, znaš.“ „Čoveče, vidiš valjda da
imam burmu.“
„Imam
i ja gospođo“,
nasmejao se
Ciganin.
Tri puta sam se vraćao, na nagovor Snežane, da od
ovoga pravim priču. „Možda
je ovo pričа“,
rekla je. Možda, razmišljam, teško je da odbacim da tu nema priče. Ponekad
priča nema veze ni sa sobom. Polupijani Ciganin nije mnogo rekao, ali iz ovo
malo reči videlo se da se i njegovo telo obraćalo gospođinom telu, i nema šta
tu da se odgonetne. Prija mi da pričam o veselom prizoru iako mu nisam prisustvovao.
Tek kada sam u sandučetu za poštu našao letak koji govori o uređenju Starog
grada, gde sam ugledao njeno nasmejano lice, i sam sam mislio: imam i ja burmu.
„Postoje priče u priči“, rekao sam Snežani, „i u njima nešto što se i nije
dogodilo.“ Valjda. Možda sam zbog ovog letka, ovako dugo, u glavi, nosio ovaj
Snežanin upamćeni dijalog. Ako ništa drugo, na buvljacima može da se razgovara
ovako i onako, da se zaboravi na probleme. Ta bizarna scena na pijaci, sada je
za mene jedna vrsta zabavnog intermeca.
Нема коментара:
Постави коментар