Tri dana zaredom odlazi samo do
novinarnice. Sve drugo po prodavnicama, u vezi sa hranom, i u perionici rublja
obavila je Mileva koja mu sprema stan sredom i subotom. Ona brine o njegovim
obavezama. Iz razloga koji ni njemu nisu jasni ne uspeva da se iskrade iz svog
gnezda. Jednom ili dva puta je pustio muziku Leonarda Koena, ali mu nije pošlo
za rukom da se smiri. Uzimao je knjige, protezao se, dremao, sanjao gluposti.
Danima razmišlja kako da se izvuče iz letargije. Okrenuo je glavu od bronzanog
bika, prema plavom zidu, gde i nema druge stvari osim biljurnog ogledala. Nema
nikakve sumnje: ipak je ovaj mladoliki, riđokosi čovek ispred ovog stakla samo
on, i niko drugi; i ovo je lepo, uzdahnuo je, proletnje jutro.
Od kada se uselio ovde pre dve
godine, stan je prihvatio kao dom i u njemu je uživao u satima mira, danima
seksualnih zadovoljstava i pregledanja poslovnih knjiga. Povremeno se u njemu
javi i sumnja. Na kraju, ne mora da veruje da je zdrav, ali nije ni uveren da
nepoznata bolest nije u njemu ostavila trajne znake. Ako se tragovi bolesti ne
vide, on ne sme da se trudi da se vide. Nije siguran kako je u uskomešanom
svetu pokupio ovu nevolju. Ni danas ne zna koja je njegova boljka, a pregledali
su ga, snimali i uzimali mu krv. Njemu je tridest i tri, i trenutno je sam. Odskora
je utvrdio da voli ovo predgrađe gde se skrasio. Taj nestvarni nemir igra i ne
igra u njemu, i onda ga dodiruju razne misli. I ova je bolest, rekao mu je
idiot lekar, nervna bolest i javlja se kod onih koji su nezadovoljni sobom. I
treba i ne treba da se primiče gradu, da se otrgne od huka sumnji. Nisu mu
potrebne reči psihijatra da shvati šta se s njim događa. Juče se dva puta
pakovao i raspakivao. Pobegao bi nekuda od samog sebe, koliko ga noge nose.
Ta njegova bolest krije sigurno
nešto više od same bolesti, mislio je. Ugnezdila je u njega nekakvu
deformaciju, sigurno. Negde iz daljine velegrada pristizala je buka vozova,
metroa, automobila. Ponovo se protezao u tvrdoj fotelji. Iako je na drugom
spratu, ima osećaj da je grad duboko, dole. Prezire oblakodere u daljini, koji ga,
na sreću, ne okružuju. Imao je dovoljno para da pobegne u mirno predgrađe s
dobrim vazduhom. I danas je zaspao u fotelji, ali se brzo trgao. Iznova sanja
isti san: nalazi se u sobi bez prozora, sa zidovima boje starog zlata, tako
osvetljenim da nije u stanju da ih gleda. Na sredini sobe se uvek nalazi
tajanstveni predmet: zlatan kavez s prepariranim majmunom. Tu sobu je nazvao
bunkerom. Ne zna joj namenu, niko u nju ne ulazi. I vrata na njoj nema i nije
mu jasno kako on ulazi. U poslednjem snu učinilo mu se da čuje glasove koji
dolaze iz plafona. I vazduh je imao miris amonijaka: uznemiren, trgao se iz sna.
Sebe vidi u ogledalu i bez ustajanja: ne, nije priviđenje. Prolazio je kroz
tvrd period, nije mu se radilo. I danas mu, izgleda, nisu sve ovce na broju.
Noćas ga je mučila glavobolja. Ne
voli da uzima kojekakve aspirine. Pola noći proveo je budan, malaksao,
listajući tri albuma s fotografijama koje je pravio u Burmi. I desno rame ga
boli, pa ne udara ni po tastaturi laptopa. Otkazao je Milovanu da se vide na
kafi u Gradskoj kafani. Dok je radio
u Burmi, za proklete Jenkije, pored para, zaradio je i ovu umrtvljenu bolest.
Ima pune trideset i tri godine,
dosta para u sefovima, kapitala u akcijama na berzi i jebenu bolest. Lista iznova
neke od debelih nedeljnih novina, razvrstanih po „paketima“: za politiku,
nauku, kulturu, sport, zdravlje, horoskop, oglase, pozdrave mrtvima, i u njima
nalazi naslove i redove koji govore o ljudima, događajima i stvarima koji mu ne
dopiru do svesti. Ta papirna stvarnost izgleda kao i da nema smisla. Hartija ga
truje i uvlači se u njega poput najgoreg otrova. Tu ima mnogo ubijanja,
pretnji, prodaje oružja, prevrata, pobeda i poraza, fotografija, mode, seksa i
glumaca. Na licu mu je, dok čita, sasvim neodređena maska, koja može da znači
svašta.
Lakše bi mu bilo da je jednom
operisan i da zarastanje rana traje koliko traje. S druge strane, niko mu sada
i ne bi verovao da je bolestan, pa nema svrhe da on o tome govori. Prelazi na
oglase prodajem-kupujem i misli se kako mora da ubode jedan na koji bi se
javio. Ovo mu je odskora omiljena igra za koju ne zna koliko će da ga drži.
Tako je kupio stoku za klanicu, koju je morao brzo da preproda, sedam slika koje
stoje u ostavi. Posmatrao je sitno ispisane oglase ne trepćući, s neodređenim
osmehom brokera. U ovom trenutku, pomislio je, nemam dovoljno podataka da bih
sigurno pomislio ovaj oglas je moj. Između desetina oglasa koji mu se dopadaju
i ne dopadaju nalazio se jedan u kome izvesna osoba „Nikolina“ prodaje kavez za
papagaja. Najvažnije je, mislio je, imati pravi plan. Javio se na fiksni
telefon, oglasila se mlada žena, po glasu bi rekao da je mlada, a i bila je
mlada, i kazala da joj je papagaj pobegao i da kavez nema namenu, jer ona je
volela tog papagaja koji je znao da govori ružne reči, koje ga je naučio njen
pokojni otac, i da ona ne misli da kupuje drugu pticu. Poslala mu je
fotografiju kaveza mobilnim telefonom, na kojoj se, delom, videla i njena ruka.
„Video sam ga“, napisao je SMS, „dopada mi se.“ Dogovorili su cenu i da mu
kavez donese na vrata, Jordan, njen brat od strica. Negde posle dva dao je
momku pare za kavez, sve je bilo u njemu, i semenke koje su iza papagaja ostale
kada je utekao. Jordana je i častio, jer mu se kavez i u prirodi sasvim dopao.
Okrenuo je broj devojke i
zahvalio, rekao je da on namerava da kupi papagaja i gotovo da su postali
prijatelji. „Ima ljudi koji drže i prazne kaveze za ptice“, smejala se devojka
preko telefona. Postojale su brojne mogućnosti kako da joj odgovori, a i on se
nasmejao. Stavio je kavez na veliki sto u dnevnoj sobi, uzeo stolicu i seo
naspram njega. Onda se rukama naslonio na ivicu stola i posmatrao stvari u
kavezu. Jedino je bio siguran da je kavez za papagaja ispred njega. Mogao je da
potvrdi da je tu, ali ne i da da razlog zašto ga je kupio. Pomislio je kako se
novi život može započeti ni od čega, od banalnosti, i da bi sada mogao da se
rastane od misli o bolesti, s kojim je proživeo poslednje tri godine: budan, u dugim
noćima.
Ponovo se vratio debelim novinama
i uzeo da traga za prodavnicama koje prodaju papagaje. Dopao mu se oglas
paralizovanog momka koji vodi Pet centar.
Uvek je bio osetljiv na bespomoćne ljude. Teško da je mogao da ih preskoči, a da
im ne pomogne. Spremao se da izađe, ali je zastao i na zidu prekrivenom
bibliotekom potražio omiljenu enciklopdiju Britanika.
Nekoliko puta je pročitao dugi odeljak o papagajima. Uostalom, ove stvari bi mu
rekli i u prodavnici, mislio je, ali je uveravao sebe da postupa kao treba. Negde
posle pet, dok se spremao da zove taksi i krene u radnje gde prodaju ptice,
osetio je njegovo prisustvo i pre nego ga je video. Kao na slici, u tamnom
okviru prozora, na simsu je stajao papagaj.
Iznenađenje je bilo tako snažno
da mu je desna ruka malo zadrhtala. Onda se zapitao kakvu to igru sudbina igra s
njim i kakve račune ona sređuje. Skoro da se uznemirio, a onda je nagnuo glavu
napred: ovo je bilo remek-delo. Čije? Puni minut se nije pomerio. Trenutak je
bio kao na fotografiji na kojoj dominira plava pozadina, i na njoj je jedan
mali, obojeni predmet. Nije mogao da se sabere, mislio je da mu se sve priviđa.
Papagaj u ramu prozora, kako da ovo razume? Tada je, poput trbuhozborca, rekao:
„Danas dovoljno ptica leti na nebu, da jedna bude moja.“
Napravio je naklon prema prozoru. Trebalo je samo da
izađe, sve bi dobilo drugi smisao. Kakva blesava ideja, mislio je. Odmah nakon
toga se okrenuo i prema ogledalu. Tamo je sada video visokog, lepo skockanog
dendija, spremnog za krene. I samom mu je bilo neverovatno kojom se brzinom
preobrazio njegov izgled. Kada je krenuo prema prozoru, papagaj nije ni mrdnuo:
otvorio je prozor, i ptica je uletela u sobu i kavez. „Kao da me Bog zavarava
svojim igrama“, rekao je. Od svih podvala koje Svevišnji radi najmanje mu se
dopadalo da ga pravi ludim. Zurio je u papagaja dok je ovaj kljucao semenke.
Tek je gorko uzdahnuo kada je papagaj krenuo da ređa kratke psovke. Pitao se je
li ovo prst sudbine ili provokacija. Hteo je i nije hteo da zove devojku
umilnog glasa. Izgledalo je da je gotovo nemoguće da odluči šta dalje.
(Priča stalnog saradnika Paradoksa, iz današnje Politike)
Нема коментара:
Постави коментар