zivotinjice.com |
Onima na Studiju B sam se diskretno javila pre godinu
dana da sam zainteresovana da uzmem jednog kera iz ponude kerova lutalica, koji
mi se na fotografiji učinio najnežnijim. Nisam mu promenila ime, oni su ga
nazvali Sima. On mi sada prekraćuje osamu, ali me i dalje pritiska moj jalov
odnos prema životu. Kroz dva-tri dana idem ponovo kod advokata da sve stavim u
testament. Pre neki dan sam se tramvajem odvezla kod njega i spustila se iz
Ruzveltove u Cvijićevu. Ta advokatska kancelarija nije velika, ali advokat ima
iskustva sa takvim stvarima. Nasuprot onima koji o njima misle rđavo, bio je
uljudan, taj posao je, u vreme Kraljevine, radio i njegov deda. On radi
dvokratno, pa sam ja bila tamo u pet popodne, kad Englezi piju čaj, oni koji ga
piju. Zatekla sam ga s pripremljenim pitanjima, na njih sam odgovarala kratko.
Na kraju mi je rekao da ne bi bilo zgoreg da uz testament ostavim i jedno
pismo, gde govorim o sebi i mojima.
Rođena sam kao Tankosava 1927, a zovu me Beba, ređe Bela.
Prema majčinoj priči, mogla sam da budem i Jovana, ali se ovo ime nije dopalo
njenoj majci, babi Nikodiji. Moj otac je bio konstruktor u fabrici traktora u
Rakovici i zagriženi komunista. Imam brata Nenada i sestru Radu. Oboje su mlađi
od mene. Tata je poginuo kada je njegov auto marke Wartburg izleteo pod tramvaj
kod hipodroma „Careva ćuprija“. To je bilo u ono vreme kada sam mislila da se
udam za profesora muzike Marka, iz Kovina, koji je radio kao nastavnik u školi
„Drinka Pavlović“, u Kosovskoj ulici u Beogradu. I ja sam završila za profesora
klavira, tako sam i upoznala Marka. To je moja neizbežna stvarnost iz tog
vremena. Očevom smrću se sve otelo sudbini. U novinama je pisano da vozač
automobila nije kriv, da je prelaz bio neobeležen, bez rampe, ali on od toga
nije imao vajde. Nije mi poznato kako je majka dobila salonski stan, na prvom
spratu, u Kosovskoj, odmah iza zgrade parlamenta tada Jugoslavije, a sada
Srbije. Imala sam promenljivo detinjstvo, jer sam ugazila u Hitlerov rat kao u
balegu. Te godine provela sam kod babe Nikodije u Trsteniku. Baba je radila u
mlekari, manje za dinare, više za mleko i sir i od toga smo taljigali. Majka je
ostala u Beogradu. Radila je na ispisivanju nekih naredbi i dokumenata koje je
vlast lepila po Beogradu, i tada je, mislim, pripadala protuvama nalik onima iz
serije Otpisani, a onda je i ona, veza joj je bila Mira Mitrović, utekla u
partizane. Baba je govorila kako se u Beograd, iz borbe, vratila u livrejisanoj
uniformi, pa je dobila posao u Komandi grada, gde je izdavala potvrde za
smeštaj ratne siročadi po domovima i porodicama.
I otac i majka su imali svoju verziju priče o tome kako
su se sreli i uzeli. Majka je tvrdila da je za nju to bila marginalna veza, a
da je on zaskočio, a on je govorio da nije tražio glumicu, ni statistu iz nemog
filma. Znam da su oboje voleli folklor i da su se prvi put sreli u
kulturno-umetničkom društvu koje je negovalo ples i okretne igre. Kod nas je
ostala gomila ploča i dva gramofona; majka je do smrti, 1971, skupljala ovo
đubre i nije bilo ozbiljnijeg pevača, znala je ona i francuski, od koga nije
imala vinilku direktno iz Pariza. Imala je rođaka tamo, koji je radio kao
portir u skupom hotelu. Taj rođak nam je posle rata doneo radio-aparat. To je
bio prvi radio u zgradi u Kosovskoj. Navodno je on nastupao i u cirkusu kao
pomoćnik krotitelja lavova, i bio je i makro pod stare dane. S druge strane, ja
sam se prvi put oprobala kao samostalni pijanista u jednom hotelu u Beogradu,
pošto sam najpre postala ljubavnica direktora tog hotela. Bio je oženjen i
zgodan, negde iz Crne Gore, major koji se demobilisao. Njegovog starijeg brata
Velimira odveli su na Goli otok i tamo je umro. Nije mogao nikako da ga
prežali. Taj njegov brat se pre rata s nekim Vajfertovim rođakom spremao da
napravi malu pivaru i restoran, po uzoru na one u Pragu, ali ih je rat
zaustavio. Vajfertov rođak je velike pare ulagao na berzi i umeo je da ih
prometne i zaradi, tako je govorio moj major. Govorio je da su mu brata
uhapsili jer se nasmejao u nekoj kafani kada su rekli da je Broz heroj i legenda.
Ja sam s njim bila u ljubavnoj vezi gotovo godinu dana, imao je mali stan u
potkrovlju u Jevremovoj, koji mu je i ostao od brata. Ubedila sam ga da naša
veza nema budućnost, a on mi je obezbedio posao u Prvoj gimnaziji, gde sam
ostala kao profesor klavira i stara devojka do penzije.
Kada se Jugoslavija šezdesetih rasušila kao stara kaca i
otvorila i svet nagrnuo u Berlin i Pariz po marke i franke, odjednom su se i
moj brat i sestra obreli među onima koji bi krenuli u beli svet. To je bilo
1969, odmah posle onih velikih studentskih nemira po Evropi. Sedam-osam godina
kasnije, majku sam već bila sahranila, počela su šuškanja s njihove strane da
oni imaju stanarsko pravo na stan iz koga su otišli, i koji je majka prenela na
mene, a ne ja. Tada se državni stanovi još nisu otkupljivali. Tako su prvo
počeli da stižu pozivi da dođem kod njih u goste i u provod, a onda, kada to
nije pomoglo, blage pretnje advokatima kako da se preurede papiri. Prvo je
brat, otuda iz Berlina, gde se oženio nekom Bosankom, počeo da šalje
fotografije dece, pa tako redom i da se žali kako mu se ne javljam, a onda je
navalio da oni, kao i ja, imaju pravo na taj stan. Retko sam mu pisala, a i
tada o svemu samo ne o onome što njega zanima. Sestra je živela u Parizu,
radila je u fabrikama Diora. Kasno se udala za nekog starog pedera koji je na
vreme umro i ostavio joj stan u poznatom arondismanu sa svim stvarima, od igle
do lokomotive. Istina je da joj nije bilo lako, ali je bar stekla apartman. I
njoj je zinulo dupe, kada je videla kako brat nastupa, i gledala je da se i
sama dokopa dela kolača.
Kada sam devedeset i druge, za dve hiljade maraka,
otkupila stan, tek tada su poludeli. U jednom pismu brat veli da me ne može
smatrati sestrom ako ovako delim imovinu roditelja. Pa dobro, nisam ni ja od
njih tražila ništa dok sam majku vodila po bolnicama, mitila lekare i kupovala
joj pelene i razne lekove. Brat je, sedam godina posle majčine smrti, stigao
prvi put u Beograd i teatralno na njenom grobu izjavio: „E, majko, majko, kakve
si nas rodila.“ Dolazio je, ukupno, tri puta otkako se okomio da mi uzme stan:
prvi put na ostavinsku raspravu, a dva puta je dovezao nekome polovna auta i
dogovarao se sa advokatom kako bi mogao stvar srediti na sudu. Ima troje lepe
dece, i mislila sam da jednom od njih, koje bi se vratilo, dam sve, ali me
mnogo povredio. Ovako, tera me da sve ostavim crkvi. Sestra je drugo, njeni
zahtevi su više usmereni da pomogne bratu: oni se obilaze u Berlinu i Parizu.
Brat preko osiguranja D.A.S. iz Nemačke, gleda da me dobije na sudu. Za
njegovom tužbom za novu ostavinsku raspravu stigla je i sestrina, vele da majka
nije bila u stanju da odluči o imovini i da oni ništa meni ne otimaju, samo
traže svoje. Ova tužba je nekako kao kap koja je prelila čašu.
Stan mi je sada gotovo prazan: prodajem stvari koje mi ne
trebaju. Ponekad hodam po zamračenim sobama. Ta draperija koja sam navukla na
prozore kada je majka umrla, pokupila su svetlost u stanu. Zaboravila sam koja
je boja i draperija i zidova. U krevetima odavno niko ne spava. Ponekad mislim
da će ih posle moje smrti baciti ili dati Ciganima da ih prodaju na buvljim
pijacama. Toliko imam jastuka, jorgana, deka, a koristim sve po jedan komad. S
vremena na vreme zamenim stvari, da se makar sve podjednako haba. Najtužnija
sam kada spavam u bračnom krevetu, a druga strana kreveta ostaje netaknuta.
Juče sam ušla u maminu sobu da pomerim zavese i draperije, a onda odustala.
Bojim se, kada bih otvorila taj prozor, da bi se sve u mome životu promenilo.
Kada sam bila devojka, sedela sam uz taj otvoreni prozor i kupila mirise i
zvuke grada i njegovih vrtova. Tako sam saznavala ko sam ja i kakav je grad u
kome rastem. Od tada se sve promenilo. I ja sada ne znam ko sam ja, zapravo.
Kada je dolazio, brat je spavao u hotelu „Balkan“.
Njegova najmlađa ćerka dolazila je kod mene u stan, dete je lepo i pametno, ali
jedva da zna srpski. Pitala sam je, ima devetnaest godina, bi li živela u
Beogradu, a ona kaže: „Volela bih, ali ne bih mogla da se naviknem.“ I nije
otuđena kao brat, umiljata je i dobra. Javlja mi se, kradom, da pita kako sam.
Ne verujem da je brat nagovara. Nikada ne znamo kuda nas vodi sudbina i koji su
to prelomni trenuci. Ako poživim, valjda i doživim nešto lepo, ali brata sam u
najvećoj meri otpisala, pa i sestru koja mi povremeno šalje nekakve krpice koje
ona ne nosi.
Moja snaga polako kopni i ja se spremam da okončam
testament. Povremeno me hvata depresija. Ima godinu dana da se oženio
bratovljev najstariji sin, nekom Slovakinjom, zvali su i mene na svadbu, ali ja
sam samo poslala telegram da mu čestitam. Ta Slovakinja je vajar, a on je
performer. Pitam se samo od čega će da žive.
Pomalo mi je sve to odvratno, pa i moje ponašanje. Na
kraju ću, valjda, i da popustim. Ponekad mislim, dok prebiram po tim njihovim
pismima, molbama, potvrdama, kako sam samu sebe okovala i da su svi negde, samo
sam ja nigde. Jutros sam primetila da mi i ker Sima poboljeva. Moram s njim kod
veterinara. Ne raduju me novi troškovi i brige.
Нема коментара:
Постави коментар