 |
Ovaj dan je
posvetio porodičnim obavezama. Nekolicini rođaka i prijatelja je javio da
dolazi u T., i sa njima se sprema da igra fudbalsku utakmicu, onu između dveju
ulica, kako su ovo radili u mladosti, u lepim vremenima. Odlučio je da u tom
suočavanju pokaže da je još u formi, vitak. Ovamo je krenuo, pre svega, da
obiđe majku, da razmeni po koju rečenicu s njom, da ručaju zajedno sa bratovom porodicom. Ima i onih s kojima će
igrati fudbal koje ne viđa često. Majka, sa prilično ironije slika svoju
bolest: boluje od starosti i „bele tuge za bagremima u cvatu kada se udala“.
Skrenuo je kola na pumpu, nasuo gorivo, i pomislio kako vredi da u centru T.
protegne noge, popije kafu-seti se kakvog događaja iz detinjstva. Odavno ne
živi u T., još od kada je krenuo u gimnaziju, i ne veruje da ga ovde na ulici,
osim bliskih, može neko poznati.
Parkirao se u ispred osnovne škole, koju je ovde završio, i setio se prve
učiteljice Katarine, ne bez sete i oporog osmeha. U krošnji velikog drveta
kreštalo je jato vrane, a ispod stabla je bilo, pazio je kuda gazi, nenormalno
mnogo njihovog izmeta. Pomislio je: ovo je zborno mesto okupljanja vrana.
Sladunjavi, kiselkasti miris nadirao je iz jedne od pekara. Pijačne tezge bile
su prazne, na jednoj su dva starca igrala šah, nisu ga ni pogledala. Do pre
koju godinu ovde je carovao komunizam, misli da su ova dvojica radili kao
knjigovođe na imanju: ljudi su onda živeli drugi život. Sve se sunovrtilo,
varoš je zapuštena, slabija je, žalila se kuma, i graja dece.
Izvadio je
mobilni, gotovo nesvesno- a, izgleda, sasvim svesno, i fotografisao jednospratnu
osnovnu školu, obojenu u žuto. Postaviće fotografiju na svoj tviter, i
napisati: „I ja sam jednom bio pionir.“ T. je njemu draga varoš, iako ga je
majka rodila u jednom drugom gradu. Nekada su ovde, do pred kraj onoga
Hitlerovog rata, živele, uz njegov narod, i vesele, uredne i radne Švabe, a
onda su nagrnule prelomne godine-i Švabe su utekle na sever, jedni krivi-drugi
uplašeni, pred talasom oslobodilaca i komunizma. Ova glavna ulica, koja je
nosila jedno drugo ime-ime heroja iz rata, imala je švapske drvorede bođoša i
ukrasnih bagremova, sada je ukrašena stablima jabuka-trešanja i nosi ime
poznatog pesnika. Seća se da je ovde bio i korzo, na kome su se ispred pekara,
berbernica, kafana, skupljali dokoni i svi drugi ljudi, a mladići šetali u
grupama sa devojkama. Prešao je na onu stranu ulice gde je stara katolička
crkva, koja je odavno zatvorena. Vrata su ruinirana, na njima je veliki
mesingani katanac, pored brave, visi na štangli, koja ka da treba da
obeshrabri, pomislio je, svakoga ko želi u crkvu da bane, iz bilo kojih
razloga. Na rasušenim, gotovo bez farbe, debelim vratima, trebalo bi da su
hrastova, neko je masnom farbom za gvožđe ispisao grafit: “Kako se kalio kalaj.“
Morao je da se nasmeje, uspomene: setio se tupavog zastavnika iz vojske koji im
je jednom držao predavanja o tehnologiji pravljenja municije, koji je
ponavljao: „kalaj nije olovo-nije čelik da se kali, kalaj je jedan metal-topi
na 231,9 „C“ stepeni“. Svratio je u gotovo praznu kafanu, na nju je
naleteo: mislio je da je to u redu.
Нема коментара:
Постави коментар