 |
| pinterest.com |
Koliko god
mu je teško da živi, on je optimizmom uveravao ljude da želi da živi. Već
dvanaest godina je u invalidskim kolicima. Petar je vidno propao, izgubio
prijatelje i usvojio razne, nepotrebne, navike. Da nije kobnoga dana krenuo iz
M. autom prema T, ne bi ostao invalid. Možda bi danas bio ono o čemu je maštao:
ostareli roker, koji bulji u priznanja na zidu za prodate-objavljene zlatne
vinilke. Nije uspeo da odgonetne šta je toga dana uradio pogrešno, kako je
mogao da izbegne nesreću. I sada ga muči bizarno pitanja, koja je misao
napravila od njega bogalja. Zanimljivo, nikada nije ušao ni u kakvu partiju, pa
ni u udruženje muzičara. Seća se svoga vedrog lika u ogledalu od pre četrdeset
godina, bubuljičavog dugonje, s malim očima, kako ga je brat karikirao, kao kod
svrake. U to je vreme zavoleo je divno stvorenje: zvala se, dopalo mu se ime,
Anđa. Posle izlazaka u bioskop, u kafe u M, razgovora i kratkih poljubaca,
nadao da će biti njegova. Ljubav je narasla do priličnih razmera, a sve je
negde potonulo. Prezirao je svoj promukli, baršunasti glas, a Anđi se dopadao.
Iako je učio za doktora, družio se, kako je majka govorila, sa običnim svetom:
kondukterima, splavarima i majstorima iz fabrike aviona. Voleo je Petar da
upoznaje ljude, bilo ih je veselih i gorkih i u njegovim pesmama, i života-sa
svake strane. Njemu su se ovi ljudi dopadali. Ima sada ritual: pije vinjak iz
šolje, voli i da citira klasike marksizma. Majka je govorila: “Iz sprdnje.”
Njih dvoje su živeli u kamenoj kuću uz brzu reku, u predgrađu M, gde su se
skrasili nakon pogibije njegovog oca kod potapanju broda u Jadranu, i dobijanja
para od osiguranja života. U kući se pričalo otvoreno o svemu, majka je volela
njegove rokere. Svakodnevno posmatra, u srebrenom ramu, na sivoj podlozi od somota,
anđela. Jednako je tražio od čega je napravljena figura, boje testa, nije
otkrio. Obogaljen, sada pod svetlošću lampe slaže i vrednuje poštanske marke
koje su stizale u očevim pismima, kapetana duge plovidbe, iz belog sveta: nove
i sa žigovima. Kada komponuje, navika mu je i da glođe kraj olovke. Ima
tajanstvenog, iskonskog u miru figure anđela. Iz kolica u kojima provodi mnogo
vremena, voleo je da se anđelu obraća bez svedoka. Ljudi u osami, govori sa
osmehom, skidaju dostojanstvo do gole kože. Sa uzdahom je, konačno, otvorio
pismo od nepoznatog, iz T: u njemu je parče somota, na kakvom leži i anđeo, i
od njega beše izrezana kontura njegove kuće. Ovo ga nagna da mu oči zasuze.
Šetalica u satu na zidu je mirovala: nema u M. majstora da sat popravi. Sanjao
je da nije živ. On se nesvesno plašio svega što ga čeka sutra. Sinula mu je
misao da je na figuri i na pristiglom somotu sve udešeno kako sudbina prorokuje.
Kako se nekada, mršti se, podsmevao ubogim kaluđerima, fratarima. Neka mu dobri
Bog ovo oprosti. Na stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju
najprodavaniju vinilku. Onu s pesmom o devojčici koja je krenula na rođendan
kod najbolje drugarice.
Нема коментара:
Постави коментар