RATKO DANGUBIĆ: BERBERIN

             

             

pinterest.com

Jasan je razlog njegovog sumnjanja u sebe: oseća da nešto nije kako valja i treba u dnevnom ritmu bitisanja. Trideset i dve mu je, nema kučeta-ni mačeta, sada  je i bez devojke, živi u iznajmljenom, jednosobnom stana na Menhetnu, vozi, rekreativno, u Central parku bicikl, i jedva da ima volje da ode do paba da nešto prezalogaji kada se vrati iz banke. U jednom trenutku tvrde japijevske kolotečine, umesto da se raziđe sa sobom i svrati kod psihijatra, potroši ono malo ušteđevine, doneo je odluku da proba da menja, bar delom, navike. Treba napusti trku s vremenom, da izbegava stresove na poslu, i mora da nađe kakvo „gnezdo“ koje ga podseća na detinjstvo, koje mu može doneti sladunjavi mir, dovoljno različit od svega onoga što ga okružuje u Njujorku. S druge strane, ljudi što šta kažu, a ne znači da će uraditi. Tako, koju nedelju ranije, dok je prolazio pored radnje na kojoj je pisalo BERBERIN, sa čudnom, starinskom, plavo-belom-crvenom reklamom sa linijama, setio se Palanke, berberina kod koga je vodio otac Aleksa na šišanje i kako mu je govorio da se berberi nekada bili, u nuždi, i lekari.

            Onda, jedno subotnje jutro, tragajući za tim nevidljivim mirom, nikome nije govorio o ovome, ušao je u ovu starinsku berbernicu na Menhetnu da se ošiša na onaj, nadao se, starinski način. (Dobro jutro, pitao je ko je poslednji). Na izlizanoj stolici za čekanje bile su rasturene novine, uzeo je da ih odloži i na nju seo. Dok je čekao, bila su dva starija gospodina ispred njega, shvatio je da su, većina onih koji dolaze ovde da se šišaju, briju oštrom britvom, uz proverenu ruku, stare mušterije koji dobro znaju ritual: sapunjanje iz staklene posude, sa četkom od dlake jazavca, ovo je pamtio da je otac Aleksa naglašavao. Stari berberin je čavrljao sa mušterijom koju sređuje, a i sa ostalima koji čekaju: trtljali su o nekom velikom igraču, o rezultatu sa bejzbol meča, o utakmici od pre dvadeset godina, i pričali o događaju kao da je juče bio. Pomislio je: Amerika.

            On je pažljivo slušao ove isprazne razgovore, s blagim prepirkama i osporavanjima u kome je minutu pao koji gol, i njegovo uho je moglo razaznati, po akcentu, koja je od mušterija odakle. Premišljao se, na kratko, da li je, stvarno, imao potrebe za ovim. Kada je seo da se šiša, berberin mu nije postavljao pitanja kako da ga šiša, nego ga je pitao jedno: odakle je. To mu je pitanje izgledalo nekako bajkovito.  Opisao je zemlju iz koje je stigao u Ameriku, prvo na studije, rekao da radi u obližnjoj banci. Tako je krenuo razgovor, kakvi je bilo i u vreme njegovog odrastanja u berbernici majstora Jakova: on je imao deset-trinaest-petnaest godina. Na njegov iznenađenje, berberin mu je ponudio da ga obrije  na starinski način, i on je pristao. Sapunjao mu je lice, brijao ga onom opasnom britvom, zatežući kožu, držeći ga za nos, pario mu je lice vrućim ubrusom, masirao, natapao kolonjskom vodom kakvih odavno nema. U jednom trenutku, ne zna kojim povodom, berberin je rekao i ovo: „Suviše sam mator da se bavim sobom.“ Platio je uslugu, obećao da će doći ponovo. Imao je osećaj novog početka.