MILAN TODOROV: HLOR

                 

pinterest

...

Njen muž je popravljao klime. Sezona još nije počela, ali trebalo se pripremiti za nju. Imao sam nekoliko novih klima, onih najjednostavnijih tipa Midea i Venting, tek prstiglih u Koru. Bio sam spreman da ih preprodam povoljno. Ili delimično kompenzujem delovima za ozbiljne bazene kakve su oni prodavali u prodavnici idiličnog naziva: Svet porodičnih bazena.

                Gospođa Helga je sedela na visokoj crnoj stolici koja je ličila na barsku. Ofis je hladovit a bela hladna svetla daju mu moć kontrolisane zavodljivosti. Osim toga pljusak iz malih raznobojnih fontana poređanih oko zidova ovalne sobe stvarao je utisak lažnog spokoja. Pušila je  na muštiklu neki fini mirisni duvan koji se odbijao od preniskog gipsanog plafona i padao na rezano žuto prolećno cveće poređano unaokolo kao otrovni sag. Ta činjenica o njenoj ličnosti je utoliko značajnija što u radnji u koju sam navraćao često zbog sitnica koje bih zaboravio da kupim u Gornjoj zemlji a koje su mojim mušterijama bile prestižne, nikad nisam zatekao nijednu mušteriju. Oni su radili na veliko. Moji kupci pak, jedva utekli sa dna bureta, obično su želeli da uz imitaciju bazena, imitaciju koje nisu hteli da budu svesni, imaju što veće filtere za prečišćavanje, moćnije i bučnije pumpe, sjajnije plovke za hlor, blistavije i teže merdevine i slično. Stvarali su utisak da su srećni jer su oni tako odlučili. Previše nas je takvih danas. Ili je previše takvih odluka. I onda, razume se, to ne funkcioniše.

                Svet porodičnih bazena miriše na hlor i vlagu. To dvoje ide zajedno.

                „Ovo je poslednji put da to radimo“, kaže gospođa Helga prekorno, dok sagnut odlepljujem originalne nalepnice  da bih na njihovo mesto prilepio one skupljih marki.

                „Naravno“, kažem malo sopćući. Preko zime sam nabacio nekoliko kilograma sala koje se kao da je magnet zalepilo oko mojih bedara i stomaka. Uvek kad ne znam šta bih rekao ja kažem „naravno“, jer to ništa ne znači, uglavnom samo potvrđuje reči koje su mi upućene i, koliko sam primetio, deluje vrlo smirujuće na inače uzrujane osobe.

                I vlasnica, Helga, koja je neodređenih godina, možda i mlađa nego što izgleda, nezainteresovano otpuhuje plavi nikotinski otrov. Zatim ne propušta da me pita za moj fakultet.

                „Koliko ti je ispita još ostalo?“

                „Samo diplomski“, lažem kao što lažu svo koji godinama studiraju  i dodajem: „Svetska književnost.“

                „To mora da je teško.“

                „Ma ne, svet je mali“.

                „Zato toliko putuješ?“

                Pogledao sam je pažljivije. Šta njoj nedostaje? Očigledno je da je nekad bila lepa i privlačna. Sad je zelenkasto siva u licu. Sigurno od te vode koja je šumela okolo i isparavala nevidljivo. I nedostatka sunca. Ipak, i dalje je bila prilično lepa. Uvek sam se čudio kad bih video njenog muža, Bio je sušta suprotnost. A one se, valjda, privlače. Ne postoji drugo objašnjenje za njihov brak.

                „Vi ne morate nigde da idete“, rekao sam ironično. „Ovde sve imate“.

                „U tome je problem.“ Postajala je uzrujana. „Mi ne moramo ništa. I tako se život svede na to da čovek mora samo da umre.“

                „Najavljuju vrelo leto. Biće posla“, rekao sam da je oraspoložim.  Stvarno mi je izduvala raspoloženje tog dana. Nije ništa odgovorila. Bilo je očigledno da se sve više glibim. Prebrojala je pare, savila ih u šaku i pružila mi.

                „To bi bilo to.“

                „Naravno“, rekao sam izvlačeći, maltene na silu, svoju šaku iz njene.

                Tek na ulici sam se osvrnuo unazad. Sad sam jasno video tu staru kuću s uleglim biber crepom na krovu na kome je plastičnim neonskim sijalicama pisalo Svet porodičnih bazena i čitav taj stari gradski kvart koji kao da je lagano tonuo u sopstvenu, jedino izvesnu, prošlost.

(odlomak iz romana u nastajanju)