PRIKAZ PRISTANIŠTA

10. mart 2019.

Dnevni list Danas

Dodatak Nedelja

RASPROSTRANJENOST RĐE

Milan Todorov "Pristanište", Adverto, Novi Sad

Ako se atmosfera nekog proznog dela može odrediti koloritnim okvirom onda je najprimerenije ukupna dešavanja u novom romanu Milana Todorova „Pristanište“ markirati kao modrice recikliranog sećanja na neuspeh, greh i kaznu, te stalno propadanje uzleta i zanosa.

Piše: Branko Stojanović 

Civilizacija našeg doba, njen kulturološki odraz, nepristojno mnogo duguje ideji nasilja nad drugima, torturi tela, njegovoj ideologizaciji bilo kroz ratne i poratne traume ili mirnodopske opsesije zdravim, a zapravo seksualno egzercirskim odnosom prema našoj telesnosti.

Mada se bavi savremenom temom društvene apatije, nemoći i otuđenosti pojedinca u mirnodopskom vremenu bez jasno određenog cilja kako za pojedinca tako i društvo, ovaj ljubavni, pikarsko-gradski roman naših dana kroz ispovednu, bezmalo neobaveznu priču iz prve ruke pripoveda o nemanju drugog izbora u sudaru sa svetom osim izbora nagonskog i brutalno seksualnog .

Rečno pristanište na obodu grada u kome se sabira i taloži ljudski „otpad svih fela kao kamen u bubregu“ predstavlja topos u kome se sudaraju proplamsaji nade u mogućnost novog puta i uverenje da smo posle svih ratnih stradanja i poratnih tranzicijskih frustracija poslednjih decenija postali nevidljivi za ostali svet. Zbirka nasilja nad sobom se umnožava. Nova kultura u svim svojim prepletima različitih događaja u romanu se nijansira skoro uvek kao kultura represije, što je samo drugi naziv za silovanje.

Ovakav odnos nije privilegija muških. On se jednako rasprostire na sve učesnike romana bez obzira na godine starosti. U pristanište na gradskom šetalištu stižu istom opsesijom ukleti i bogati, oholi i gubitnici, žene u pomami i muškarci na uviru životnih sokova, kao i stranci, starci i starice koji poslednje putovanje rečnim kruzerom koriste za poslednje ispade seksualnosti ma kakva ona bila. Svet se ljulja kao ukleti brod i njegovo ljuljanje se ne može završiti jer klatno metronoma je izvan nas.

Rasprostranjenost iste patnje i uzaludnost čovekovog traganja za trajnom zajedničkom srećom, srećom sa drugim bićem, nalazi se nad komformizmom svakodnevnog i prividnog. Društvo izriče presude pojedincima jer je i samo podvrgnuto osudi bez mogućnosti katarze. Male priče gubitnika se slivaju u zajednički narativni tok koji ih sve vodi u tačku na putu u kojoj se sav kal i propali sjaj sveta taloži „kao kamen u bubregu“.

Odista, ima u tom zbirnom imenitelju ljudskih sudbina nečega što pomalo podseća na usud Andrićeve Proklete avlije, samo na jedan drugi način. I ovde su istorijske, tačnije civilizacijske norme i nužnosti uzrok mnogih skrivenih patnji i trauma, naročito post ratnih, ali je zlo posledica čovekovog svesnog sudelovanja u njemu, učešća koje je opravdavano željom da se upravo tom zlu prepreči svojim bićem. Uzalud, naravno, jer nevinih nema, nije ih nikad ni bilo i neće ih biti a lični kolapsi predstavljaju kolaps autoritativnog režima koji se stalno širi umesto da se najzad rasprsne.

Knjiga je priča iz prve ruke a pripovedanje teče lako i raspliće se sasvim neočekivano, gotovo u postmodernističkom maniru. Ogrnuti teškim bremenom kao svojevrsnom rđom doba, protagonisti romana razumevaju da je nemoguće odreći se sopstvenog srama, jer je on još jedini zalog samoodržanja. Dakako, uz hamletovsko ludilo na kraju, kao nužan odabir oružja kojim se još jedino možemo braniti od ludila sveta.