 |
I pesnici se ovde-onde samoobmanjuju da sebi olakšaju
pisanje. A volim kada pesma ima priču. Ume i sve oko mene da postane iluzija,
obmana. Doživljaj koji sam imao, o kome govorim, nije jedinstven. Ovo je mala
priča, za dve osobe, mali, okrugli beli, sto od vrbovog pruća u bašti kafea, sa
dve obične metalne stolice. Treba, pre svega, da procenim kojim redom da
iznosim slike koje su se ređala pred očima. Zacelo, mogao sam ovo i da ne
vidim. Sedim svakodnevno u jednom kafeu, koji ima terasu, nalik francuskim bistroima
na bulevarima: a sopstvenik sam i svoga života i vremena.
Ali, upisao sam se jednog dana u spisak posmatrača ljudi,
gostiju kafe. Ne znam kako sam izabrao lepi, stari par, koji je sedeo u dnu
terase, ne znam kako da ih oslovim, koja imena da im dam, sve bi bilo pod
lažnom oznakom. Može biti da su profesor i stara manekenka, neka ostane tako.
Ne postoji istraga o tome, ne do sada. Jednom reči, oni su u priči, sede za
rezervisanom stolom, svaki dan: od podne do dva. Mlađi kelner im donosi dve
čaše crnog vina, vodu i sklanja pepeljaru, stavlja vazu s prirodnim cvećem. Ne,
nema ovde ništa posebno. Pada u oči da starac nosi kartonski kofer, ni veliki,
ni mali, sa nalepnicama belosvetskih hotela: i ne bi mogao kazati da mu je
težak. Predviđao sam razvoj događaja dva-tri meseca, a onda se nedelju dana
njih dvoje nisu pojavljivali. Zatim, umesto njih dvoje, jednog dana se pojavio
starac, sa koferom. Kelner mu je doneo dve čaše vina, bez vode, bez vaze sa cvećem,
nije odneo ni pepeljaru: starac je kucnuo čašom drugu čašu, razgovarao s njom,
popio svoje vino, a onda ono drugo i, ritualno, se, sa koferom u ruci, nakon
plaćanja, udaljio. Kelner je rekao, video je da me zanima sudbina ovih ljudi,
da je gospođa u pansionu za stare, valjda umobolne, nije znao više od toga.
Mislio sam da ne treba da se raspitujem. Nisam, istina, imao ni razloga da
kopam po ovome. Starac je dolazio, s koferom, naredni mesec, svaki dan,
ponavljao ritual sa dve čaše crnog vina, a onda ni njega nije danima bilo za
stolom. To je sada za mene samo uspomena. Kelner je, bez moga pitanja, rekao da
je moj i njegov starac umro, da starca i staricu žali. Morao sam se, dakle,
zadovoljiti nagađanjem o daljoj sudbini starice. Koliko da sebe utešim,
zamišljao sam da starac počiva u grobnici i čeka svoju staricu iz pansiona.
Нема коментара:
Постави коментар