 |
A, ne, nije imao bolju ideju, smeje se, bar se nije
javila u njegovoj glavi, kako ove koje treba da opomene, da im, malo, i
podvali. O samim ljudima nije znao ništa, ni sada ne zna mnogo, sabrao je
papire koji su se ukazali: imaju pristojnu seosku kuću u susednom selu, u nju
porodica dolazi leti iz Beogradu, kažu seljani i iz Minhena. Nema želju da
zameni bilo koju vrstu policije, do adrese je došao, naglašava, kako je došao.
Njega ne zanima ni da se stara o seoskom smeću ni u svome selu, ali barem je
ovoliko trebao da uradi da ove ljude opomene da ne bacaju svukuda svoje đubre.
U njegovom selu su ponovo za tri meseca, iako je bila akcija da se divlje
deponije uklone, nikle dve: po jedna na obe strane sela, uz lokalni put koji
vodi kuda mora da vodi. I za manje nervoznog čoveka ovo bi bio šamar, da ne
kaže izazov, on je član i lovačkog društva, i tvrdoglavo ne prihvata da su
ljudi ovolika stoka: ovo u njegovu glavi ne staje. I kada je pre dve subote
zastao pred severnim smetlištem, nije mogao da veruje šta je bačeno samo iz
jednog traktora: mašina za suđe, električni šporet, garderoba, raspale krpare i
komadi linoleuma. Taj linoleum ga je podsetio na vreme kada je u njemu, naučili
su ga duboresci rade, bio je mlad umetnik, u nedostatku ploča i prese za grafike,
izrezivao figure i pravio crne otiske na papiru. Iznerviran, ne zna zašto,
otvorio je vrata na rerni šporeta, i otuda su izletele gomile računa, koverti.
Nema sumnje da je po njima mogao da prepozna vlasnike svega. Gle čuda, među
papirima je bio i smotuljak pisama, ispostaviće se, bio je znatiželjan,
ljubavnih, koje je, neka bude i tako, vlasnik šporeta, ili ko već, pisao
madmoazel. Sa paketom pisama vratio se kući, pažljivo ih prebrao, pozvao službu
DHL, i upakovana pisma, u velikoj kovertu vratio na adresu na koju su stizali
računi iz rerne. Stavio je pisma iz smotuljka, bilo je ovde lepih rečenica, a,
sudeći po rečenicama, bilo je i ljubavi. Napisao je, da koverat ne ode bez
poruke, kratku misao na papiru: „Ovo je vreme vremenske vrtoglavice!“ Od svih ljudi
pred koje su imenovani mogli da izruče smeće, ispalo je, sudeći po njegovom
delovanju, da je on najmanje bio podesan, jer nije onaj koji se miri sa
javašlukom. Ne treba više da zna o ovim ljudima, čemu, ne zanima ga ni da li
žive na ovoj adresi i ko. Ne, siguran je da neće zakucati na njegova vrata,
smeje, mora da ih bude sramota, a postoje i novine gde može da se i sam obrati.
A onda se i predomislio, dodao je na papir još jednu rečenicu: „Emocionalni
kraj je stvarni kraj.“ A opet, šta je moga da uradi? Toliko je sve ovo bilo
bizarno. Da zove komunalnu policiju, zakupi kamion pa sve vrati u susedno selo,
o čemu je onda ovde reč?
Нема коментара:
Постави коментар