paradoks

      Gurač dugih šlepova teško brekće dok uzvodno prti duge, duboko opterećene barže. Na krmi je zastava crno ­- žuta. Gurač prolazi ispod tvrđave polako. Tu dole nalazila se poznata gostionica po imenu Mala tvrđava. I u nju je svako bogovetno veče navraćao srećan sredovečni par. Stanovali su iznad gostionice i taj silazak u jeftinu kafanu u kojoj posetioci uglavnom nisu govorili jedno sa drugim, predstavljao je popunjavanje praznine kao zamenu za smrt. Često sam odlazio i ja tamo, sa ponekom devojkom. Bilo je stvarno pristupačno   i   čak prijatno sedeti u separeu u uglu, opipavati meko žensko koleno ispod stola, piti par piva i jesti najjeftinije jelo na meniju, pržene krompiriće. U neki kasni sat srećni par je dolazio i sedao za svoj rezervisani sto. Naručivali su, čini mi se, samo žestinu i sve vreme su ćutali onako obučeni kao za sahranu. Ona je bila krupna visoka plavuša a on je ličio na ostarelog boksera. Možda je ona još bila lepa, ta žena otv...

   (* U 14. veku francuski kralj Karlo VI verovao je da je njegovo telo u celosti načinjeno od stakla) Ono što liči na poslednje stvari uvek je razočaravajuće, u proleće pogotovo. U suštini, nikad nije kako treba da ljudi izgledaju. Pas. Lula. Starac. Pivo. Riblja večera. Apotekarka u šorcu. Ne znam odakle bih pre počeo. Možda od iznenadne pojave krhke crne apotekarke u malom, uskom šorcu u tom skromnm restoranu na obali. Bila je sada bez zvanične aure boginje zdravlja. Uvek sam je pre viđao u dugom belom mantilu. Delovala je kao da je osoba od stakla. Ali, upravo tom hladnoćom je ulivala poverenje. Imala je sitne,  duboke crne oči koje su zračile razumevanjem. Prodavala mi je neke lekove ispod tezge kada mi nije bilo milo da idem kod svoje lekarke opšte prakse. Ne znam kako ih je i gde nabavljala. Nije me se ticalo. Ponekad bi mi nudila i lekove za smirenje. Govorila je da ih sada ima i ko zna kada će ih biti ponovo. Ljudi ih kupuju kao alve. Dolaze sa nek...

    Bedni ljudi više nisu ogorčeni Oni su užasno zabrinuti Mladi siromašni ljudi Sa malom decom Koja još ne umeju da krive Oca koji skrušen stoji Uz plavu ručno rađenu Prikolicu na goloj ledini Na kojoj je do letos bila Šuma A sada je samo blato U kome taj mladi otac stoji Dok pridržava muško dete Na ivici prikolice A žensko mu se drži za skute Prolazio sam tuda Nebo je bilo crveno Njihove siluete behu tamne Kao i obrisi udaljene tvrđave Koja više nikog ne štiti Otac je podigao glavu Neobrijana čekinja Deca nisu mahala Na čardi je mlada crna Konobarica Sa đavolski veselim očima Koja donosi piće pre narudžbe U poređenju sa malopređašnjim Pustošnim prizorom Prilično originalna Čak je pustila tihu muziku Koja uz reku dobija zaštitnički Oreol Kad bi se moglo živeti Od nepoznatih ljubavi U teška vremena Kad bi se moglo Sa neba vratiti crvene pruge Sunca Za onog dečaka koji je Ponosan Jer je iznad se...

  Kad se vratiš na mesto Koje voliš Iako sve kaže da je rano Ti si se vratio vremenu između svetova Dobu koje se otvara Kao padobran Za dušu I sediš na gruboj klupi U širokom mantilu Za kišu i svaki slučaj Vetar je još jak Nebo kao žilet Neko je isplovio čamcem Iz rukavca i brzo U širokom luku pobegao ponovo U zimovnik Ali ti zaboravljaš na datum Skidaš cipele Raskopčavaš se I čekaš Sunce je daleko Na niskom zapadu U zlatnom nizu Isplovljavaju divlje plovke Invalid sedi na pramcu Svog broda u kome zimuje Sa bubašvabama Umro je Bio je mrtav prošle zime Ali se nekim slučajem vratio U život Na ovo mesto koje je čudotvorno Samo onoga što čekaš nema Pa nema I neće ga biti A novi svet se rađa Pivo je odmereno hladno Mlada konobarica ima pripijene Pantalonice Udaće se na leto Plaćaš kešom I odlaziš veoma Veoma polako.  

  Ono o čemu mislim Pokušavajući da zaspim Ono je što ne postoji više Potopljen šlep Toplo letnje popodne Majstor iz obližnje fabrike Dojahavši na biciklu Na mali rukavac Dunava Iz plitke vode Iz koje izranjuju duhovi Lađara Vadi zelene kočoperne grgeče Zatim se okreće i kaže mi Mali dodaj mi tu flašu vode Iz ranca Riba radi kao luda Uzmi malo i ti Avgust je Onda uzima cigaru Naabija je u usta Kreše upaljač koji teško pali Baca cigaru Nova riba je na udici Voda iz ćase je sveža i Ništa nije bilo kao što će biti Možda je greška što sam prebrzo Otišao Tražio sam posle pogledom taj šlep Utisnut u pesak Tražio sam čoveka koji je lovio Lepe grgeče Ušašvši u moj mladi život Da bih sada Zreo i željan nemogućeg povratka Mogao da zaspim Deo mene da zaspi Pa zatim drugi deo Grgeči na suncu Grejači u noći U kojoj uredno pišam Pre spavanja Oblačim pidžamu I pretvaram se da sam mrtav.  

    Kad si u kući Vreme sporije teče Nego kada si napolju Ma koliko dugo boravio U spoljašnjem svetu Tako punom zla i Opasnosti kao i uvek Tu su zatim slutnje Zle sluge straha Ali to vreme napolju Telohranitelji Žene koje se goje Invalidi u obezbeđenju Mogući teroristilčki napad Sve je to ubrzanje sveta Kao da vreme hoće Da se vratiš kući Jer tvoja kuća zna Da je kraj uvek tamo Odakle si pošao. ,

  Време када сам опљачкан у Њујорку И. Вејд Рекао сам људима да су ме таблете за путничке болести учиниле глупим. Ушао сам у ЈФК са црвеним кофером и нико да ме поздрави. Пришао ми је човек , обучен у црно. Нашао сам се на паркингу поред скупог комбија, а он је држао мој пртљаг. Улази, рекао је. У мојој глави није било ниједне мисли . Нашао сам се у његовом комбију; одмах потом закључао врата; натерао ме да искључим телефон док смо ишли испод моста. Разговарали смо о Нијагариним водопадима. Одабрао је најуже путеве у граду, игла прави шалу са Менхетна. Када се зауставио испред станице Гранд Централ, рекао је – не излази, има лоших људи около. Натерао ме да откопчам свој кофер, књиге и грудњаке који су се прелили преко седишта, и да му дам сав свој новац. Онда ми је помогао да изађем из комбија као да сам принцеза ; држао је моје торбе као вазал и љубио ме у образ. Улази, чујем кад год ме мушкарац гурне предалеко; Уђи у мој велики црни...

    Dok besciljno šetam ovim Poludragim gradom Posmatram lica prolaznika Kao što oni posmatraju moje Ali to više nije dugo zadržavanje očiju Kao nekada Pogledamo se sada brzim pogledom   umornih nesrećnih ljudi Svesni svih svojih mana O kojima niko od nas   ne želi da se zna Ne volim da govorim kako Je pre bilo bolje Dok su ljudi i žene Naročito žene I njihovi pogledi bili Dramatičniji te Pomno ispitivali moje Lice Kao da na njemu piše Volim te ne volim te Više Sada je sve ubrzanije Kao treptaj neonskih reklama Ali beskućnici Stanovnici ulica bez imena i broja Koje baš zato volim Ne mare za to U smiraj dana odlaze Sa velikim rančevima o ramenu Sa iskrzanim kaišem na leđima Komadom brze hrane Komadom sapuna U prljavoj beloj košulji Razdrljanih maljavih grudi Uvek bez žena U svoj unapred izgubljeni rat.  

      Najvažnije je imati svoje mesto U svetu I znati da je tvoje Iako nikad ništa nije tvoje Sedeo sam  U jednoj od četiri žute stolice U holu tržnog centra Kada je naišao lik Sa novinama pod miškom Sa velikom pohabanom torbom I svojim isto tako otrcanim Profilom Stojao je sve dok nisam ustao A ustao sam osećajući nelagodu Što on stoji premda tu behu Slobodne još tri istovetne stolice Čim sam počeo da se udaljavam Taj čovek šezdesetih godina Loše ošišan Sa brazgotinom na glavi Seo je na stolicu u kojoj sam Do tada bio I narednih dana Uvek je sedeo na istoj Kao u nekoj igri stolica I uvek je čitao iste novine Sa vestima o ratu I taj rat je trajao u njegovim rukama Nedeljama Mesecima I danas se ništa nije promenilo Opet je na žutoj stolici Čovek na svom mestu U vreme kada ništa nije na mestu Pred ovu tonuću noć Sa tim već starim ratom Sa tom nevidljivom borbom U koju sam uvučen Sedeći na nje...

    Postoji ta šema sa Mandarinama Koju je bilo potrebno otkriti u proleće Kada mandarine postaju sasvim zrele I krune se same pod sklopljenim Palcem i kažiprstom Pre nego što istrunu Jedem ih svako veče Dok špartam ulicama I pokušavam da se setim Kako se zvao onaj Italijan Koji je posle rata Jeo samo mandarine Jeo ih je čekajući brod Jeo ih je čekajući voz Jeo ih je danima Jer zemlja beše poražena I bez hleba Ja jedem mandarine Misleći na sve dobre ljude Koji štede gladujući Da bi njihove bolesne žene I razvedena velika deca Poverovale da su spokojni i uspešni I puni su mi džepovi Lepljivih crvenkastih korica Sa kojima ne znam šta bih Dok neki klinac iz Bg U belom ferariju Sa plavom klinkom smešnih Oblih crta lica Pokušava da me pregazi na pešačkom.

  Pre neki dan Poslao mi je poruku Neki čovek iz Subotice I pitao da li imam nešto Od imovine u rodnom selu Kupio bi kuću Tako za 5 ili 6 hiljada evra Rekao sam da nemam I mislio danima o kući Koja je jeftinija od starog automobila O kući koja je bila dom Rodna kuća I kako je ta kuća izgledala Važna Kuća od pleve Ispred koje sam se igrao Imao sam sedam godina I ugledao senku upaljenog odžaka Na kući preko puta I mislio to je na drugoj strani To nije ništa Moja je kuća dobro A bilo je na mojoj kući Koja je gorela.    

    Ustao sam i pošao ka Postolju sa mikrofonom Usput sam se sapleo I skoro pao na voditelja Programa Oko mene bila su čuvena Pesnička imena Bili su većinom stari i umorni Ali bili su autentični I najzad dobronamerni Izvadio sam telefon iz džepa Rekao sam da ću čitati Telefonske pesme I počeo sam U trećem stihu pojavila se rečenica Kurton na stepeništu Prvi red se malo zanjihao Ali i dalje su bili dobro društvo Na platou Onda je naišao debeli klošar Osvrnuo se levo desno I dok sam čitao pesmu O izostanku velikog vremena Zabio se u kontejner Iz njega je Između stihova o sreći I dobu velikih gubitaka Virila mesnata poluobnažena Guzica Kad je stigao aplauz On je već otišao.