Slušam samo radio postaje. Nemam nijednu
omiljenu. Imam utisak da su sve na isti kalup. Nemaju jasnu koncepciju. Puste
neku devojku da brblja a između njenih notornih gluposti vrte se takođe
bezimene muzičke numere. Imam dojam da je sada važno samo ono što nije rečeno
niti ispevano. Hoću reć da je važno ono posle. I mislim, možda je stari
knjižnjičar u pravu. Nešto se dogodilo, nešto užasno i nepojmljivo ljudskom
rodu, ali šta je bilo posle?
Ova reka, naše more kako se glupo veli u
narodnjacima, je tekla i nastavila da teče. Želim da vjerujem kako se moj otac ( Ne zovem ga tata); upravo zbog toga
okrenuo zvezdama.
Razumije se, njegova uloga, koja mu,
moram da kažem, beše nametnuta, terala ga je na druga osmatranja. Ali, nije li
to tjeranje (životinje imaju tjeranje, zar ne? Psi, naročito.) bilo kontraefekat,
odnosno predstavljalo sate nepostojanja?
Na satu na tvrđi to se nije merilo.
Velika kazaljka je bila neupotrebljiva dok ste blizu nje. Značila je samo onima
na brodovima, bez dalekozora, bez jasne svrhe i namere svog puta. Bar da nešto
znaju.
I ja sam, ne znam kako, poželela da
nešto znam. Ne za svet, ne za javnost koja je željna pukog, prostog mira po
svaku cijenu, nego za mene.
Moguće da je to uzaludan napor.
Mišići koji usred toga atrofiraju. Ali, iskopala sam nešto. Nije bogznašta.
Tipsko je. Međutim, to govori o profesionalizmu zločinaca za razliku od ovih
nevičnih devojaka na ovdašnjim radio stanicama.
Čovek kad to pročita, a to je bila za
mog sirotog malog oca - zapovest koja se odbija samo po cenu života, mora da se
osjeća kao da se pred njim otvara polje, grobno polje sa milion još
nepostavljenih krstača. Iskorak u novo doba iz nužde koju niko nikada neće
prepoznati niti oprostiti.
Onaj astronaut koji je kročio na
Mjesec i tom prigodom izvalio da je to mali korak za čovjeka a veliki za čovječanstvo,
bio je u krivu. Svaki mali čovekov korak je velik za njega. A čovečanstvo je
opšta statistika. Meso i kupus, kako velite vi Srbi.
Ideja novog radija zasniva se na, koliko je
to moguće ostvariti bez ikakvog šturhajta, potpunom mozaik programu, baš onako
kako to radi na desetine lokalnih nemačkih stanica širom Europe.
Program ima samo šture okvire i
grube naznake nacionalnog, ali je najvažniji zighajš. Taj ukus pobede! Sve
drugo su kockice muzike, priča, šumova. Razume se, stanice imaju svoju listu
kockica koje prave po sopstvenoj ili naručenoj produkciji ili je kradu od
drugih radio stanica. Kockice traju od 3 do 15 minuta i potkrepljene su
jednoznačnim najavama, odjavama tako da se direktno slažu u programe i
maskiraju pravu funkciju radija. Iza te funkcije izvještavat ćete o važnijim
stvarima: pozicioniranju vojske, stanju u donjoj kasarni, stanju oko mosta,
kretanju brodova, sadržaju utroba šlepova, radovima oko i na mostu, radovima u
luci, eventualnom podizanju nasipa i utvrda, podrivanju obala, noćnim lažnim
šetačima i svim drugim stvarima koje mogu biti od značaja za zighajš.
„To si skinula sa Neta?“
„Taman posla. Taj đavo neće ući
nikada u moju kuću. Htjeli su da me tome nauče, još u redakciji. Naročito
lektorka, neka mlada Bosanka koju je mrzelo da olovkom ispravlja naše male
brljotine. Ali, ja i još poneko od kolega nismo to prihvatili.“
„Pobogu, zašto?“
„Zato što je čovekov mozak
kompliciraniji od bilo kojeg stroja.“
Potom mi je ispričala šta je trenutno
muči.
„Neki biskup, ne želim mu ni me
pomenut, organizovao je u svom velelepnom domu orgije sa dve časne sestre.
Ubedio ih je, zamisli, da učestvuju u tomu govoreći im da je to zapravo Sveto
trojstvo. I one su ga, gle, prijavile tek posle trideset godina, kada se sve
ohladilo. Kažu: bojale su se. I sad se ja pitam je li strah od kazne jači od
vere u pravednost Božiju?
Da li se u tom starom pokvarenjaku borio
Bog sa čovekovom prirodom?
Čovek veruje u nešto, odstinski veruje
a onda se pojavi osećanje da uz tu veru postoji još nešta drugo, skoro jednako
jako ako ne i jače.
Koliko se siromah opirao tomu?
Ta nemoguće je da nije znao da je
jedno suprotno drugomu!
Ali je jednako nemoguće da se kao
inteligentan čovek nijednom nije zapitao zašto je njegova vera tako
ustanovljena da se protivi njegovoj ljudskoj potrebi.
Možda je trebalo i on njih da tuži?“
„Časne sestre?“
„Da, milosrdnice. Nisu ga nijednom
ukorile, nehgo su ćutke, sa sramom, kako su docnije pričale, učestvovale u tim
svetim orgijama. Pa... nije li svet, uek i bio zasnovan na orgijama u kojima
prećutno, iz ovog ili onog razloga, učestvujemo osobito za vreme ratova. Moj
otac je za to najbolji primer. Bio je između verovanja i prinudne službe. Da,
to je bio. Osobito na početku rata, kada je Hitler pokorio celu Europu.
Historija otaca nije tako smrdljiva,
kao što bi svet htio. Šekspirov otac je, verovalo se, bio prljavi kožar i
platio je kaznu, zamisli još u šesnaestom stoleću, zato što je iz njegovog
dvorišta izletalo jato muva koje, verovalo se u to doba, izazivaju kugu. Ali, sada
je stvar preokrenuta. Šekspirov otac je, prema nađenim pisanim dokumentima,
platio u stvari porez na zanat čije je obavljanje podrazumevalo štavljenje kože
mokraćom u kojoj, razume se, ima amonijaka a muve... ha, muve...one su uvek tu
negde sa nama i bez nas.
Нема коментара:
Постави коментар