MILAN TODOROV: ČOVEK NA SVOM MESTU

 

 

 Najvažnije je imati svoje mesto

U svetu

I znati da je tvoje

Iako nikad ništa nije tvoje

Sedeo sam 

U jednoj od četiri žute stolice

U holu tržnog centra

Kada je naišao lik

Sa novinama pod miškom

Sa velikom pohabanom torbom

I svojim isto tako otrcanim

Profilom

Stojao je sve dok nisam ustao

A ustao sam osećajući nelagodu

Što on stoji premda tu behu

Slobodne još tri istovetne stolice

Čim sam počeo da se udaljavam

Taj čovek šezdesetih godina

Loše ošišan

Sa brazgotinom na glavi

Seo je na stolicu u kojoj sam

Do tada bio

I narednih dana

Uvek je sedeo na istoj

Kao u nekoj igri stolica

I uvek je čitao iste novine

Sa vestima o ratu

I taj rat je trajao u njegovim rukama

Nedeljama

Mesecima

I danas se ništa nije promenilo

Opet je na žutoj stolici

Čovek na svom mestu

U vreme kada ništa nije na mestu

Pred ovu tonuću noć

Sa tim već starim ratom

Sa tom nevidljivom borbom

U koju sam uvučen

Sedeći na njegovoj stolici

Samo jednom

Ali to se dešava

Jer neko to namešta

Kao nogu ruku kičmu

Kao tačku oslonca

Do koje valja doći

Posle svega

Ako je ikako moguće.