U knjižari je kao i obično zagušljivo
i pretoplo. Pretpostavljam da ne koriste klima uređaje niti prirodnu
ventilaciju.
Kad bih pogledao u dubinu tog
velikog i pretrpanog kontejnera imao bih utisak da gledam u bunar. Bilo je
mračno kao ovo vreme u kome živimo. U mraku su sedele devojke sa naočarima koje
su motrili na nas, potencijalne kupce kao potencijalne ubice. Uvek sam osećao
taj strogi pogled iz bunara sa kojim nisam mogao da se povežem. I zbog
toga mi je uvek bilo neprijatno.
Međutim nešto me je magujski
privlačilo knjigama, tom moru knjiga izloženih u otvorenim vitrinama. Ponekad
mi je bilo dovoljno samo da uđem i pogledom pređem preko naslova. Drugi put bih
uzeo u ruku knjigu čiji me je naslov obradovao jer nije bio zašećeren. Pročitao
bih prvu rečenicu i užasnut vraćao knjigu nazad na raf. Ne podnosim opise i kad
naletim na nešto takvo već na početku osećam kako mi se stomak steže u čvor.
Zbog toga bih retko kupovao.
Jednom sam uzeo knjigu koja je imala
obećavajući naslov, nešto kao Budući nobelovci, a kad sam stigao kući utvrdio
sam da je naslov pretenciozan. Unutra su se nalazile loše priče. Recimo, jedna,
koja me je privukla solidnim naslovom govorila je o čoveku koji je ubio svoju
ženu, isekao na krupnije komade, zastim te komade spakovao u veliki kofer i
odneo u auto... ne znam šta se dalje zbivalo. Iscepao sam te stranice i bacio
ih u peć koju ložim zimi. Teško su gorele. Ali, to je razumljivo. Bila je to
lažna hartija sa lažnom pričom, jer autor nije mogao ništa da zna o tranžiranju
žene da bi stala u kofer, o bljuvanju koje ubica radi dok pakuje leš, o stanju
njegovih neurona, o stanju njegovih testisa, o njegovom katastrofalnom telu
koje ima lošu prognozu, na primer, a ona je nije imala i zato...
Međutim, pošto sam slab karakter i ne
verujem u apsolutnost sopstvenih pretpostavki, pomislio sam da je reč o
autorima koji pišu zbog novca. To mi je bilo odvratno, ali donekle razumljivo.
U rafovima knjižare bezmalo devedeset odsto nasalova napisano je radi zarade.
Ljubavni romani, tik tok romani, biografije, istorije, knjige sudija i
tužilaca, slikovnice za decu i sve to u gomili raznih nepotrebnih predmeta
poput sušenog cveća, pepeljara, sudova za voće, tašni za pijacu...
Sve te stvari, sve te lažne knjige,
osećao sam nemaju ništa sa mnom. Ipak, činilo mi se da sam na neki način kriv za
njihovo postojanje, jer sam ih uzimao u ruke ili pogledao iz daljine a to što
su mi one često uzvraćale pogled, te mlade uspravne device, činilo me je
važnijim u mojim očima. Naravno, bile su to lepo upakovane žvrljotine bez
značenja, neretko na nekoliko stoptina stranica. Pravilo je, izgleda, da se
najlošije knjige pakuju u najskuplje korice. Ličilo je to na žene.
Jedna je sedela u holu mega centra.
Imala je duge noge, plavu kosu i jarko nalakirane orlovske nokte dok je listala
telefon. Seo sam naspram nje da predahnem. Odmah je počela da se, naglašeno
nazainteresovano, isteže. Izvijala je noge u dugoj haljini žute boje na plave kocke. Nisam mogao da znam kakve su to noge.
Onda je okrenula profil. Imala je preduge crne trepavice. Plavuša crne kose!
Ustao sam i krenuo ka knjižari.
To možda nisu nimalo loše
noge.
Možda su, štaviše, to
veoma dobre noge.
Možda je imala šta da
kaže onome sa kime je nonšalantno razgovarala bez konca i kraja.
Ali, to je bilo samo
promašaj.
U knjižari sam.
Možda su njena usta ona
koja žele da dobro ljube?
Bilo je pretoplo, opet prevruće u
knjižari. Neko u paklu je dobro furnjao kotlove.
Šta je rekla? Kome se obraćala vrteći
crni telefon crvenim orlovskim noktima?
U knjižari je bilo mnogo sveta.
Napolju pada kiša, rekla je nekome mlada prodavačica sa krupnim dioptrijama.
Prolazio sam rafove sa prodavanim
piscima pokušavajući da dođem do svoje knjige skriveno se ponašajući kao da ću
otkriti knjigu sopstvenog postojanja.
Šta ako je dugonoga imala
istoriju u kojoj je pravila budale od muškaraca?
Opet je bilo pretoplo.
Skinuo sam vunenu jaknu.
Ne znam zašto sam je obukao.
Ona sa trepavicama dugim oko pola
metra, plava sa crnim trepavicama sada dugim nekoliko metara, nije imala ništa
sa vrućinom koja me je oblila.
Hteo sam, možda, da joj kažem da ne
brine zbog očekivanja. Ali, nisam.
Polako sam šetao između
astala sa knjigama i ormara sa knjigama i kuhinjama sa knigama. Devojke iz
dubine knjižarskog mraka su me budno
pratile držeći se za ruke.
Prošpartao sam uobičajenom putanjom.
Tražio sam Markesov poslednji roman „Vidimo se u avgustu“. Nije ga bilo.
Okrenuo sam se i krilom crne kapuljače
koju sam nespretno prebacio preko ramena, srušio nekoliko velikih knjiga dosadne
sive boje, koje su stajale na ivici pretrpanog pulta. Bile su to, bez sumnje, knjige
pune pametnih stvari i one su sada tekle kao bujica iza mene.
Ipak sam bez trunčice srama izašao iz
knjižare. Nisam se ni okrenuo.
Čuo sam kako knjižarsko
sestrinstvo složno trupka po prljavoj vodi iza mene hukćući kao vetar u ravnici
u rano proleće.
Нема коментара:
Постави коментар