paradoks

  Crni ker kakvog sam imao pa je uginuo pre desetak godina dolazi mi redovno kad sednem za sto u kafani na otvorenom. Taj crni pas koji je ničiji posle smrti postaje pas koji me voli. Dešavalo se da mi ponekad priđu i drugi psi, onjuše me i odu. Crni pas me gleda crnim očima. Češkam ga iza ušiju. On maše repom. Dolazi konobarica Ako vam smeta samo ga oterajte. Ona ništa ne razume, pomišljam. Osim toga misli da je najlepša na svetu i u trenutku dok to misli ona je odista najlepša na svetu. I još nešto ona je bolja stotinu puta bolja od mene bolja je i od mog mrtvog psa jer je mlada još nema zavisti još se ne plaši poput mene koji se plašim kraja bez drugih osećanja osim reči koje ne vide i ne čuju ništa samo nesvesno nezabeleženo posle sna.

  * U saopštenju o rezultatima konkursa za sufinansiranje izdavaštva pokrajinski Sekretarijat za kulturu navodi da rukopisnu zibirku Milana Todorova RUSKI ČAMAC nije uzeo u razmatranje pošto joj je nedostajala recenzija izdavača. Međutim, stvari stoje upravo obrnuto. Izdavač IP ADRESA je u potpunosti ispunio uslove konkursa i pored svih traženih podataka uredno dostavio i ovu, ovde ponovljenu, recenziju. Nadam se da će greška biti ispravljena. Нова рукописна збирка прича Милана Тодорова је његова шеста књига приповедака. Тодоров је врсан романсијер, песник и атнологијски сатиричар. Његове сатиричне приче објављене су у многим домаћим и светским антологијама, са две изврсне приче, примерице, у „Сербиан сатире анд апхорисмус“ Мартина Деана објављене у Вашингтону 2017. Класичне приче којима је посвећен последњих година, о чему сведочи награђивана књига „Телефонски именик мртвих претплатника“ (награда Друштва књижевника Војводине за најбиљу књигу 2019, као и улазак у најужи избор за Ан...

(odlomak iz romana u nastajanju) I dalje sam odlazio u biblioteku. Bibliotekar je bio neobično ljubazan ptrema meni. Smatrao sam da je to zbog toga što sam mu se našao pri ruci u slučaju sa onom devojkom. Kako sam se samo prevario. Naravno u njegovoj svesci nema ni traga o tome. Bibliotekar je, saopštio mi je u najvećoj tajnosti, osmislio plan kako da porodičnu kuću očisti od stanara. Počeće sa bricom koji je stanovao u dnu njihovog dvorišta. Bio je to ispijeni alkoholičar koji je po ceo dan išao po varoši i brijao nemoćne, stare ljude na samrti a ponekad je, lak često, brijao mrtvace. -Da budu lepi za onaj svet. Uveče bi se, obično trešten pijan, vraćao u stan koji mu je dodeljen kao simpatizeru novog režima. Bibliotekar je odlučio da zameni bravu na ulaznim vratima u dvorište kuće a, ako to ne upali, da zameni i bravu na bricinom stanu. Ja sam mu bio potreban samo da čuvam stražu dok on to ne obavi. Bio sam kukavica, ali sam pristao. Bilo je vrelo popodne. Bibliotekar s...

 (odlomak iz novog romana) Svaka istinska strast, velika strast traži samoću i bezimenost – zapisuje Bibliotekar reči nobelovca Iva Andrića u svojoj beležnici na strani 45. Dok sam to čitam pitao sam se zar se može nešto izgubiti ako je unapred izgubljeno? Međutim, Bibliotekar me je iznenadio svojim izborom odgovora. Ivo Andrić je godinama tajno voleo tuđu ženu. Nevolja je bila u tome što je Ivo patio od manjka samopouzdanja od rane mladosti. Njegova veza sa udatom ženom Milicom Kostić bila je opterećena strahovima od odbacivanja. U poetskim, alegorijskim pismima koja joj je pisao vidi se kako se bori s osećanjem gubitka i nesigurnosti. Njihova veza počela je još 1920 godine i trajala je sve do Andrićeve smrti 13.marta 1975. Miličin muž Ljubomir Kostić je umro 1941. Andrić, koji je pre rata bio ambasador u Berlinu i rukovao se sa Hitlerom, našao se u situaciji da bira. Kolaboraciju ili izolaciju. Ostvarenje ljubavnog sna ili potpunu pasivnost. Izabrao je treće. Pisanj...

Tip koji je uslužno kosio travu u kraju bio je mali rastom ćelav i mišićav. Ležao je u zatvoru tačno tri godine i šest meseci zato što su mu našli malu vagu za precizno merenje i nekoliko grama marihuane. Sedeo je u čardi an reci pio jeftino pivo i hvalio se svojim podvizima u zatvoru koji su se svodili na opekotine od cigara po celom telu koje su po njemu oličavale snagu mladosti i slobodu od vih svetskih pravila. Devojka koja je sedela s njim stalno mu je govorila Samo opušteno, samo opušteno. Tip je u jednom momentu otišao do toaleta a dama se popišala ispod stola jer nije smela da ustane pre njega. Popio sam svoje večernje vino i nisam imao keša da platim. Hteo sam da platim karticom ali mi je mlada mršava konobarica stavila ruku na rame i rekla Nema veze, samo opušteno.

  (odlomak iz romana u nastajanju) Bio sam uveren da je nikada više neću videti. Međutim, jednog običnog, ne tako ranog jutra dok sam sedeo na klupi ispred svoje kuće u previše mirnom kraju, ta gugutka sa crnom ćilibarskom ogrlicom oko vrata pojavila se niotkuda. Jedva da sam čuo tiho sklapanje krila kada je sletela na granu ariša tik ispred moje lože. Odmah sam je prepoznao. Danima sam kriomice posmatrao kako gradi gnezdo od suvog lišća i mrtvih grančica iznad ulaznih vrata praveći nered ispod streje, a onda se jednog dana začulo mladunče u gnezdu. Golubica je tada prestala da me se plaši. Kao da je znala da je majka neprikosnoveno zaštićeno sveto biće. I sve bi se odvijalo uobičajen da mladunče nije izleteleo samo iz gnezda i palo na parking gde je postalo laki plen neke ulične mačke. Od tada, gugutka više nije dolazila. Do jutros. -Pomirili smo se – rekoh joj ne znajući zašto. U svemu nije bilo niti moje niti njene krivice. Ona se mirno bibala, ne plašećo me se, kao u...

  Iskradem se u rano jutro i odem do reke. Pritom uvek mislim srešću uz put koji vodi između dva groblja nekog sa jednakom istorijom rasprsnutog spokoja, ali to se nikad ne događa. Ipak vredi truda. Jutro i voda koja se pročistila. Zbilja, kako se pere voda? Možda potapanjem svega što plovi a nije plavet prvog sveta. Izujem patike , hodam po vlažnim pesku umijem se šakećki i onda se vraćam do kola istim putem trudeći se da ostavljam nove tragove u prethodne stare dolazne tragove. Nikad u tome ne uspevam Ali to volim. To je tajna stvari koje su bile. Kao i tajna žena koje su bile. One su dostojanstvene i ne daju da se lako gaze. Prošlosti, volim te, umrle ljubavi i prijateljstva volim vas. Pre ulaska u auto otresem pesak sa đonova patika, istresem gumene tepihe iz auta, sve vraćam unatrag, ali ne vredi. Prošlo je. Prošlo je čak i najuticajnijim umetnicima Dvadesetog veka. Pikaso je imao mnogobrojne ljubavne veze. Olga Kholkhova je bila baleri...

  (odlomak iz romana u nastajanju ) Neki mladi otac koji je sa detetom došao na pesak biciklom brzo je spakovao lopatice kantice i navukao sebi i detetu žutu kabanicu te nestao, kao što su nestali i beli labudovi. U vodi uzburksanoj pljuskom kiše i vetra ostale su samo male vesele plovke koje bi iznenada zaronile i onda ih ne bi bilo čitavih pet minuta. Voleo bih da sam sa njima, da se kotrljam masnog perja niz prolećnu vodu ignorišući svaku silu, nestajući kad poželim, jer čemu umiljavanje prirodi ukoliko nema radosti žene, mislio je Tolstoj, vrlo slično, vrlo sigurno slično, dok je posmatrao kako seljaci srpovima kose žito na njegovim beskrajnim livadama a seljanke im, bose, sa belim nogama donose vino i pogaču sa sirom u marami. U piščevim dnevnicima se može videti njegovo divljenje prema jednosatvnom životu seljana. Tolstoj beleži, čučeći, na kolenima, svoje susrete sa tim seljankama. Razume se, to ne objavljuje. To su samo dnevničke beleške, bez literarnih aspiracija....

  (poglavlje iz romana u nastajanju) U zrelim godinama, bez veće opasnosti, čoveku je dozvoljeno sve da proba i iskusi, jer neće upotrebom preostalih želja strasti postati posustali zavisnik. Malo je vremena njemu, na žalost, preostalo da se trajno pretvori u suprotnost svojim idealima.Biće samo ono na šta se nije navikao, a bio je to celog života. Vilijam Šekspir je živeo 52 godine. U ono vreme to nije izgledalo toliko malo kao danas. Ali, da li su to znali hormoni u njegovom telu?Umro je 23. aprila 1616. godine. Rođen je 1564.godine. Pisao je do smrti. I u njegovim poslednjim delima „Sveti grob“, kao i „Kralj Lir“ postoje ljubavnice. Kod pisaca uvek postoje tajne ljubavnice koje im daju neophodan adrenalin za stvaranje. Šta je to? Čovek ponekad nema potpuno jasnu sliku o tome šta želi. Ima neku mutnu naznaku sličnu teškom snu i čini mu se da je potrebno samo još nešto malo nečega, nekog začina, da svoju nameru ostvari. Vilijam je bio slavan još sa trideset godin...

  Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali mi se čini da sam počeo da zapažam pukotine nekako u vreme kada čovek u šali kaže da je postao većinski vlasnik svog života, odnosno posle pedesete godine. Do tada je, bar u mom unutrašnjem prepoznavanju sveta, sve bilo prilično celovito. Dovoljno sam star da pamtim neke potrese, poput zemljotresa u Skoplju, recimo. Tog dana, a beše prepodne, sećam se, išao sam skakućući na jednoj nozi do obližnje prodavnice po hleb i mleko koje smo plaćali jednom mesečno, kada bi otac dobijao platu a dotle nam je trgovac dug upisivao u svesku i davao robu na veresiju. Kad sam se vraćao, ovaj put hodajući normalno, na dve noge, ugledao sam dva samca podstanara kako stoje ispred kuće u kojoj su živeli i uznemirino govore o potresu. Zastao sam. Sa njima sam imao uvek nesporazume. Bili su mladi i skloni da se obračunavaju sa nama mlađima, često bez ikakvog povoda, isključivo da bi dokazali svoju ničim zasluženu fizičku superiornost. Jedan, oniži i punij...

Tempo života je postao frenetičan. Ili si za ili si protiv. Mene zanimaju samo stvari koje me ne ograničavaju. Ne računam na to da ću ostaviti svoj trag. Povremeno mi suze oči naročito na vetru uz reku. Uveče volim da čitam neke knjige po drugi put. Probijam se kroz Sedam godina na Tibetu. Da li sam nacista ako volim glavnog junaka? Odlazim u grad svako veče sedim u nekoj bašti od asfalta i cvetova u saksijama. Mislim na početak i na kraj. Za sada sve je otvoreno. Oblaci se kotrljaju. Kiša pada samo noću. Raste strepnja da će krov kuće u kojoj živim popustiti pod biblijskim potopom. Možda bih mogao da za male pare kupim onu barku koja godinama trune na suvom pored moje omiljene čarde ali šta bih tada kada je moja sloboda zavezana i znam da nikada neću biti bolji ako ne budem tražio više uzbuđenja.

Ušao sam u prodavnicu slikarskog materijala nameran da kupim nekoliko novih uljanih boja jednu malu i jednu osrednju četkicu. Prodavačica mi je pokazala asortiman i rekla cene. Bile su dvostruko veće od prethodno kupljenih. Želeo sam da slikam ne mnogo možda samo da ostavim nekoliko umrljanih tragova onoga što nestaje. Načinio sam neke skice i dao se na posao. Ništa nije izlazilo ispod jagodica mojih prstiju. Četkice retko koristim. Sedeo sam pred zamazanim platnom, Nisam mogao da shvatim da više nikad neći naslikati nijedno ulje na platnu. Stvari koje smo voleli umiru uglavnom tiho i to je u svemu najteže. Niko ne zna trenutak kada će se ta blokada dogoditi. Prijatelj pisac koji je preživeo moždani udar rekao mi je da možda može da piše ali da suočen sa blizinom smrti ne bi više ginuo za umetnost. Hteo sam da obrišem razređivačem sve što sam nafarbao ali sam samo umazao ruke do lakata. Oprao sam ih i otišao u grad. Svi  koji su prolazili po...