paradoks

Имати пса је уметност. У принципу свако то може. Али ово није прича о псима.  Псе сам престао да волим. Исувише су постали луксуз за мој укус. Носе одећу чим се у прозору зацакли иње. Многи носе пелене док су у стану. Обично су мали и, оно што ме највише запрепашћује јесте утисак да су заборавили да лају. Њихови господари их, често, не држе ради њих, паса, него ради себе и свог статуса. Ишао сам улицом и нека жена је изнеда повикала: “ Пазите!”.  Нисам на време реаговао и угазио сам у псеће говно. Било је меко и расуто целом ширином стазе којом сам ишао. Нисам се уздржао и опсовао сам. Врло сам избирљив када је реч о хигијени. Жена се тргла уплашено. “ Извините”, рекао сам јој. “Нисте ви криви.” Жена је захвално погледала у моје лице а затим чучнула и папирним марамицама брисала стазу. Био сам јој захвалан што је у равној свакодневици приредила са својим псом какав такав догађај. Био сам већ заборавио на ту непријатност када је сретох поново на реду испред благајне у нек...

  Uvek hodam istom stazom rituali su dobri za srce  i lažne utehe. Javor na prilazu mostu slučajno izrastao stalno mi granama bode oči. Nekoliko puta sam njegove izdanke polomio rukom. Puklo je kao kad sečica šumareve uvek jake sekire udari u kamen. Docnije sam izbegavao taj put poput krivca ćija krivica nikad neće biti dokazana ali za nju znaju on i Bog. Večeras ugleda h motornom testerom glatko posečene grane tog javora. Put preko reke bio je najzad neomeđen zelenilom, ali nisam osetio radost zbog toga. Štaviše, pomslih nikad više neću lomiti grane divljeg javora jer sve što mi se opire ima dobar razlog koji ne moram da razumem. Otpor  je jedina opipljiva stvar protiv koje mogu da se borim i ostavlja trag u čvorovima: r eka, grad, ovaj čas i prosečan život od 74 godine za muškarce.

  1. Album nije bio običan predmet, već jedna od onih nasleđenih enigmi koje prelaze iz ruke u ruku kao porodično prokletstvo ili dar. Moj deda ga je čuvao u starom sanduku, obloženom crvenim plišem, zajedno sa požutelim pismima i delom požarom paljenim kovertama. Kada sam ga otvorio, nisam pronašao poštanske marke sa slikama kraljeva, država i ideologija, već dan po dan života, utisnut na malim pravougaonim papirićima. Na jednoj „marki“ stajao je moj prvi dan škole, sa žigom iz G , 1952. Na drugoj, poljubac na raskršću u Beogradu, sa oštećenim ivicama, kao da je vreme ugrizlo trenutak. Na trećoj, dan bombardovanja 1999, bez žiga, prazna i gluva priča, kao da se pošta univerzuma zatvorila u tom trenutku. Shvatio sam ono što mi je deda nekad govorio, ali nikad nisam verovao: živimo u poštanskom sistemu kosmosa . Nema događaja koji nije registrovan, daha koji nije otisnut negde, čak i ako mi verujemo da je zaboravljen. 2. U jednoj od svojih mnogih beseda, poznati pisac je ...

  Slučajno sam pre mnogo godina primetio u obrnutom ogledalu da imam malu prirodnu kvržicu iza uha. Pregledao sam drugo i u njenom skoro nevidljivom vrhu beše istovetna kvržica. Moj sin takođe ima takve kvržice. Pitao sam druge ljude, ali niko ih nije imao. Ne znam čemu služe. Ponekad ponesem sujetom pomislim da su ih imali kraljevi. Ali ne volim da lažem sebe. Možda su ti mali kožmi izdanci jedva uočljivi pod prstom moja odbrana? Jer biti drugačiji ovde se ne oprašta. A možda je DNK znak da odbrana moja i nije odbrana. Ona je sidro koje mi ne da da se prepustim toku neke reke na primer . Ali to je sasvim do voljno. Pokazuje m i ko sam odakle sam kako se nastavljam tim kompasom na sopstvenoj koži kako trajem  k ao riba od koje se razvio život pre nekoliko miliona godina čovek sa greškom evolucije dok koračam neusiljeno bez opravdanja ušminkanom prokletom avlijom ne znajući koliko ću još izdržati. ...

Po sobi su stajale kutije na kutijama. Po stolu su bile razbacane perike, lornjoni, a na podu se sjala srebrna ćupica, rumena od vina, što je teklo i kapalo. Zlatan lančić ležao je na malim papučicama, pohabanim, a prozor je bio zastrt donjom, svilenom suknjom. Soba je bila puna sukanja… *Miloš Crnjanski: Sveta Vojvodina. Postoje te realne slike ljubavi koje se nikad nisu dogodile. Sve je tu. Šaputanje svilene čarape koju je oblačila nepoznata devojka pred nastup folklora a ti se zatekao u istoj odaji sasvim slučajno no ona nije marila ili jeste jer se svlačila i potom oblačila vrlo koketno za pogledom koji je jasno govorio mi smo savršena slučajnost koja je pomislila da sme da poželi. Skok unazad. Otišao si. Imaćeš nove želje ali pamtićeš taj trenutak neostvarenosti ne kao gubitak nego pre kao trenutak kome ponovo treba reći da iako uzalud. Sada je sve mnoštvo doživljaja koji se kotrljaju teški od sećanja.

  Bio sam mlad novinar. Jednog dana urednik je zatražio da napišem oštar tekst protiv opozicije. Uradio sam to. Kad je pročitao rekao je da je dobro ali je dao drugom novinaru starijem da malo, kako je rekao, opogani moj komentar. Ovaj je to uradio. Spiker na radiju je pročitao. Posle mnogo godina sreo sam urednika u velikom praznom marketu. Šetao je bez kolica sam belog pogleda. Pitao sam ga šta radi tu. Brojim cene, rekao je. Nije me prepoznao. Patio je od Alchajmera. Bilo je besmisleno da ga pitam bilo šta o onom dosoljenom komentaru na radiju. U megamarketu svirala je muzika pored kasa pored računa pored onih glupih security tipova… Život je iscurio reč po reč do kraja rečenice.

Пише: Бранислав Б. Стојановић Збирка прича Руски чамац Милана Тодорова доноси венац уланчаних проза које се надовезују једна на другу, творећи особену целину. Свака прича функционише као самостални ентитет, али тек у низу отвара свој пуни смисао. То уланчавање није само формално, већ и унутрашње – протагонисти, мотиви и идеје одзвањају кроз различите наративе, као варијације на исту тему: човеково трагање за новим духовним и моралним ослонцима. Свет који Тодоров приказује није свет сигурних темеља, већ крхка стварност у којој су многи оријентири већ урушени. Његови јунаци живе у расцепу између онога што је пропуштено и онога што би тек требало изградити. Њихова судбина не мери се само личним неуспесима или надама, већ се препознаје као метафора модерног човека, човека који трага за собом у времену после слома великих прича и вредносних система. Поетички дискурс Милана Тодорова извире управо из те напетости. Његово приповедање је сведено, често минималистичко, али свака реченица пулсир...

  *Ginteru Grasu Nijedna osoba nije u sebi sama. Ne znam ko je to rekao. Setio sam se toga kad sam ugledao malog crnog dečaka sa limenim dobošem. Kretao se hitro velikim šoping molom udarajući u taj plehani doboš. Nije zastajkivao. Nije prosio. Invalid iz obezbeđenja šantavo je potrčao za njim. Remećenje ustaljenog reda. Okolo behu ratovi koje nismo primećivali. Uronjen u lažni med bio sam na strani dečaka sa limenim dobošem. Samo da ga ne uhvate, molio sam, jer on sam ja i on je u meni onaj koga gone. Silazim niz stepenište. Osvrćem se ne znam kuda da krenem. Limeni doboš još se čuje vojske svih boja napreduju očigledno limeni doboš i dalje  najavljuje nešto što uznemirava što se samo u vazduhu uočava: Šta zar niste znali da će sve da se ponovi?