RATKO DANGUBIĆ: SMRTNI ČOVEK

On je bio čovek koji ne voli da bude nagrađivan. Kada su mu prvi put dodelili priznanje za knjigu, nije se pojavio na svečanosti. Dok su drugi govorili hvalospeve, on je sedeo u kafani, pio tanku kafu i gledao kroz prozor.

„Nagrada nije moja“, govorio je. „Ona je odraz nečijih očekivanja, zabluda.“

Prijatelji su ga slavili, drugi prozivali. Ali on je ćutao. Činilo mu se da nagrada ukida slobodu. Kao da ga oblači u uniformu koja nije krojena za njega.

#

Uvek je birao poslednje redove: u pozorištu, na predavanjima, čak i u vozu. Nije želeo da sedi napred, pod svetlima reflektora. „Ti bežiš od svetla“, rekli su. „Ne bežim“, odgovarao je. „Samo znam da svetlo nosi senku, a ja ne želim da mi senka bude veća od mene.“

Ljudi su ga obožavali, drugi, u isto vremen, ignorisali. Govorili su: „On se pravi skroman.“ A on se nije pravio - bio je preplašen da ga iko upamti.

#

„Besmrtnost,“ govorio je, „to je zatvor sa zlatnim rešetkama. Jednom kad uđeš, više nisi slobodan.“ Za njega je svaka biografija bila lanac, ploča na zidu kazna. „Kada te pamte,“ šaputao je, „nisi svoj. Postaješ njihov.“

Bio je čovek koji nije želeo da pripada pričama, spomenicima, ni udžbenicima. Želeo je da nestane kao voda što se povuče u pesak.

#

Prolazio je kroz gradove kao senka. U Rimu je sedeo na trgu i gledao turiste kako slikaju fontanu. U Parizu je hodao obalom, posmatrajući Senu i ljubavnike koji se zaklinju na večnost. U Pragu je stajao pod satom i čekao ponoć, a kada su figurine izašle, on je otišao.

Svuda je bio, a nigde nije ostajao. Niko se nije sećao njegovog lica. To mu je bila najveća nagrada.

#

Prijatelji su ga grdili: „Tvoja reč zaslužuje večnost.“ Neprijatelji su se rugali: „Ti si kukavica, bežiš od odgovornosti.“ On je odgovarao: „Večnost ne postoji. Postoji voda koja teče, i kamen koji nestaje kad ga voda proguta.“

Njegovi sagovornici nikada nisu shvatali da u tom nestajanju on vidi slobodu.

#

Noćima je palio stonu lampu i pisao. Ali, rečenice je cepao. Govorio je: „Papir ne sme da pamti ono što srce još nije zaboravilo.“ U njegovoj sobi stajala je kanta puna iskudanih, zgužvanih papira, a na svakom parčetu ostajala je po po jedna misao koja se opirala da zapamćena bude.

#

Jednog jutra ostavio je na stolu beležnicu. U njoj je pisalo:
„Živeti znači umeti otići bez traga. Sve drugo je iluzija besmrtnosti.“

Nije bilo oproštajnog pisma, ni testamenta. Samo otvoren prozor i prazna stolica.

Epilog

Prijatelji su raspravljali je li to poraz ili pobeda. Neprijatelji su govorili da je to kukavičluk. Ali on nije mario. On je već bio tamo gde je želeo da bude — u tišini, izvan pamćenja, izvan slave, izvan večnosti.

Nema spomenika. Nema nagrade. Nema besmrtnosti. Samo voda koja i dalje teče.