MILAN TODOROV: LETO NA ŠLEPU

 

Ta duga žuta kuća, tik uz našu, bila je stecište raznih stanara. Nikad nisam tačno ustanovio koliko je u njoj bilo stanara. Šest, sedam ili devet?

Podrum je bio jedinstven i ličio je na buđavi sir pun rupa, jer je svaki stanar imao svoj deo u njemu, pregrađen i od drugih stanara odeljen žicom tako da je svako mogao da vidi šta ko poseduje, ali niko nikome nije mogao ništa da ukrade.
Kako su ti ljudi dobili te socijalne stanove, koje će kasnije za beznačajan novac, pretvoriti u sopstveno vlasništvo - ostaće večita tajna.

Bilo je tu ljudi svih profila.

Neki su pripadali novoj partizanskoj vlasti dok su drugi, kao tvrdokorni lišajevi, opstajali u svojim sobičcima uprkos raznim pretnjama. Život im je na normalan, tako divan a neočekivan način, davao snagu. Jer tu su im se rađala deca, ćerke i sinovi i onu su se međusobno družili pa i zaljubljivali.

Ljudi su shvatili da samo zajednica može da spase rasuti svet. Nove ideje, velike reči, parade… sve je to ličilo na kolektivno ludilo, ali ljudi su u dubinama svojih duša buli uplašeni, jer je taj duh kolektivizma bio hladan i surov kao verska sekta koja traži da položiš život za boga koga nikad nisi upoznao.

Ponekad razmišljam o tome ko me je iz te žute kuće najviše zanimao.

I uvek pomislim na nju, drugaricu moje sestre. Bila je Nemica. Ko zna kako zaostala iza rata. Brat joj se zvao Adolf i, pogađate, rođen je 1939 godine; godine uspona Hitlera.

Adele, tako joj je bilo pravo ime i, posle sam saznao značilo je plemenita, rođena je odmah posle rata, dakle 1946 godine i bila je starija od mene pet godina.

Razlike u godinama su u mladom dobu beznačajne. Kako čovek stari one postaju sve opipljivije.

Adele je išla u isti razred sa mojom sestrom i bila je član foto sekcije.

Moja sestra, kojoj su odlično, kako se to kaže, išli jezici – učila je na dopunskim privatnim časovima nemački.

Nemica Adele Kening nije želela da uči nemački. Znala ga je malo, iskvareni švapski.

Ja sam leti celi dan provodio na plaži.

Nisam ništa jeo.

Plivao bih što dalje od obale. Tog leta praktikovao sam da doplivam do barže,usidrene daleko od obale i uskočim na njenu palubu, jer šlep beše dobro uronjen, pun ječma, bačkog, koji je trebao da isplovi za neku severnu luku.

Uz obod šlepa bile su učvršćene gvozdene letve uz koje su se, verovao sam, penjali lađari pre polaska. Sada sam ih ja koristio.

Uzverao bih se uz njih, seo na topli krovni lim i slušao utišane glasove sa divlje plaže. Žamor je bio toliko tih da sam mogao da čujem otkucaje sopstvenog srca.

Činilo se kao da reči kupačica i kupača na plaži dolaze kao reči posle neke smrti.

Tihe, pogružene, kliktave samo kao jecaj.

A beše leto, tek njegov slab početak, junski, raspušteni, ali onaj koji obećava.

Molio sam boga oca da moj šlep sa ječmom ne otplovi.

Nisam znao šta drugi rade ovog leta. Možda se samo pasivno prepuštaju onom što dolazi i odlazi. To je poput svetaca o kojima sma čitao a koji su sedeli uz stub u pustinji i čekali da se obnove.

Sada, kad i ja to radim, ne mislim da je to ni loše ni dobro. To je iznuda. To je ono “tako mora da bude“.

Na šlepu sam se sunčao potpuno obnažen. Začudo, pritom nisam imao nikakvih trenutnih želja ni dugoročnih ciljeva.

Možda je to bilo svesno odlaganje zadovoljstva. Zadovoljstva bilo koje vrste.

Kažu da je odlaganje svakog zadovoljstva korisna taktika. Monasi, veruje se, odlaganjem zadovoljstva dostižu uzvišenje koje je prvi stepenik ka svetosti.

Kad bi se napio sunca, skočio bih sa svog, sada sam ga već zvao svojim, šlepa i plivao uzvodno.

Imao sam problema kod kuće. Otac mi je bio teško bolestan a majka sklona kukanju pokušavala je da deo tereta životnih nedaća prebaci na mene i sestru.

Nisam imao snage da se nosim sa tim.

Uglavnom, mislio sam da sadašnji svet nije ono za čega sam stvoren.

Postojala je, međutim, i, rekao bih na sreću, sfera zabavljanja i parenja koja se tiho i slabo vidljivo širila na sve strane.

Ljubav je, uvek sam smatrao, poput stila plivanja.

Muškarci plivaju kraul ili baterflaj kao leptiri.

Žene plivaju prsno.

Došljaci, brđani, uglavnom ne plivaju a ako i pokušavaju to da čine – plivaju kerećim stilom, u čemu nisam video ništa loše jer sam i sam tako proplivao.

Adela je plivala muški.

Viđao sam je kako pliva sredinom reke rezervisanom za brodove tegljače.

-Plivanje je suvi bazen. Što više plivaš, sve su manje šanse da se utopiš u njemu – rekla mi je jednom prilikom.

Nisam želeo da imam ništa sa njom.

U stvari, odjednom sam želeo samo da je mrzim.

Prema kome je ona bila dobra, mislio sam, osim prema svojoj divljoj prirodi.

Švabica.

Moj otac je zbog njenih proveo u logoru četiri godine i sada je umirao, verovatno zbog pretrpljenih patnji.

Nisam bio zainteresovan za objašnjenja da deca ne odgovaraju za postupke svojih predaka.

Adela je bila dobro građena, arijevska selektovana rasa, rekao bi neko.

Ja sam napravio tegove od pletenih balona napunjenih peskom i vežbao trbušnjake i mišiće iznad lakta.

Adela je htela da postoji.

Ja sam hteo da postojim.

Jednog podneva, sećam se, Sunce je bilo u zenitu, ležao sam na golom metalu šlepa kada se na njega uspentrala Adela.

Bila je u belom bikiniju.

Tek tada videh da je imala male sise.

-Drkadžijo – rekla je – da li je slobodno?

Ne čekajući odgovor legla je na ugrejanu ploču slepa pored mene.

-Imaš nešto za piće?

-Ne – rekoh. – Ja pijem dunavsku vodu i ništa mi nije.

Ustala je. Linija njenih leđa bila je poput linije sedla na dobrom konju.

Spustila se niz metalne stepenice, zagrabila vodu koja je strujala uz obode šlepa, propustila deo kroz prste i popila veliki gutljaj.

Vratila se, skinula potpuno i legla pored mene. Ja sam takođe bio sasvim razodeven.

Ležali smo bez reči, povremeno se okrećući, ležali na toploj plohi blistavosti dana do prvih zvezda.

Kao da smo znali da nikada nećemo rešiti ništa.

I to nas je ispunjavalo neobjašnjivom spokojnošću.

Ipak, na kraju noći pokušao sam da joj rukama nežno dodirnem male dojke.

Otrgla se ljutito.

-Šta misliš? Misliš da je veliki uspeh dotaknuti nečije sise? Šta bi sutra sa tim?

Nisam znao odgovor.

-Zašto si došla na moj šlep -pitao sam je uzbuđen i povređen.

-Zato – rekla je jednostavno.

-To nije odgovor – rekao sam.

-Neka bude po tvom – kazala je veoma, veoma glasno a zatim je skočila u vodu i nije izronila, činilo mi se, do jeseni, jer tada verovah da se mislima može menjati tok i svršetak života kao protivteža svakom poniženju.

P.S.

Sretoh je posle bezmalo pola veka. Sedela je na klupi ispred Doma zdravlja. Bila je još lepa, ali onako, kao razlog za tugu koja ne pronalazi smisao.

Nisam joj prišao.

Bojim se medicinskih istina.

Odlazeći raširio sam ruke.
Baterflaj na suvom.

Sa njim ne stižem nikuda, ali meni je to dovoljno i ne sećam se kada je i kuda šlep otplovio i znam da ne mogu da ga nađem. Možda je pretopljen u staro gvožđe a možda spava tamo, na dnu.