MILAN TODOROV: BELEŠKA O NOVOJ DRAMI




 Akademska teatarska analiza drame „Manastir“ Milana Todorova

Novi pozorišni komad Milana Todorova „Manastir“ predstavlja slojevito dramsko delo koje na sceni otvara jedan od ključnih egzistencijalnih rascepa: odnos ljubavi prema čoveku i ljubavi prema Bogu. 

Autor u tradiciji evropske duhovne drame gradi sukob unutrašnjeg poziva i spoljašnjeg iskušenja, ostajući dosledan svojoj poetskoj, misaonoj i simboličkoj dramaturgiji.

Likovi u „Manastiru“ nose dvostruku funkciju: oni su u isto vreme individualni subjekti i univerzalni arhetipi. Njihova drama se odigrava na granici između unutrašnje intime i metafizičkog iskušenja. 

Središnje pitanje — da li se ljubav prema čoveku može ostvariti bez izdaje ljubavi prema Bogu — oblikuje se kao polifoni konflikt, u kojem svaki glas ima svoju težinu i svoj deo istine. 

Todorov se dramaturški oslanja na dijalog kao primarno sredstvo izraza. Njegovi dijalozi nisu samo razgovori likova, već ispovesti, meditacije i verbalni dvoboji. Time autor uspeva da stvori atmosferu svojevrsnog unutrašnjeg bogosluženja, u kojem scenska reč zadobija liturgijski i poetski naboj. 

Važno je primetiti da tekst ne nudi jednoznačne odgovore. Umesto toga,drama se razvija kao prostor otvorenosti, u kojem publika sama postaje saučesnik i tumač. Upravo u tom smislu, „Manastir“ nastavlja tradiciju duhovne drame koju nalazimo kod Dostojevskog (videti: *Braća Karamazovi*)¹ ili u poetskim teatarskim strukturama LjubomiraSimovića (*Čudo u Šarganu*)², ali uz prepoznatljiv autorski pečat Milana Todorova.

Zaključno, „Manastir“ se može čitati i kao intimna ispovest i kao filozofska rasprava. To je drama koja preispituje osnovne dimenzije ljudskog postojanja — veru, ljubav i žrtvu — i time prevazilazi granice pozorišta, ulazeći u prostor univerzalnog pitanja smisla.

Literatura i reference

1. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, *Braća Karamazovi*, Beograd: Prosveta, više izdanja.

2. Ljubomir Simović, *Čudo u Šarganu*, Beograd: BIGZ, 1975.

3. Paul Claudel, *L’Annonce faite à Marie*, Paris: Gallimard, 1948.

4. Georges Bernanos, *Dialogues des Carmélites*, Paris: Plon, 1949.

5. Mirjana Miočinović, *Poetika dramskog oblika*, Beograd: Nolit, 1981.

Aleksandar Ilić

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све