MILAN TODOROV
SAVETI ZA DUG ŽIVOT
1.
Šta je osnovni preduslov za dug život ako ne zdravlje?
Opseda me potreba da vodim zdrav život i da gledam oko sebe vesele i zadovoljne ljude, jer kako bi drugačije izgledali ako ne tako dok vode zdrav život.
Poznato je da zdravlje na usta ulazi. Isto tako je poznato, mada malo manje, da i bolest na usta ulazi. I da duša izlazi na usta. Čovek samo dune: puuu...i nema ga.
2.
Krenimo od javno publikovanih podataka po kojima svake godine u svetu nestane bezmalo milion ljudi bez traga i glasa. Dokumentovani su mnogi takvi slučajevi. Odnosno pokušano je da budu dokumentovani, ali se osim opasnog širenja straha među ionako uplašenom ljudskom populacijom, nije ništa drugo postiglo. Uzaludno je najgledanija televizijska stanica u zemlji CCB 89 pozivala sve koji bilo šta znaju o nestalima da se jave i obećavala bogatu nagradu iz debelih, mesarskih ruku isto tako debelog i masnog šefa policije, kao i zahvalnost ožalošćene ili zabrinute rodbine, večnu zahvalnost najrođenijih itd. Ja sam odmah znao da od tog posla neće biti ništa. Jer, ne nestaju ljudi od danas, da kažemo. Ljudi ovde kod nas, ali i svuda po svetu, nestaju oduvek. Čak i znatno pre prve zabeležene pojave vanzemaljaca, tako da su dosta raširene priče o navodnom kidnapovanju stanovnika Zemlje od strane bića sa drugih planeta, potpuna besmislica i laž.
Dakle, odaću vam tajnu koju verovatno i vi naslućujete, ali se iz uljudnosti ne usuđujete da je glasno izreknete. Ljudi, ljudi moji, nestaju zato što ih drugi ljudi pojedu! Namerno ili nehotice, svejedno je. Jer, ljudi se danas nalaze u svim prehrambenim artiklima za kojima vlada sve veća pomama. Vešto prikriveni kanibalizam je, a ovde se radi o moćnom globalnom industrijskom kanibalizmu koji traje od kako je čoveka, sveta i veka, jedna vrsta zavisnosti, svakako opasnija od danas najpopularnijih droga. Oni koji jednom konzumiraju bilo koju namirnicu u kojoj ima (a ima) makar i tragova delova ljudskog sistema: nokti, kosa, trepavica, grinja, perut, parče prsta...pominjem samo najbezazlenije koje možete svakodnevno naći u hlebu, siru, ajvaru, bureku, baklavi, jogurtu, ćevapima, biskvitima, zobenim pahuljicama, kečapu, mlevenom i mešanom mesu...postaju zavisni od te potrebe da se i dalje nemilice site makar i atomima hrane ljudskog porekla. Zašto je to tako, nauka još nije dokazala. Ali, jeste upravo tako. Pretpostavljam da je ljudska hrana jedina prava organska hrana na svetu. Sve ostalo je veštačko. Jer, čoveka samo Bog može da napravi a sve ostalo može da napravi čovek.
A potreba ljudskog organizma za autentičnom organskom hranom je nešto sa čime čovek ne može da izađe na kraj. To je jače od požude ili bilo kog strašnog ljudskog poroka.Ne kaže se uzalud kad smo na opasnoj ivici: jedem se kao beli hleb.
3.
Ova moja teorija, do koje sam kao što se vidi, došao dugo lupajući glavu i ne štedeći svoje vreme ( sa kojim ionako nisam znao šta bih) potvrdila se i na primeru čoveka iz jedne varošice za koju se nije moglo sa sigurnošću reći da li pripada Mađarskoj ili Srbiji. U svakom slučaju,čovek se zvao Lember Pivosek. Lember je na iskvarenom mađarskom Čovek a nadimak Pivosek su mu nadenulu srpski graničari od kojih je kupovao švercovanu komovicu ispod ruke i presecao je pivom. Oni su to zvali konjak ili vinjak. A onda je jednog dana, tačnije jedne noći posle jednog strašnog sna koji nikome ne bi poželeo, Lember iznenada, samo rekao svoju istorijsku rečenicu. Koju? Ne znam zaista. Rekao je to na mađarskom, ali ako ste strpljivi sve će vam se razjasniti na kraju ove male pripovesti.
Kako se to desilo?
Te noći padala je kiša kao i prethodna dva dana a kad se spoje tri kišna dana i tri kišne noći dobija se baksuzni broj šest koji za posledicu ima sanjanje raznih ala i karakondžula. Lemberu Pivoseku se normalno u takvoj noći javila, ko drugi nego pokojna baba Klotilda, Mađarica nemačkog porekla koju bi inkvizitori garantovano spržili na lomači samo da se rodila desetak vekova ranije.
Svejedno, Lember Pivosek je poštovao babu. A kako i ne bi kad je zahvaljujući pivu koje je donosila iz fabrike piva u kojoj je radila od svoje rane mladosti, zavoleo taj gorki napitak još u drugoj godini. Što se kaže: prvo je popio svoje pivo a onda prohodao. Majčinu sisu osetio nikad nije. Baba, koja mu je bila i otac i majka, ostavila bi mu načetu gajbicu piva pored kreveca ili ljuljaške da bi dete imalo čime da se zanima i da mirno posle zaspi. A i da bi ona mogla mirno da radi u Pivari i zatim da, dok beba spava, smandrlja obilje poslova u kući kad se vati iz fabrike.
Elem, baba mu se javljala u snu triput. Prvi put je nije prepoznao. Nije ni čudo jer je nije video skoro dvadeset godina, još od njenog iznenadnog nestanka sa ovog sveta. A i sada kada mu se javila bila je nekako zelena, kao da je obasjana zelenom svetlošću beskrajne Vasione koja je ultra prodirala kroz nju osvetljavajući joj skelet. Na stranu što je opet bila mortus pijana. U stvari, iako svoju dobru baku pamti da je uvek bila pijana ovako pijanu kao što je bila kad mu se javila u snu, nikada nije video.
- Lemmmmbi – reče baka mucajući - Moja duša je u paklu a telo u raju.
Lembi nešto promrmlja u vezi svih svetaca i okrete se na drugu stranu. Međutim i tu ga je čekala njegova dobra baka Klotilda da mu ovaj put saopšti:
- Sutra uveče u pola osam videćeš na televiziji nešto što će ti promeniti ceo dosadašnji život. Ili neće! - reče baba sa ekrana Lemberovog sna.
Lemberov dosadašnji život, znao je on to vrlo dobro, nije bio bogznašta i vredelo ga je menjati. Za makar šta. Ali, nevolja se sastojala u tome da Lember već odavno nije imao televizor, što pokojna baba nije, naravano, mogla i morala da zna. Nije to ni smatrao nekim velikim pehom, ali ga je užasno nerviralo što mora svakog meseca da odvaja od usta pokoju flašu piva i rakije da bi namirio televizijsku pretplatu. U stvari, ako ćemo pravo, on tu pretplatu kao ni većina njegovih komšija nije ni plaćao godinama, ali je imao gadljiv osećaj u stomaku da mu oduzimaju par piva svaki put kad ga podsete da će ga tužiti što ne plaća pretplatu na televizor koji je morao da proda da bi platio zaostale neplaćene pretplate za negledanje televizije od pre desetak godina.
- Nemoj mi samo reći da si popio televizor – švićnu pokojna baba nekakvim trobojnim vrelim bičem u pravcu Lemberovih ruku i to je bilo njeno poslednje javljanje unuku. Ah da...bila je zelenija nego ikad. Prokleta bila! Lember koji je babin bič dobro zapamtio još dok je bio mali, skoči iz sna ostavivši iza sebe poveću baricu u prljavoj sćebanoj posteljini. Uvek mu se to dešavalo kad se uplaši. Čak i sada kada je imao pedeset tri godine. Ali, zato je babinu poruku od prve upamtio.
- Duša mi je u paklu, a telo u raju!
Samo, šta li je to uopšte moglo da znači? Da li je to stvarno bila baba ili san? – pitao se Lember kao onaj drevni filozof koji je sanjao da je leptir koji sanja da je leptir ili tako već nešto iz prirode i društva.
A društvo: šverceri, carinici, kurve, kamiondžije, secikese i psetari koji brinu o graničarskim psima, svako veče se okupljalo u malom autobusu bez točkova parkiranom pored granice, na Ničijoj zemlji. To je bio jedini poznati način da se dan prepun svakojakih dovijanja iliti u prevodu: gadosti, ipak završi sa koliko tolikom prijatnosti poznatoj samo onim srećnim ljudskim jedinkama koje se iz noći u noć opijaju do besvesti. Lember nije mislio da dan, odvratan kao i svaki drugi u njegovom životu, završi u tom još odvratnijem od bilo čega autobuskom bircuzu uz najodvratniju stvar na svetu, odnosno večernji televizijski program nacionalne televizije na Ničijoj zemlji. Međutim, uporna ledena kiša koja je počela već oko podneva, natera ga da promeni odluku. Zato uđe u brlog ex-autobusa, koji je mu je ponekad vonjao na sirovu naftu, ukiseljene čarape od kineskog pamuka ili sprženu gumu, a ponekad sasvim pristojno mirisao na sardine, doduše malo užegle ili posedovao očaravajuću kombinaciju naftalina, znoja i belog luka. Uglavnom uvek iznenađujuće drugačije. Ubrzo stade da rutinski testeri pivo vinjakom, pa zatim vinjak pivom, iščekujući početak omraženog TVD NZ, odnosno TV Dnevnika Ničije zemlje.
Posle okretanje neke ravne ploče koja je od nekog vremena umesto globusa predstavljala planetu Zemlju, jer su najnovija naučna saznanja opet govorila da je Zemlja ravna ploča, posle svih tajnih i javnih eksperimenata koje su Amerikanci i Rusi obavljali po nezavisnim zemljama uz dopuštenje njihovih nezavisnih vlada, pojavi se ćelavi mladi muškarac sa naočarima koje su neuspešno skrivale da ima užasno kratko čelo.
„U slovačkim Košicama“ – najavio je taj pseudointelektualni tip – lokalni policajci uspešno organizovali zamku za lokalnog kanibala“.
Sledila je priča o hvatanju nekakvog Slovaka koji je, koliko je Lember uspevao da shvati od buke ostalih gostiju u autobusu, bio kuvar, što je danas sve modernije zanimanje. Ali ne makar kakav kuvar, nego čova koji je uživao u specijalitetima od ljudskog mesa. On je, štaviše, u svom rado gledanom televizijskom šou programu, takve specijalitete zdušno preporučivao svima a naročito trudnicama, dojiljama, odojčadi, nemoćnima, bolesnima, starima, rekovalescentima i, naravno, ljudima sa estrade, iz politike i biznismenima i vrhunskim sportistima. U širokom švenku njegov govor su špartale filmske slike njegove dosta majušne kuće na periferiji neke slovačke varošice. Imao je ruže ispred kuće. Crvene kao krv. Kuhinja u linoleumu i lamperiji. Ništa posebno. Kao i uvek u slučajevima serijskih ubica mogli biste se opkladiti da je reč o mirnom, tihom i bogobojažljivom porodičnom čoveku. Baš pristojan tip, pomisli i Lember. Mislio je kad bi on imao tako divne ruže svakako bi ih odneo na babin grob, ali se onda setio da baba uopšte nema grob niti joj se zna grobno mesto. Spiker je, nadalje, saopštavao sve groznije činjenice o tom pristojnom čoveku. Navodno je imao, pravno uredan, ugovor sa jednim opičenim Švajcarcem da se sretnu u dubokoj šumi podalje od Košica, gde će Slovak normalno, kao što je to činio već toliko puta u svom životu, ubiti žrtvu sekirom, raskomadati je i u finim najlonskim kesama sa oznakama popularnih svetskih marki CRASTA, CORT ili PORT ili NARA ili slično odneti kući. Tamo bi meso pažljivo raspodelio u nove čiste kese, jer je mnogo držao do higijene i sopstvenog zdravlja. Zatim bi te kese, kao i uvek, pohranio u frižider. Samo bi srce ostavio u pacu dan ili dva a onda ga prelivenog nekim čudnim indijskim začinima ili domaćim belim lukom, slasno pojeo uz krigletinu hladnog crnog piva Zlatni pramen. Međutim, stranac se, ko zna zašto predomislio i čitavu stvar dojavio lokalnoj policiji. Ova je inscenirala susret u šumi, ali tako nesretno da je kuvar pre nego što su ga ščepali uspeo da nanese teške povrede policajcu koji je glumio Švajcarca. Kada su ih zatim, obojicu teško povređenih, strpali u isto sanitetsko vozilo, podli kuvar je poslednjom snagom volje odgrizao sirotom policajcu nos, poturajući mu pod onu groznu rupu na mestu gde je bio nos, punovaljan ugovor koji je ranije sklopio sa pravim Švajcvarcem, ne znajućio da ovaj nije prevrtljivi Švajcarac nego običan slovački milicajac.
Pošto je izrendisao, odnosno presekao bezbroj piva, Lember oseti neizdrživu potrebu da mokri. Htede da to učini kao i toliko puta do tada, jednostavnom metodom: gestikulirao bi rukama visoko po vazduhu dok bi pustio svog malog pevca iz šlica da izdašno zaliva nogu kafanskog stola u nadi da će jednog proleća olistati. Međutim, odustade od te namere. Pre svega, u takvim rabotama često se dešavalo da zaboravi da pusti pevca na slobodu pa posle celo veče trpi mokre nogavice a drugo, pomisli, ipak je potrebno imati bar malo poštovanja prema ovom autobusu koji kao da je bio srž ove izmučene Ničije zemlje i izmrcvarenih ljudskih kreatura.
Naglo izađe na vazduh i poče da toči uz sama vrata autobusa, tačnije na gumu dobro izjedenu mokraćom njegove sabraće koja su na isti način rešavala pitanja nepostojanja toaleta. Dok je to činio, činilo se satima, njušio je miris sopstvenog urina i pogledom tražio zvezdu na nebu na kojoj mora da obitava u svom večnom životu njegova draga baka. Zvezde su bile tanke kose ili horizontalne crte, jer se sve to dešavalo normalno posle osvajanja Kosmosa od strane ljudske rase. Dakle, ne samo planeta Zemlja, nego je i Mesec bio tanka, ali nejesano ispresecana crta, kao one na našim lošim putevima na kojima nikad ne znaš da li je dozvoljeno preticanje ili nije. Iz zadaha mokre zemlje natopljene amonijakom do mozga mu je polako ali sigurno stizala odocnela spoznaja o tajni bakinog iznenadnog nestanka 6. jula Dvadesetog veka. Tako naš siroti Lember, natapajući oštrim mokraćnim vonjem izlizanu gumu autobusa, otkri stvaralački ingeniozni mehanizam Prustovog oživljavanja uspomena čulom mirisa. Kroz pijanu glavu mu, istovremeno kad sa neba pade jedna islužena zvezda u oblikun znaka uzvika, sinu da je on, Lember zvani Pivosek zapravo čovek koji dvadeset godina nije činio ništa drugo nego pio sopstvenu babu. Jer, sada je bilo jasno, kao ova vedra noć posle duge kiše, da je baba ostavši u Pivari duže nego ostali radnici pod izgovorom da pospremi iza treće smene ( a zapravo da drpi uobičajenu noćnu gajbicu omiljenog napitka za sebe i unuka) nepažnjom upala u veliki milionhektalitarski bazen sa kvasom i tako netragom skončala. Obeznanjen ovim groznim saznanjem obrisa pevca o prašnjavu gumu starog autobus-bara, što je inače radio samo u stanju delirijum tremensa. Ovaj put je bio samo u stanju radosnog delirijuma. Srce, za koje dotad nije verovao da ga uopšte ima, veselo mu je i, naravno, potpuno nepravilno kloparalo u grlu. U uglu krmeljivih očiju čak mu se pojavi i nešto muzgave tečnosti nalik na suzu radosnicu. Naručivši novo pivo osećao se moćno. U jednom momentu čak se značajno nasmeši konobarici koja je imala divne noge, od kojih je leva bila znatno lepša od desne. A to se desilo u trenutku kada mu je mozak ozarila pomisao da će voljena baka Klotilda, igrom slučaja, večno biti u njemu, odnosno dokle god bude lokao pivo.
Na diskretnu ponudu levonoge konobarice da je konzumira odgovarao je upornim ćutanjem. Ćutanje je trajalo čitavih šezdeset sekundi, jer je želeo da, kao čovek koji drži do dobrih običaja, oda poštu tragično nastradaloj baki minutom ćutanja.
4.
Ovu malu priču, pretpostavljam iz ranijih iskustava sa svojim tobože zabavnim tekstovima, mnogi neće uzeti za ozbiljno. Neko neće hteti ni da je čita do ovog mesta. Neko će čitati dok jede bumdevine semenke i misliti na more i na gole ženske stražnjice. Neko će peščanim satom meriti tvrdoću kuvanih jaja. Neko će sočno psovati kao čovek koji prti bez preke potrebe kroz vejavicu. Neko će je ignorisati iz tobože humanističkih i principijelnih razloga. Neko će je smatrati bizarnom i, prema tome, neuverljivom.Većina će pomisliti isto što i moja žena, a to je da već odavno nisam normalan. U svakom slučaju, bilo kako bilo, ovo je priča namenjena svima koji drže do svog zdravlja. Moglo bi se, šta više, reći da sam ja samo jedan mali savetnik u službi vašeg zdravlja. Nikako lekar, a ne daj Bože, nadrilekar. Poklanjam savete za dug život, to da!
I evo, najzad strpljivi čitaoče, krune tog saveta, mada pretpostavljam da, pametan kakav jesi, shvataš pouku. Jedi pre nego što budeš pojeden.
Нема коментара:
Постави коментар