VEST: MILAN TODOROV NOVI PREDSEDNIK DRUŠTVA KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

 

REČ povodom dodele nagrade za životno delo i izbora za predsednika Društva književnika Vojvodine na Skupštini održanoj u Novom Sadu 23. maja 2026.

Poštovane koleginice i kolege,

Pre svega želim da vam se zahvalim na dodeli ovog značajnog prizanja i ukazanom mi poverenju priikom izbora za novog predsednika Društva književnika Vojvodine.

Moram da kažem da sam na kandidaturu pristao prilično nevoljno i posle mnogo ubeđivanja. Hoću da kažem da nisam žaba koju je lako uterati u vodu. Ipak, sada sam tu, na mokrom i nesigurnom tlu na kome danas jedva opstaje kultura.

A kada je reč o nagradi koja nosi naziv „nagrada za životno delo“ - to uvek pomalo zbunjuje, pošto dolazi sa idejom konačnosti, a pisanje je, bar za mene, nešto što se teško može zaokružiti. Uvek ostaje utisak da je ono najvažnije možda tek trebalo da bude napisano.

Zato ovu nagradu ne doživljavam kao potvrdu dovršenog, nego pre kao znak da je jedan tok bio vidljiv i da se, makar u većini mojih nastojanja, uklopio u veliku književnu tradiciju u kojoj blistaju imena prethodnih dobitnika ove nagrade: Aleksandra Tišme, Svetozara Koljevića, Dragiše Živkovića, Petka Vojnića Purčara, Lasla Vegela, Ferenca Mauriča …

Naslonjen i na njihovo delo, pisao sam iz potrebe da razumem ono što mi je često izmicalo — ljude, mesta i sebe među njima.

Verujem da je to posao svakog pisca.

Zahvaljujem Društvu književnika Vojvodine na ovom priznanju, ali još više na prostoru koji je tokom godina omogućavao da različiti glasovi, na različitim jezicima, postoje uporedo, bez potrebe da liče jedni na druge.

A što se tiče predsedavanja Društvom, najpre moram da odam svoje iskreno i veliko priznanje Društvu koje nikada nije skliznulo u jeftino i prolazno dnevno političko angažovanje i trivijalne sukobe. Bilo je i ostalo kadrovski najuglednije vojvođansko udruženje pisaca, sa 930 članova i sa najvećim potencijalima koji su se ostvarivali i ostvaruju pod krovnom kapom višejezičkog i višenacionalnog hrama slobodnog duha.
Želim da tako i ostane, uz veću prisutnost u medijima, u javnosti, uz veću otvorenost za kreativne radionice pisanja za mlade i stare, uz veću publiku i da bude mesto razgovora o umetnosti, iskazivanja različitih stavova i mišljenja.

U to ime – živeli!


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: STAROST

Слика
  RATKO DANGUBIĆ/ KADA TI STAROST DOĐE PRVI PUT Kad ti starost dođe prvi put, ne otvaraj vrata naglo — pusti je da pokuca još jednom, da se malo ugreje na sopstvenom dahu, da shvati da nije svaka kuća spremna za njenu senku. Onda joj, naravno, otvori. Ponudi joj da sedne. Stavi pred nju šoljicu kafe, onu tamnu kao zaboravljena obećanja. Iznesi kolače što mirišu na detinjstvo, i liker od badema, za retke trenutke kad blagost spusti ruku na rame života. Reci joj tiho, kao da se poveravaš vetru: Rano je da ostaneš pod mojim krovom . Još je kod mene mnogo pesme, još odzvanja buka prijatelja koji svraćaju nenajavljeno, još se smeh penje uz zidove kao vinova loza što nema mira. Reci joj i nešto što bi rekao samo noći: Poranila si, draga. Biblija je skup priča sa srećnim završecima za one koji umeju da ih čitaju srcem. Život je meni još podnošljiv, još me ne steže oko grla, još ga nosim pod pazuhom kao knjigu koju nisam završio. Idi negde drugo, molim te, u vrtove gde cvetaju trešnje,...
Прикажи све