MILAN TODOROV: DVA MRTVA PSA

Najbolji način da prebolite smrt omiljenog psa jeste da odmah nabavite novog psa.
Učinili smo tako, ali stvar se počela komplikovati.
Nisam mogao da prihvatim novog psa.
Marta je zavolela tog psa i on je, bez sumnje, zavoleo nju.
Ja sam svoje odbijanje smatrao izrazom emotivne privrženosti starom psu.
Marta je smatrala da sam konzervativan.
„Licemerno je živeti sa nečim što je umrlo!“

Novi pas je radio sve što je hteo.
Sedeo sam i tog jutra na terasi okrenutoj ka ulici, odložio naočari i novine na sto ispred sebe i zagledao se u popločani pod pokušavajući da se saberem.
Odjednom mi se zgrčila utroba. Neki novi, do tada nepostojeći predmet se prostirao u uglu terase. Zapravo, deo nečega što je bio celovit i, verovatno, upotebljiv predmet.
Taj pas će me izludeti.

I ovog jutra me je probudio previše rano.
Možda haluciniram?
Dešava mi se to svakog dana, već više od godinu dana, ali sa tom razlikom što je pas sada sve ranije cvileo.
Zavija kao da će neko da, ne daj Bože, umre.
I upornije.
„ Ali, zašto ti to smeta kad ionako nemaš posla?“ – pita Marta.

Prestao sam da konstatujem psa.
Kad ode, dođe, šta jede, kakva mu je stolica. Sve je to radila Marta. Ta, bio je to njen pas! Moj pas je mrtav.
Ipak, nije mi bilo bolje. Osećao sam se bezvredno.
Taj nerešeni odnos sa jednostavnom životinjom.

„Ne nije to bio zaraženi krpelj“, kažem Marti misleći na smrt prvog psa, jer ne želim da verujem u nešto tako brzo a smrtonosno. Smrt manje boli kad je iznad običnih razloga, tajanstvena i neistražena. Malo misterije oko psa kojeg sam voleo mi je, dakle, hranilo pedesetogodišnji ego pred klimaksom.
„Nerviraš me“, kaže Marta. „Ti to radiš sa tim psom, jer nemaš muda da odeš od mene.“


Pas ju je voleo.
Mene je posmatrao kao psa suparnika. Mislim da me još nije mrzeo. Psi, zapravo, bez obzira na veliki broj istovetnih hromozoma sa čovekom, nemaju gen mržnje.
Ni ja njega nisam mrzeo. Bar ne još. Uprkos svom razvijenom genu. Posmatrali smo se. Shvatio sam da je njegova filozofija najjednostavnija i najtačnija filozofija na svetu a sastojala se samo u saznanju da je dobro biti živ. Prosto: biti živ! Nikakve druge ambicije.
Pametan je to pas, moram da priznam.
Ali, on ne oseća strah od potrošivosti ljubavi.
A ja mislim na davno, u nekoj od naših prvih svađa izrečeno Martino proročanstvo;
„Skapaćeš sam kao pas!“

Pas je bio prilagodljiviji od mene. Postepeno je osvajao prostor koji sam do tada smatrao svojim malim carstvom.
Marta se sa njim igrala dva puta dnevno. On je nepogrešivo znao kada dolazi taj trenutak. Skočio bi svom silinom i težinom svoga vižljastog ali mišićavog tela na žičanu ogradu volijere. Od toga bi se zaljulala cela linija ograda duž naše ulice.Začudo, niko još nije protestovao. Zatim bi izjurio na do pre ove sezone brižljivo pokošeni travnjak, zakopao sve četiri u meku zelenu površinu, ritnuo se kao par besnih apokaliptičnih konja sa sve jahačima i stao da besomučno jurca po lejama cveća ne zaobilazeći ni našu omiljenu rundelu organskog povrća.
Pas je sistematično uništavao onu oazu varljivog spokoja koju smo odnedavno Marta i ja počeli da podižemo između sebe.

Ponovo postadosmo zainteresovani jedno za drugo na neki bolestan način.
„Nije najgore to što više ne umeš da voliš“ zaključila je jedno veče Marta dok smo sedeli svaki u svom uglu terase, ja nad tastaturom laptopa a ona sa šoljicom zelenog čaja nad nekim ženskim časopisom. „Užasno je što ne umeš da opraštaš“.
Postajali smo ostrva.

Pas se veselo provlačio između nas, bezobzirno lomeći hrizanteme, sada već kao apsolutni gospodar ne samo prostora, nego i vremena.
Potrajalo je to bezmalo dve sezone. A onda je pas počeo da se menja.
Postao je trpeljiviji, manje pokretan, manje zahtevan. Skoro pa da je postajao onaj prvi pas, njegov prethodnik. Pas koga sam voleo. Meki pas.
„Za tebe je samo mrtav pas“, govori Marta cinično.
Postepeno se vraćalo sivilo naših jednoličnih života.

Posle mnogo premišljanja, odlučio sam da uradim ono što sa njim nisam nikad uradio. Da ga povedem u šetnju. Poslušno je mahnuo repom, sve vreme nestašno trčao nedaleko od mene. Išli smo starom rutom, uz prugu zaraslu u hlad podkućnih zova i deteline. Preskakali smo preko ilegalnih kanalizacionih odvoda; prešli preko malog zarđalog železničkog mosta iznad Rokovog potoka kojim se u svako doba tanka žila fruškogorske vode slivala dugom vododerinom kroz stari Varadin ka Dunavu. Bio je to isti onaj, dugi smirujući put koji sam toliko puta prevalio sa našim prvim psom. Šetnja je prijala. Frido, kako se zvao naš novi pas, mi se trljao uz noge. Kad bih ga pozvao prstom Frido bi mi skakao na grudi. Sve je izgledalo isto. Želeo sam da upoznam njegove navike van kuće. Konačno, bio sam skoro siguran da će to biti jednako dobar pas kao i prethodni. Frido je odrastao i sazreo. Kad smo prošli zapušteni rudarski tunel kod Studenog dola, presekli smo sprženom livadicom do NATO bombama porušene zgrade Televizije. Ova velika zgrada u kojoj sam nekada radio sada je bila potpuno spljeskana. Trag života vidi se samo po ugaženoj liniji korovske trave koja kao puteljak vodi do nekadašnje portirske kućice. Kad stigosmo tamo vidimo da je zgradica oblepljena mnogim smrtovnicama.
Makadamom niz Trandžamet se spustismo do kuće. Frido je, sve vreme, poslušno kaskao uz moju levu nogu. Mrtav umoran skljokao se u volijeru a ja sam mu, prvi put, doneo činiju hladne vode iz koje se žurno napio. Dok je frktao otresajući srebrne kapi sa cokulaste njuške gledao me je pogledom beskrajne odanosti i zahvalnosti.

A onda tragedija!
Bože, kako ni iz čega nastane tragedija!
Frido je sledećeg dana postao suviše miran. Naravno, to možda ne bi bio nikakav poseban problem, da nije počeo da pije ogromne količine vode. Oči su mu bile mutne, crvenkaste, odbijao je hranu.
Bio je neveseo.
Naš prijatelj Boško je bio veterinar. Marta ga je pozvala telefonom i objasnila mu šta se dešava.
Možda je pojeo zatrovanu hranu?
Sačekaćemo koji dan.
Posle pet dana, Frido je uginuo.

Opet smo sami.
Samo, Marta sad tajno plače.