MILAN TODOROV: O NOVOJ KNJIZI DUŠANA PUAČE

KONJI I DRUGI



Aforističar Dušan Puača, svojom novom zbirkom kratkih proza „Konjotrk u vremenu“, kroz žanrovsku razuđenost, nudi nam nove obrasce satiričnog doživljaja stvarnosti.
U ratovima, pobedama, porazima, slavlju, takmičenju, ispraćajima i dočecima, kroz trijumfalne kapije do pogrebnog lafeta – konji su neodvojivi deo burne i mutne istorije ljudskog roda a prostor koji ova tema nudi satiričnoj projekciji je neomeđen i višesmislen.
Dušan Puača, koji je svoju uglednu satiričarsku poziciju svojevremeno zauzeo upravo kratkim stav-pričama, umeo je taj prostor da naseli vedrim satiričkim dosetkama i opraštajućim humorom. Pa i više od toga. U ovim kratkim pričama, u kojima je i reč zauzdana radi efikasnosti biča zvanog poenta, satiričan pogled na svet građen je na dualizmu morala i htenja, vrlina i poroka, poruga i ispraznosti slave.
O svemu tome, dakle, Puača govori nepretenciozno, ali zabavno i pronicljivo. On ne troši reči da bi ponovio anegdotske floskule.
U njegovim malim mitovima, da se poslužimo Lecovom terminologijom koja je ovom Puačinom pseudožanru najbliža, ima i pouke, dakako. Međutim, kao u svakom literarno validnom štivu, one ne samo da su diskretne, nego su apsolutno u funkciji poetičke valorizacije sveta.
Puača nam kazuje da ništa nije kako jeste, odnosno da ništa nije kako bi, po merilima pravde, dobrohotnosti i poštenja valjalo da je. Pritom on nije podlegao tako očiglednoj mogućnosti da svoj autorski satirični pogled iskaže u formi basne, odnosno ezopovske alegorije. Ne, ta forma je suviše uskoznačna za autorove namere da nam kroz priču o „plemenitim konjima“ ispriča priču o neplemenitosti sveta i ljudi u njemu.
Namerna redukovanost u Puačinom pisanju nije posledica nezadovoljstva napisanim, nego autorove uverenosti da će klupko priče satkano od bezvremenosti ljudske gluposti i podlosti nastaviti da se u svesti svakog od nas raspreda na neponovljiv način.
U svemu tome nije bez značaja što Puača lucidno menja standardne obrasce poimanja uloge konja ( jahanih) i ljudi ( jahača). I što su primeri njihove međuzavisnosti naoko nelogičniji oni, konji i jahači, dakle, su tim više delovi nesrećnog civilizacijskog kentaurizma koji traje kroz vlasti, epohe i sudbine.
Prema tome, mnogo je načina na koji se ove kratke priče o konjima i „drugima“ mogu čitati. Za mene je u njima najprivlačniji obrazac lirske satire, tako retke u našoj savremenoj satiričnoj produkciji. Tim obrascem se Puača služi kao amajlijom.On njime, s jedne strane razgoni moguće zlo koje bi animalno u čoveku moglo da proizvede, a sa druge oslanja se na nedužnost animalnog u odnosu na ljudsku izopačenost evidentnu u istoriji našeg roda.
Rugajući se takozvanoj popularnosti istorije, koja počiva na površnom odnosu prema njenoj suštinskoj crti oličenoj u ponavljanju grešaka, gluposti i zala, Puača nas lakom rukom vodi iz jedne svoje glose u drugu da bi nas na kraju ove vedre knjige ostavio u zapitanosti nad brutalnošću istorije čiji smo epigoni.
Zaista, u koju novu bahanaliju upravo jaše naš vrli svet?