RATKO DANGUBIĆ: OSTAVKA

Odložio sam novine i pomislio: nije se ovde ništa promenilo od pamtiveka, a ja jesam. Malo ko je ovo očekivao od njega. Nisam ni premišljao o ovome. Njegove suve reči na TV pale su iznenada, delovale su kao nepopravljiva sudbina. Naravno, mislio sam odakle mu snaga za ovo. Nisam se nasmejao: briga me. Nekako mi je bio i tuđ. Na kraju krjeva, mi smo njega izabrali, on nama odgovara, nema druge. Na čudnovat način me je zagrejala vest da je predsednik podneo ostavku. Oko njega su stajali mrgodni saradnici. Da bi stekao pravo da se ponovo ugnezdi na vrhu, mora prvo da odstupi. Takav je ustav, to je demokratija. Taj njegov čin probudio je u meni nepoznate porive. Penzioner sam, nisam nigde, sastavljam kraj s kontejnerom, ali se držim. U isto vreme, mislio sam: ja sam jedan bedni crv, nema ničega na čega mogu da podnesem ostavku osim život. Padao sam u vatru, ali pribrano. Nisam član ni udruženja ribolovaca. Ogrnuo sam stari, olinjali, bordo kućni mantil i izvukao se, sa gorkom kafom, na balkon. Ta zar on ne vidi da je i detetu jasno kakav je njegov manevar. Ostavka predsednika i u novinama je kratka, nalik je na umrlicu, kada je u pitanju broj reči, ali uliva optimizam da namerava da se vrati. Moja pokojna Stamena je govorila kako i političari prave sranja i kada misle da rade pravično. Istrajao sam u mislima da moram da nađem neku stvar na koju bi ja mogao da podnesem ostavku. Treba da odbacim svoja ludovanja o pravdi i veri. Treba da saberem snagu, da napravim napor, ali da znam radi čega. Ispada da ja ni sebe ne mogu da ponizim. Sve ovo ipak treba da se sredi, mora. Samo da me kosti ne bole.