RATKO DANGUBIĆ: ZALJUBLJEN U MARIJU

Uvek se trudi da govori nemarno, ali glas mu je, ko zna zašto, promukao. Ume da se sneveseli, kad čuje nešto što mu se ne sviđa, da se podnimi rukama.Od njega, tvrdi, nema većeg rodoljuba.Na drugoj strani, boji se da preuzme bilo kakvu odgovornost. Traži način da sve predvidi unapred. Sanjao je, smeje se, kako će produžiti sopstveni rod: tri sina i jedna ćerka. Omiljena mu je igra da stvara slike o svojim neprijateljima. Najviše ga opčinjavaju graditelji lavirinta. Liči, na prvi pogled, na šaljivčinu: mimikrija mu je jača strana. Zovu ga: Tuljan. Ponekad bi se, u ustanovi, vukao između stolova i govorio: Usedilice najviše vole klavirštimere. Ume da bude simpatičan njegov cinizam, iznenadan, probuđen doboko u njegovoj duši. Kod njege je to uvek tako: počne da kukuriče bez ikakvog povoda. Običan čovek, neko bi kazao, a sastavljen od upitnika. Kaže da će na nebu da se druži samo sa sebi ravnima, sa ljudima divovima, i smeje se: Najbolje su priče kod kojih naslov ne odgovara sadržaju. Za njega je žubor vode, bolja muzika od Mocartove. Nikome ništa nije uzimao za zlo: nijedna ružna reč nije se mogla čuti od njega. Jezik mu je sočan: kao da je konjušar. Živi u dva vremena: svome i onome koje nosi odelo sa bezbroj džepova. Ponudili su mu da bude upravnik Muzeja lutaka, odbio je. Zaljubljen je u Mariju: zbog nje se neće nikada oženiti. Petronijević je nekoliko puta pominjao njegovu hrabrost, da sve vidi, mili čoveče, kako ne treba: šalio se da bi ga trebalo odlikovati nekakvim ordenom. Marija se smejala: On je kao rep vetra. I dešavalo se, sada, nešto s njim što su najbliži nejasno i naslućivali: ulazio je i izlazio iz zamki prošlog života, kao da prolazi kroz vrata na sceni.