ZORAN T. POPOVIĆ: PUNOM PAROM

Sve ono sto je van pameti je teritorija na kojoj se mi osecamo kao kod
svoje kuce.

Ne pobeduje uvek bolji. To je nasa jedina sansa u danasnjem mecu.

Ja se ne zalim na usluge nase zeleznice. Nasi vozovi idu punom parom!

On ne ume da podnese poraz. To ga tera da stalno pobeduje.

Za razliku od drugih krvavih gradanskih ratova, mi smo se ubijali na miran
i civilizovan nacin.

Znate sta kaze moj macak kad se napije: jebem mu misa!

Izgleda da je bilo bolje po nas da je nasa majka zemlja bila nerotkinja!

Propevao je u MUP- u. On je za to skolovao glas.

U Srbiji gladuje sedamsto hiljada ljudi, sto samo govori da socijalni
program vlade daje rezultate.

Ljudi ne treba da se boje smrti. I ona je sastavni deo zivota.

Glupim ljudima niko ne moze da pomogne, jer je kod njih u pitanju visa
sila.

Jedina partija koja nije ideoloska je sahovska.

Nikuda nismo stigli, jer smo daleko dogurali!

Politicari se bore za nase dobro. Razvukose ga na sve strane.

Cim sam upoznao Dzeka Londona, odmah sam ga procitao.

Ako se vec kao politicar zalazete za postenu Srbiju, zasto onda momentalno
ne podnesete ostavku?

Do juce je bio mali politicar, a onda je naglo porastao u svojim ocima.

MILAN TODOROV: SAMO SE OPUSTI I UMRI

Došao sam u RTV Švenk oko jedanest pre podne. Po navici sam se popeo na drugi sprat i pošao ka desku, ali sam se u poslednjem trenutku trgao. U hodniku okrečenom u boje vladajuće stranke, beše mi neprijatno. Vukao sam se uza zid, čija je boja ostavljala trag na mojoj jeftinoj tankoj kožnoj jakni iz Turske. Jedna napucana mlađa koleginica baš je uzimala kafu iz hodničkog automata, koji se nalazio između muškog i ženskog toaleta.
Osmehnu mi se osmehom broj neznamkoji. U njemu je bilo trijumfa neopravdane mladosti, neskinute šminke iz prethodne noći i prevelike, razuzdane nade od novog dana. Međutim, na osnovu njega sam mogao da zaključim kako pojma nema o mom novom rasporedu.
Pošto sam se dobro olakšao krenuh sa sprata dole.
Šok soba se nalazila u suterenu te stare zgrade, koji je, saznadoh to kasnije, pre nacionalizacije koristila jevrejska crkvena opština kao mrtvačnicu za uboge.
Ostavljali bi ih u toj dugoj uskoj prostoriji, naslagane kao cepanice jedno pored drugog. Video sam to na nekoj arhivskoj fotografiji u knjizi o varoškim Jevrejima. Mršava ljudska tela poređana po patosu, okrenuta sa nogama ka vratima. Anonimna mrtva tela koja u toj rupi čekaju da prođe tahara, kako Jevreji zovu proces očišćenja, pa da budu sahranjena.
Neki onespokojavajući miris, ni ljudski ni životinjski, mi odmah začeprka po nozdrvama. Tako mirišu duše koje lutaju, pomislih.

Sa kafom u jednoj i obaveznom reporterskom „pedericom“ u drugoj ruci, uđoh u tu pogruženu, patološki bledim neonskim svetlom razdanjenu sobu u kojoj se sada nalazilo Web odeljenje.

“ Ko nam tebe ražalova, Generale?“ – Riđi, lokalni pesnik i voditelj nekada čuvenih sentimentalnih emisija na radiju je to kao aludirao na moje profesionalno praćene aktivnosti vojske. Bio je pritajeni homoseksualac, potpuno ćelav, bez vrata i struka, ali je i dalje igrao ulogu Don Žuana. U ruci je motao mastan burek sa mesom čiji su mu se sokovi slivali niz bradu padajući u maljavo mačo poprsje. Od kako mu je šef klerofašista pripretio da će ostati bez glave ukoliko se bude i dalje pačao u politiku, nije prestajao da jede. Ljudi jedu uvek. Ali kad se plaše jedu besomučno. Ne jedu, nego inhaliraju hranu.
Osvrnuh se tražeći pikslu da ga gađam.
“ Pičke“ – uze me odmah u zaštitu prekomandovani sportski novinar Bradonja, koji je tu već instalirao gomilu svojih tegova i naprava za jačanje tonusa. Imao je paralizovanog sina za koga bi sve dao da prohoda, ali za promenu koštane srži i tretman matičnim ćelijama u Švajcarskoj trebalo je para koje ni on ni mi svi zajedno, naravno, nismo imali. U očekivanju da se dogodi čudo sa Žićom, kako je tepao detetu, počeo je to sa tegovima. Kao da će time preneti svoju snagu na sina. A onda su ga prekomandovali u Mrtvačnicu. Na manju platu i sasvim neizvestan status.
“ Podlo, brate“ – plakao je. – „ Ako je išta podlo onda je to što su mom detetu ovim skratili život.“
Svi smo bili sjebani. Plavio nas je nemoćan bes.
Pa, Bože moj, glodur radija Cvetko Nikolovski nije umeo da kaže „r“ a redovno je čitao političke komentare „Četvtkom u pet“. Čitao, da li i pisao? Ali, to je partijski kadar!
To je druga stvar.
Bradonja je pisao o rudniku uglja ispod Dunava, čak je ronio sa roniocima da se uveri u tamne naslage rude u mutnim dunavskim vodama oko Kovina.

“ Pardon, koleginice Renata, ali moram da ponovim. Sve su to pičke političke!"
Pokazao je glavom prema trećem spratu na kome se, već vekovima, nalazilo mudro rukovodstvo Radio televizije Švenk.
Onda je naglo kriknuo pošto je neoprezno jedan kraj dvoručnog tega sa diskovima ispustio na gležanj desne noge.

Koleginica Renata!
Oskoruša, sasušene vagine od preterane javne upotrebe. Dobra duša koja svojevremeno nikog nije mogla da odbije i koja je sada sasvim drugi čovek, to jest sasvim druga žena. Po sopstvenoj slobodnoj proceni ima tumor na mozgu. Međutim, po mišljenju Švenkove komisije za ljudske resurse, „ to ne umanjuje njenu sposobnost za analitičke komentare naše stvarnosti". Ne okoristivši se, srećom, nikada njenim nadaleko čuvenim uslugama, imao sam privilegiju da me bar javno nije prezirala i denuncirala policiji kao što je to inače bio običaj među odjebanima u našoj redakciji. Žene su surove, a odbačene žene novinari pravi krvoloci.

Na stolu, trećem od klaustrofobičnog prozora, zateklo me je čudom neotvoreno rešenje o pemeštaju na novo radno mesto. Ispod potpisa, u donjem levom uglu, prepoznatljivim kockastim ćiriličnim slovima Cvele je dopisao: „Istina je obično zbir netačnosti, izmišljotina i lažne važnosti“.
Majko, rekoh, ovde mrtve ptice padaju s grana!

“ Kakvo je ovo govno?" – upitah kad iznad stolova, u visini glave, gotovo na niskom plafonu ugledah krivulju grafikona sa našim imenima.
“ Egometar“ – kaza Renata ravnodušno. „ Svako jutro po dolasku na posao moramo da u kružiće pored svog imena upišemo koliki nam je pritisak, koliki puls, visina, težina.“
“ Nadmašite sebe svakog dana. Firer“ – reče Riđi.
“ Ukoliko je neko opravdano odsutan“ – doda Bradonja – "mora telefonom da javi svoje dnevne mere. Zamislite idiota koji je to smislio!“

Bila je to jedna od onih besmislenih akcija koje su nevladine organizacije zbog sopstvenog finansijskog interesa sprovodile kao novi vid brige o slobodnim novinarima.

Iznad grafikona nalazile su se muzgavo bele kanalizacione cevi Fi 2o i svaki čas, neko je iznad naših glava u njih praznio svoja creva ili bešiku...krrrr....ouk...ouk....prrr...pššš.
Članovi redakcije, one žive, gornje, vladajuće, očigledno radili su danonoćno. Mi u potpalublju, mi nismo morali skoro ništa da radimo.
Samo smo šljokali.
Dobijali smo bežičnim internetom sažvakane, već obrađene vesti. Redosled, dužinu i širinu određivao je Gornji Urednik. Naše je bilo da pregledamo komentare. Odobravamo ih ukoliko su u skladu sa politikom sajta. Ili brišemo. I to bi bilo dovoljno da ne izazove osećaj griže savesti za još godinicu dve koliko je u proseku svakom od nas ostalo do penzije.
Ali, mi o tome tada nismo razmišljali.
Uglavnom smo, rekoh šljokali.
Moja odebljala masna jetra polako se pretvarala u cirozičnu masu. Mogao sam ujutro da osetim tupi bol u desnoj strani stomaka, bol koji se naduvavao kao i moja ravnodušnost. Svakog dana sve veća ravnodušnost. I sve veći bol.


Čitaoci, ono malo u početku koliko ih je bilo, nisu bili nešto voljni da preterano komentarišu. Plašili su se da bi jednog dana zbog toga mogli da požale. Da bismo ih animirali počesmo sami da komentarišemo pod pseudonimima.
Nekako baš tih dana izbi afera sa jednim crkvenim velikodostojnikom.
Mi, novinarski bezbožnici, jedva to dočekasmo. Takmičili smo se ko će pljunuti dalje u komentaru. Ko veću uvredu lansirati.
„Mrak vlada Srbijom. Povraća mi se od popova i lopova na najvišem mestu. Predsednik Srbije traži blagoslov od patrijarha, dok mu deca umiru bez mogućnosti da im se pomogne! Prekrsti se, narode. Triput! “
Naravno, bio je to, ko bi drugi nego dobrica Bradonja.
„Ja se stidim u kakvoj državi živim. Zar je moguć život sa takvim budalama? Ja ne verujem uopšte da živim."
Potpis: „Armagedon“.
U stvari, Renatin tumor na malom mozgu.
Na vest iz gradske hronike da u našem gradu nešto već danima smrdi u vazduhu Riđi je napisao da je to sasvim prirodno jer se nalazimo u govnima do guše.

Smejali smo se. Uživali u gadostima svih vrsta.
Prcali smo ih!
Konačno smo ih prcali!
U glavu! U njihov status. U njihova lažljiva usta!
Razvaljivali smo se od radosti što najzad to radimo onima koji su se svakodnevno i bukvalno poseravali i popišavali po našim glavama.

Kačili smo na sajt svoje izmozgarene gadosti svakog dana.
Razume se, pod pseudonimima: Armagedon, Realka, Otac Tadej, Gljivica, Analista, Nema Ko Da Čita...
I posle žustro brisali HISTORY.

Pre neki dan, beše petak, čini mi se, posle pasulja koji smo odnedavno počeli da kuvamo na primusu u Mrtvačnici, obilato ga zalivajući lozovačama i pivom, počesmo se prepirati oko uloge novinara u srpskoj tragediji.
“ Deco“ - pitala je Renata koja je sada izbegavala alkohol zbog anamneze svoje bolesti. „ Da li imamo moralno pravo da radimo to što radimo?“
“ Od koga da me bude sramota ?“ – ruknu Bradonja.
“ Zar zbog države koja nas je ipak na kraju zajebala?" - upita Riđi.
“ Ne“ – reče Renata. „ Zbog nas. Zbog našeg izbavljenja.“
“ Misliš da cenzurišemo još i sami sebe?“
“ Boli vlast dupe za naše mišljenje!" – vrisnu Renata. "Kako ne shvatate? Zbog naših duša!"
I onda još jednom reče:
„ Zbog naših duša! Kreteni jedni!“

Jeli smo pasulj u tišini. Svako je pritom buljio u beli ekran svog kompjutera.
Komp me je pitao kao Juda:
“ Da li ste sigurni da želite da obrišete sadržaj koji ste upravo uneli?“
Bio je to prilično ogavan sadržaj.
Umesto odgovora sjurio sam kesicu soda bikarbone u ždrelo koje me je peklo kao đavo i jednim kratkim cimom iščupao kabel iz zida.
U kurac!

“ Svet se zaista, zaista vam kažem, ne može izmeniti nikakvim pisanjem“ – ponavljala je Gigante Renata.“ Svet se ne može promeniti čak ni brisanjem napisanog.“
Znali smo tačno na šta cilja.
“ Svetu jednostavno nema pomoći!“

Renata je sve ređe dolazila na posao.

Riđi se nekako ponovo vratio iz donjeg pakla u gornji. Ponovo je bio aktivni radijski novinar.
“Oralni novinar!“

Ali nikom od nas više nije bilo ni do čega.

Razmišljao sam da li ću uopšte imati snage da na ovom mestu ostanem još nekoliko meseci koliko mi je preostalo do penzije. Disao sam na škrge.
U međuvremenu sam se razveo.
Eva je otišla da živi kod roditelja. U sasvim drugom gradu.
To sam propustio da napišem u svom fejsbuku na kompu.
Ja sam i dalje nesmanjeno pio. Samo, sada sam šljemao i kod kuće. Bez ikakvog osećaja griže savesti. Ili možda je ipak nešto približno takvo još preostalo negde u dnu moga hipotalamusa?
Jer, pio sam solo, u praznom stanu, čovek bez kučeta i mačeta, kako se kaže, ali sam se pritom ipak uvek zaključavao. Zaključam se u ostavu ili kupatilo i blaženo natežem sve dok ima poslednje kapi u flaši.
Onda bih kao da se ništa nije dogodilo biciklom otišao do RTV Švenka i lažno sigurnim hodom se spustio u Mrtvačnicu.

“ Kako Žića?“
U stvari, prestao sam to da pitam Bradonju.
Polako mi se razjašnjavalo.
A to je bilo nešto što se moglo sažeti u jednu prostu rečenicu. U životu je dovoljno zla i bez našeg zla!
Nije li zato naš, možda poslednji, kako se to kaže „radni zadatak“ da ne narušavamo prirodnu ravnotežu između dobra i zla?
Ako već ne možemo da pomognemo dobru. Ni na koji drugi način. Bar da ne povećavamo zlo.

Ali, da li se to sada još uopšte može?

Dok sam razmišljao o tome zazvonio je telefon.
Smeo sam se kladiti da je to Renata. Ionako niko ovo odeljenje nije nedeljama zvao. Mrzelo me je da podignem slušalicu pa sam jednostavno stisnuo ono ružičasto dugme na Panasoniku za spikerfon.

“ 37. Od jutros mi je puls 37 " – saopštava Renata. „ Umirem.“
“ Prijavljuješ svoje godine starosti?" - pitam je upisujući ispod njenog imena puls 37.
“ Jebi se...“- šapuće promuklim, zabrinjavajuće promuklim glasom Renata.
“ Samo se opustii“ – dovikuje iz pozadine dobri tata Bradonja dok ispušta teg od 120 kila na pod a zatim iz spikerfona sa zadrškom zbog eho efekta potpuno nestvarno izlazi ponovo njegov izmenjeni glas – „Samo se opusti ...“
I tada osetim da se u meni nešto slomilo.
Znao sam da su se tu sada već umešali duhovi sobe za taharu.

(objavljeno u časopisu Društva književnika Vojvodine "Zlatna greda" broj 133-134 novembar, decembar 2012.)

MILAN TODOROV: TURSKA PEĆ

On ustaje svake noći u dva sata iza ponoći. Spava vrlo malo. Koliko mu žena i troje dece dozvole. U dva sata  seda na  Tomosov motorbicikl APN 6 iz sedamdesetih godina prošlog veka. Iako je bio u zatvoru zbog krađe kola, nikada nije položio vozački ispit. Levom rukom stisne kvačilo na „kormanu“ a desnom nogom zakurbla starter.

Motor se iz prve oglasi metalnim reskim tonovima a iz proderotine auspuha sukne plavi dim u oštro noćno nebo.

Potrebno je samo da bude oprezan dok ne preseče veliku raskrsnicu na glavnom drumu a zatim izbegne čopor gladnih i besnih pasa koji kao osice izleću svake noći iz, s jeseni, usamljenih i napuštenih vikendica. Zatim vozi ravnomernim hukom kroz praznu hrastovu šumu, ostavi izvor svetih Kozme i Damjana sa leve strane iza sebe i tek posle šest kilometara na račvi puta kod sanatorijuma za retardiranu decu skrene desno i uđe u selo u kome odskora radi kao pekar.

U selu ima tri pekare, ali ova u kojoj on radi je najstarija i čuvena je po tome što se hleb peče u turskoj peći.

Turska peć je danas retka u pekarama. Priča se da u celoj državi jedva da ima desetak pravih turskih peći, ali je hleb koji se peče u njima nadaleko čuven. Prodaje se u Beogradu i Novom Sadu. Nigde više.

Turska peć je ciglama ozidana poveća pećina u koju može da stane sto hlebova, pedeset somuna, pedeset kifli, jedno jare i jedno prase pa još ostane mesta da domaćica ispeče pile ili zapeče sarmu, đuveč s mesom ili šta drugo.

Tajna uspešnosti turske peći je u naoko jednostavnom, ali genijalnom izumu zvanom rupa.
Rupa leži celom poprečnom širinom pećnih vrata i duboka je gotovo metar a široka kao fijoka, ne veća.

Peć se loži tvrdim drvima i kad sve izgori a ostane samo bela ljuta žar momak je širokom lopatom sa polukružnim zatupljenim ivicama svede u rupu. 

Ovaj civilizacijski izum je nastao u petnaestom veku i sastoji se u tome da žar i vreli pepeo iz rupe isijavaju još najmanje sat vremena stvarajući vreli nevidljivi stub između unutrašnjosti peći i spoljnih metalnih vrata. Tako se toplota iz peći ne gubi, ne hlapi i ne vetri, nego se višestruko uvećava i nevidljivim ali stalnim kružnim vrtlozima vreline ravnomerno peče testo ili meso u peći. Isto tako, dok sva žar ne sagori u rupi nemoguće je bilo šta izneti iz peći. Tolika je moć te vatrene vazdušne zavese, koja tursku peć čini nenadmašnom.

Poznavaoci termičkih zakona će se setiti da se, po ovom istom principu, u moderno vreme radijatori postavljaju ispod prozora. I to se čini iz istog razloga, ne bi li se toplotnom zavesom između spoljne i unutrašnje klime u potpunosti iskoristila uložena energija.

Ali, momak, svakako, o tome ne razmišlja.

On poštuje staru dobru recepturu. Vešt je i ume da odredi koliko voda za brašno treba da bude topla i koliko je kvasca potrebno, spram temperature vode, da  u naćvicama  testo dobro nakisne.

Zatim iz te velike nabubrele gomile, šakom reže testo na vekne i baca ih na vagu. Svaka mora da teži šesto grama.

Takvih veknica obično za noć napravi devedeset. Onda od preostalog testa oblikuje kifle i somune.

Doduše, somune najčešće prepušta  gazdarici da ih ona, svojim rukama napravi. Ona je Sarajka, izbeglica za poslednjih ratova i smatra da je stručnjak za somune.

Dok gazdarica svija lepinje on loži vatru i cepa drva.

Zatim, po opisanom postupku, svlači žar i vrelo ugljevlje u rupu turske peći kao u  staru istočnjačku zamku.

Posle šezdeset minuta onom zatupastom lopatom vadi vruće cipovke.

Dok se hleb puši gazdarica kuva kafu.

Ne nudi ga rakijom, jer zna da on ne pije. I ne puši. I ne drogira se više.

I da drugog takvog majstora teško da može da nađe.

Radi tako već dva meseca a da ga nikada nije zapitala treba li mu slobodan dan, odnosno slobodna noć da kao čovek prespava sa svojom ženom u krevetu.

Ćuteći ispija kafu, uzima dva hleba koliko mu po dogovoru pripadaju, kao i tri kifle. Stavlja sve to u platnenu torbu a torbu okači o volan apeenca.

Onda levom rukom stisne kvačilo a desnom nogom zakurbla motor.

Pre neku noć ga je zaustavila patrola policije u  "pežou" čuvene bele boje.

- Saobraćajna dozvola?

- Nemam.

- Dokumenti?

- Nemam. Mogu samo da vam dam kifle ili hleb...

Pustili su ga.

- Da se više ne sretnemo!

U sedam ujutro, bled, mršav i sa žutim podočnjacima na plavom apeencu dojaši kući.

Tako svake noći i svakog jutra.

Ali noćas je drugačija noć. Odjednom je tu promenu u sebi osetio kao bolest, koju ne može da odbaci.

Svukao je već dobru jaku žar u rupu, poređao devedeset vekni, pedeset kifli i oborene glave čeka još samo da gazdarica prinese svoje somune.

Ona okleva, kao da odjednom u njemu vidi ono što su doskora svi videli.

Najzad prilazi užarenom otvoru peći.  Naginje se dok u najdublji ugao slaže jedan po jedan somun.

Momak se u jednom koraku nađe iza nje, pa je, kao da će je zaskočiti ( što ona i pomisli u prvom trenutku te se meko, podatno uvi),  uhvati  za bokove. Zatim je, ne hajući za njeno lažno otimanje i bludno kikotanje, jednim zamahom ubaci u peć.

Između gazadarice i metalnih vrata odjednom je, sada, u dvadeset prvom veku, civilizacijski izum iz turskog doba. U redovnim prilikama,  dostojan svakog poštovanja.

(objavljeno u nedeljnoj „POLITICI“ 27. januara 2013.)

MILAN TODOROV: SLEPSKE PESME

Filip Višnjić je rodonačelnik naše slepske pesme!

Za Dan zaljubljenih počastiću sebe flašom sa likom svetog Trifuna.

Dobar aforizam se čita dva puta. Prvi put onako, a drugi – po službenoj dužnosti.

Socijalni radnik je obećao da će uraditi sve što je u mojoj moći da mi pomogne.

Informacije koliko ljudi u Srbiji gladuje daju se na kašikicu.

Nisam akademik, ali svakom od njih ću rado pomoći savetom ukoliko mi se obrati.

RATKO DANGUBIĆ: KRASTAVCI

Ovo je kafana, a u kafani se ljudi uglavnom bave sobom i fudbalom. Jasno je da alkohol iz ljudi izgoni životne priče. Ne volim ni  jednu vrstu sentimentalnih meditacija. Po prirodi sam rađe melanholik nego veseljak. Ne volim ni kada se na mene udara sa strane. Nema ovde ni ispovesti o kakvoj poznoj ljubavi. Zamislite profesora istorije penzionisanog pre vremena, s penzijom od koje on i njegova Mileva ne mogu da sastave kraj s krajem; profesor je uvek malo pod gasom, a ona nedostatak para nadoknađuje dizajniranjem venčanica u nekom krojačkom salonu. Ona je mnogo pametnija od mene i veselija, prepustila mi je da sam dođe do ove misli. Nemam nameru da govorim o sebi, ni o njoj tako da to bude slika tvrdog braka, nekako po skandinavski.Treba krenuti od pretpostavke da je sva odgovornost i nevolja u domu na meni. Ne kažem da se u sve razumem, ali nisam ni dileja. Moj mozak sam neke stvari sklanja, a druge gura u prvi plan. Zurim podjednako u formule za izračunavanje brzine vetra i recepte za pravljenje prirodnih medikamenata za osvežavanje lica. Mene je život pripremao na iznenađenja, ali uvek izleti od nekud novo sranje. Ta stvar sa kremama za kožu je mojoj Milevi opsesija. Tako svake nedelje jednom moram da kupimo korpu kratsvaca i ona ih iseče na kolutove i stavlja, sa jugortom i bez njega, da prostite, gde stigne po sebi. Ne mogu da joj prigovorim da ne treba da održava telo,dosta je i mlađa od mene i gleda da joj koža manje stari. Ne voli ona strane skupe kreme, i kod nje to nije pitanje samo para, jer misli da tamo uvaljuju svakakve otrove. Neko je jednom rekao da je umro kada se oženio, ja ne mislim tako. Imamo i ćerku koja nema posla, ali se nije dokopala ni kakvog zanimanja, pa i ona mi je na vratu. Iz stana izlazim rano, po pravilu, gunđajući, jer ne volim da idem na pijacu i tamo me zbog prokletih krastavaca svi znaju. Ponekad se bunim pred Milevom, ponekad jogunim, ali krastavce sa pijace redovno donsim. Od kada sam u preranoj penziji traljavo sam raspoložen, a ni autoritet u kući mi nije nikakav. I jutros me je Mileva terala da idem na pijacu, da kupim kratsavce, a meni se nije dopalo da idem. Ova jebena penzijia me tera da se sklonim od svake vrste nepotrebnih izadataka; na drugoj strani, znam da nema logike, ne pristajem ni da budem u komisijama za glasanje na izborima, iako dobro plaćaju. Katkad mislim da je moja svrha postojanja da nabavljam krastavce za moju Milevu. Jugurt i druge stvari uzima sama, jer misli da ja ne gledam datum i uzimam robu onako, s reda. Namerno, kada idem na pijacu, obučem odelo, stavim crvenu kravatu, a to nju izluđuje. Na pijaci me znaju zbog francuske kape koju ne skidam sa glave, ona mi je dar jednog rođaka legionara. Stigla je i jesen, ume da se proteže i mazi na suncu. Od svih prodavaca krastavaca najbolju robu ima onaj Vlajko iz Lazarevca, ali on, namerno, kad god me ugleda, stane da se dere, da svi okolo čuju da sam ja stigao: Krastavac sa Uba, jede se bez zuba. To njima deluje kao reklama, a ja mislim da nije, da je erotika. Motam se kratko na pijaci i onda svratim u ovu staru, šrljavu kafanu Unu. Ovde volim da sedim.i posmatram kroz staklo ljude i robu koju voze na pijacu. Mileva me pita uvek gde sam se zadržao, šta tražim u ovome ćumezu, a ja joj jednako odgovaram: Tamo jedino imaju čiviluk, i mogu kao gospodin da obesim mantil i stavim francuzicu na onaj Tonet savijutak na vrhu. Osećam ovde i nekakav spokoj. Na kraju krajeva, vinjak samo izbacuje i potiskuje emocije. Idem: zamislite da život nije ono što govore da jeste.

MILAN TODOROV: TUMAČENJE

Burek poskupljuje zbog struje, a pica zato što ona uvek poskupi kad godina izda.

RADE JOVANOVIĆ: TAKO JE BILO

Nikada nismo ovako bedno živeli. O tome je bilo lepo i na televiziji!

Šekspir danas u Srbiji ne bi pisao tragedije. Vodio bi zapisnik!

Mi smo pronašli efikasan lek protiv SIDE... Niko nije iza nas!

Naši novinari su proklamovanu slobodu govora prihvatili ćutke!

Predsednik vodi računa o raspoloženju premijera. Svako jutro ga pita:“Šta mi danas radiš!“

Svedok nije svedočio kako je bilo, već kako su ga bili!

RATKO DANGUBIĆ: PATRIOTIZAM

Na Kosovu se igra jako prljava igra. Zato i treba toliko belih kapica.

Nama je patriotizam u krvi. Zbog toga je toliko i prolivamo.

Kod nas svaka vlada pošteno ispljuje onu pre sebe, tako da joj ponestane pljuvačke da pljune u ruke.

Tačno je da se nevladine organizacije finansiraju iz inostranstva, ali se zato pare troše ovde.

MILAN TODOROV: NEIZBEŽNOST

Nemamo bogomdanu vlast, jer smo je mi birali.

Ja se teško vezujem za neku osobu. Zato me je inspektor vezao za radijator.

Naravno da nisi dvoličan! Ali, ponavljaj to više puta dnevno sebi i tebi.

Sveti Trifun, dan zaljubljenih u čašicu.

Kad je dvoje ljudi upućeno jedno na drugo, neizbežan je sudar.

Između mene i žene postoji stalno neka hemija. Samo, od fizike nema ništa.

ZORAN T. POPOVIĆ: FIRMIRANA GARDEROBA

Moja zena i ja smo u krevetu tandem snova.

Zena me svaki dan tera na seks. Da li je to mobing?

Svaki onaj koji ima posao u Srbiji, treba da ga ljubi u dupe!

Mi moramo aktivno da ucestvujemo u pregovorima, jer nas niko nista ne pita.

Citavih pedeset godina sam ulozio u to da dokazem svima da sam  genije, a
oni su protracili moj zivot.

Ja nosim samo firmiranu robu. Jakna, pantalone i cipele su mi H.T.Z. !

MILAN TODOROV: DETELINA SA ČETIRI LISTA

Kad god Amerika poželi rat, 
mi ga dobijemo!

Našao sam mnogo detellina sa četiri lista. 
Cela livada je genetski modifikovana!

Koliko će Srbija imati akademija nauka i umetnosti?
Pitanje koje vređa inteligenciju.

Ne veruje baba nikome. 
Zato i ide u crkvu.

Pevačica A. najbolje peva, 
ali pevačica B. je na takmićenju najviše pokazala!

Neke stvari je jednostavno najbolje zaboraviti.
Ali, ne sećam se koje.

BOJAN RAJEVIĆ: NEMA SREĆNOG KRAJA

Da nismo branili svoje teritorije, ko zna gdje bi im bio kraj!

Gubimo Kosovo. Nije uzalud svaki od nas potomak nekog kosovskog junaka.

Ima života i poslije smrti. Živi bili, pa vidjeli!

Naša priča je bez hepienda jer našoj sreći nema kraja.

Naši političari su sigurno skromni ljudi kad mogu da žive na račun siromašnih građana.

RATKO DANGUBIĆ: UJAK ADAM

Stajao pred ogledalom i posmatrao kako mi se lice sa grimasama menja. Kiša je prestala da pada. Na nebu su se valjali oblaci kao u starim filmovima, a meni se spavalo kao nikad. Tek je dva iza podne. Treba da mislim na letovanje, koje sam uplatio, i pakovanje garderobe, a ja sam se tada setio maminog staromodnog ujaka Adama.

        Njega su svi znali u gradu, govorili su: To je profesor za snove. Njegovo je, rugala se mamina ujina Angelina, apotekar i cinik, da u snovima nalazi tajni smisao besmisla. Ujak Adam, tako sam ga i ja zvao, voleo je svoju ulogu. Ta mu je stvar bila jako prijatna. Ujina, tako sam je i ja zvao, nije ga mnogo cenila kao naučnika, ali joj bio neopohodna za sve ono što normalan porodični život donosi. Ujak Adam je govorio: Treba zaspati na vreme i na vreme se probuditi. Njegova omiljena izreka, mora da je i nju negde pokupio, kao da je komad novina ispod guzica koji ostane iza ljudi na stadionima, rekla je ujina Angelina, ofucala se: Nije san pitanje samo života i smrti, san je važniji od svega. Nisam ga uvek ni ja razumeo, ali nisam ni pokušavao. Tada sam imao deset godina, a ujak je imao sedamdeset ili tu negde. Potreba za snom, izračunato je, nije kod svih ljudi ista, rekao je ujak Adam. Tvrdio je da se moraju u proračune uneti i ljudski karakteri, i koliko je ko radio i odmarao, i navike, a i starost nije manje u prvom planu. Tako sam i ja sam kasnije primetio da bebe spavaju i po 24 sata, a da je matorim ljudima dovoljno i po tri do pet sati. Ujak Adam je govorio da tako i treba da bude, jer trećina ljudskog veka prođe u snu, a pred kraj dugog života bolje je da se bude budan. Kada pada kiša u julu, nekako su velika isparenja kod nas, kao da smo u Indiji, i javljaju se magle u kojima ima sveg i vide se razne stvari: od uspomena, do prognoza brojeva za loto. Tako sam ja jednom, bilo mi je osamnaest, dok sam skidao majicu, a ima dosta godina od tada, u po bela dana, kroz prozor ulovio u isparenju šest brojeva za redom; i samo mi je falio, onaj zadnji, za dobotak i tu sam se sjebao: dobitak je bio milion dolara. Tada sam, dok sam imao tiket ispred sebe, a rezultate na ekranu, imao osećaj i prikaz kao da tonem u dubinu, u neki od snova ujaka Adama; tiket je rastao kao oblak i poklopio me. Negde je tada, u blizini, zarlaukala  vatrogasna sirena, pa sam se prenuo da ne zaplačem. Kasnije sam i sam krenuo da mislim o prikazanjima u snu, i ona jesu nalik na ova isparenja posle kiše u vrelo leto; nekada me nije dodirivalo pitanje da ljudi gube trećinu života spavajući. Uzalud mi je mamin ujak Adam govorio da je dobro da se spava da se posle krepkog sna ustaje oran, spreman za rad i igru. Hteo je po svaku cenu profesor da mi usadi misao da je san važan za opstanak ljudske vrste.Uzalud ga je ujina Angelina podbadala da bi najbolje bilo da smo svi medvedi, pa da ne spavamo samo noću, nego i preko zime. To da medved mora da zaspe i sam sam otkrio u knjigam. Te večeri, pre desetak godina, kada nisam dobio lotou, umro je mamin ujak Adam. Navodno mu je otkazalo srce jer ga nisu primili u neku akademiju u belom svetu za dopisnog člana, a moja majka je rekla da je umro u snu. Tu njegovu zadnju noć na odru moja majka je provela kraj sanduka, pa je i razgovarala sa rođaciima o detinjstvu, veri i ateistima, a ujina Angelina se povukla i ostavila je da se snalazi. Ona je znala da majka neće ostaviti ujaka Adama samog u kapeli. U jednom trenutku je ujakov sin Momir, mamin ispisnik, zajecao a onda stao. Imala je majka, ona mi je sve ovo kasnije pripovedala, utisak da Momir i ne zna kako treba da se ponaša. To je bio ipak njegov otac, rekla je, mora da mu nije lako. Ujak Adam je umro u osmadeset i i nekoj ili je bio malo i stariji: ispalo je da je on spavao i sanjao skoro ravno trideset godina.

        Taj mamin ujak Adam je prisutan u mome sećanju od moje pete godine. Nekada mi se uspomene na njega vraćaju uzgred, kao da dolaze iz biroa za nađene stvari. Stojim kraj otvorenog prozora, listam malu knjigu o Kataloniji, idem na letovanje na Majorku. Nekako u meni sada se sve buni protiv snova i onda moram da slegnem remenima.

MILAN TODOROV: SRBIJA DANAS

Najbolji pesnički opis Srbije: "Ko te ima, taj te nema!"

MILAN TODOROV: SEKS SA KONDOMOM KUPLJENIM KOD KINEZA

Ako je ovo život onda smo dotakli dno dna. Ako dno ima dno!

Ja sam nekad bio normalan, dok nisam upoznao sebe.

Malo je stvari o kojima nemam svoje mišljenje, ali je zato mnogo stvari koje nemam.

Sve što je lepo, kratko traje. Kao seks sa kondomom kupljenim kod Kineza.

Zimske su noći lepše udvoje. Ti i laptop.

RATKO DANGUBIĆ: ZOO VRT

Demonstracije dođu i prođu. Samo je policija večna.

Naš cilj je da narodna kuhinja bude nacionalna kuhinja. Tu bi se beskućnici osećali kao kod svoje kuće.

Nas Amerika voli, ali i vara sa drugima narodima. Ona je velika kurva.

Ne smetaju mi isprani aforizmi. Kroz njih se vidi sve.

Nama su u Hagu osudili i Kurtu i Murtu. Nisu umeli da se smenjaju u sedlu.

Vreme je da vlast krene u obilazak ZOO vrta. Nemaju majmuni sreće kao ona da budu izvan kaveza.

Policija mora da prati tokove novca; sve dok se ne uveri da manji potok u veći uvire.

Dok je školovanje bilo besplatno mogla je da se školuje svaka protuva. Danas nas oni i vode.

Nekada je revolucija jela svoju decu, a onda je i ona krenula da  se hrani po narodnim kuhunjama.

Premijer misli da nema povratka na staro. Njegova pobeda je za sva vremena.

Ne samo da ja ne znam u kakvoj zemlji živim, nego ni vlast ne zna gde je.

 

RADE JOVANOVIĆ: U LAVIRINTU

Primljen sam na posao, kad sam greškom umesto biografije prilažio poternicu.

Ministar prosvete je obrazovan čovek. I to mu ne smeta.

Do pojave višepartijskog sistema, bili smo gladni samo demokratije.

Ne verujem ateistima. Oni lažu kad se Bogu mole.

Prepoznaju se političari nebeskog naroda. Oni pričaju u vazduh.

Srbija nikad neće priznati Republiku Kosovo. No, pregovori daju nade.

Ne vredi suzdržavanje. Povremeno se ne da sakriti da smo idealni.

Srbija ne može zalutati u EU. Ona je u lavirintu.

MILAN TODOROV: MIRISI

Potpuni sam idiot. Ali, šta ja tu mogu kad u svemu težim savršenstvu!

Kad se oznojiš od fizičkog rada, to ne smrdi. A kad se oznojiš od umnog rada, to odvratno miriše.

Kupujemo polovnu odeću iz Evrope, vozimo polovne automobile iz Evrope...I pola Evrope možemo da hranimo!

Žena je rekla „Fudbal ili ja“ i onda je on nju šutnuo.

Svakom se ponekad dogodi da pogreši, pa se i meni to stalno dešava.

Nisam neki meteorolog, ali uvek kad kažem da će padati govna - pogodim!

Od kako se pojavio Alchajmer, deda je najmlađi član naše porodice.

MILAN TODOROV: ŠMINKA

Mi smo dobili Prvi svetski rat, dobili Drugi svetski rat...Ostalo je istorija!

Za ljubav je potrebno dvoje. Pa i tada jedan samo smeta.

Ti si dete palog borca. Kaži tati da dođe po dečji dodatak.

Danas sam čuo dobar vic o Alchajmeru. Ali, da me ubijete ne mogu da ga se setim.

Naši političari se sve više okreću trećem svetu. A narod drugom!

Kod nas nema svinjskog gripa. Ovde svinje žive, rade i ponašaju se normalno.

Krademo u skladu sa zakonom. Zato raduje najava još boljih zakona.

Kao svaka uređena država i Srbija najviše vremena provodi u šminkanju.

Čim  sudija oseti da riba smrdi od glave, za  njega je predmet zastareo.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRA KOMŠINICA

Narcis ima samo jednog fana. Sebe!

Hoce ga pare. Ima lepljive prste.

Ne bi moja komsinica tako dobro izgledala da mnogi nisu na njoj radili.

Na buvljaku kod Kineza mozes da kupis sve. Ja sam na primer, pre neki dan
kupio jeftino jednog Konfucija!

U nasoj vladi cveta ljubav. Izgleda da ce ove godine biti gej parade!

Informacija o potopu nas nije iznenadila. Mi smo odavno u toku.

U Srbiji se uspeh ne prasta. Zato sam ja odlucio da ostanem gubitnik!

Ne znam da li sam se sinoc napio, jer se nicega ne secam.

 Gospodine i vi i ja smo postali od majmuna , ali su moji preci za razliku
od vasih bili gospoda !

Od svega sto mi nedostaje, samo to mi fali .

Veza tajkuna i politicara je emotivne prirode. Spaja ih ljubav prema novcu!

Krvavi gradanski rat odneo je mnogo zrtava, ali se mora priznati da u tome
nije bilo niceg zlonamernog. Sve je to ipak samo politika.

Nasa vlast radi na jedinstvu Srbije. Uskoro ce Vojvodina biti nasa najveca
dijaspora.

RATKO DANGUBIĆ: VILIN KONJIC I NOVINE

Na malom skveru su se viorile nekakve zastave, ljudi su sa kesama izlazili iz prodavnica, valjao se od nekud miris girosa. Nema problema, uzdahnuo je, ovako je moralo da bude. Iz razloga koji ni njemu nisu bili jasni, skinuo je sa ruke sat i stavio ga u džep od sakoa. Toga dana, posle sedam godina braka, razveo se od supruge Jelisavete i ostavio joj stan u centru grada. Nije mogao da joj dalje sluša glas, rekao je sudiji Marinkovu. Konačno, rekla Jelisaveta, i meni je posle svega laknulo. Nisu se pozdravili. Za ovo se spremao odavno. Nije hteo da uzme ni advokata, nije hteo ni da deli imovinu. Sve njegove stvari mogle se da stanu u dva kofera. Njoj je ostao i mali ker, koga nije voleo. U gradu je bilo toplo, a izgleda i da nisu dovoljno ni komarce zaprašivali. Kada je stigao pred zgradu u kojoj je pre tri dana iznajmio stan za sebe, gledao je gore, kao da očekuje da mu s nekog balkona neko mahne rukom. Lift nije radio i on se peo stepenicama na sedmi sprat. Na stepenicama je sedeo suvonjavi starac i gunđao; zatekao ga je na petom spratu, ispod rimskog broja V na zidu, nosio je na deveti kesu s mlekom i hlebom iz samousluge. Ponudio se da mu pomogne, ali je starac zahvalio. Produžio je lagano gore. Nije mu bilo jasno koja se budala setila da u ravnici gradi nebodere, a na sve strane se protezala pustara, sve do kanala i Dunava. Skoro bez daha ugurao je ključ u bravu, osetio je miris znoja ispod svoga pauzuha; misli da je čuo da je starac krenuo dok je on zatvarao vrata na stanu. Prozor na kuhinji nije bio zatvoren i u stanu se gnezdio smrad nafte i gasa iz rafinerije s one strane kanala. Odavno je odavde odnet televizor, vrteo je glavom, nije bilo ni radija. Izvalio se na poseteljinu koju je sinoć doneo iz perionice, i, uzgred, istresao pord kreveta dvadesetak primeraka dnevnih i nedeljnih listova. Bolela ga je leva noga i gotovo da je hramao. Presvuko se u trenerku na kojoj je na leđima bio naziv kluba u kome je nekada igrao ragbi. Pogledao je na zid uz koji je stajala izgrebana komoda, a iznad je visila jeftina fotografija Vorholine slike Merlin Monro. Stan je iznajmio na nedelju dana, toliko mu treba da sve obavi i toliko je imao i para. U frižideru je ostavio osam zelenih boca sa pivom, iz drugih nije mogao da pije, kulen i kolut tvrdog sira. Procenio je da mu je toliko dovoljno da utoli glad i da ne mora da otvara vrata tri dana i silazi na skver. Ja sam vilin konjic, kezio se, preostalo mi je da obletim samo jedan krug. I ovde kao da je njegova priča stala. Skoro da je stigao na cilj i nije ni imao snage ni za uzmicanje. A suvonjavi starac sa stepenica? Nije stranac izgledao posebno veseo, rekao je starac isledniku Kolarovu, ali je delovao normalno. Međutim, nestrpljivim gestom islednik je pokazao da sve razume. Ostavio je stranac pismo za policiju, na njemu je bila adresa lokalne policjske stanice. Navodno nema familije, napisao je da je tri dana i tri noći beez prestanka čitao novine, i bila mu je ovo poslednja želja; sve je pročitao od naslova do umrlica i sporstkih rezultata, i moli policiju da nikoga ne sumnjiče za njegovu smrt, ne krive, pa ni Jelisavetu. Zatvorio se, pisao je, u ovu rupu s novinama, pio je pivo i jeo kulen i sir i mislio na svoje kreditne kartice bez pokrića. Prozor na spavaćoj sobi je otrvorio peto jutro i skočio sa sedmog sprata na pločnik. StArac koji ga je sreo na stepenicam, kome se i javio, i ponudio mu da mu kese odnese do stana, nije mu znao ime; zna  da na zvonu stoji dole Mare, ali on ne veruje da je ovo njegovo ime, pre je ime onoga ranijeg stanara, koji plovi kao kuvar na brodu na severu. Za policiju je brzo sve bilo gotovo.

MILAN TODOROV: JADRANKA

Ja sam, i inače, u to vreme bio sasvim neupotrebljiv.
U svakom pogledu.

Nisam znao šta bih sa sobom. Dugo nisam uspevao da jasno sagledam svoj život. Mislim da ni okolina nije do kraja bila svesna moje ničim izazvane inertnosti.

Prema devojkama sam, u to vreme, bio prilično bahat i osoran.

Na izvestan način, to  mi je pomagalo da savladam svoju urođenu stidljivost. Ali, samo do određene granice.

Bila je tu neka Katarina, devojka koja je, iz nepojmljivih razloga,  bila već dosta dugo zaljubljena u mene.

Ne tvrdim da mi se baš toliko nije dopadala koliko sam je odbijao.

Imala je usko belo lice i tim licem me je kao malom svetiljkom stalno tražila u polumračnom pozorišnom podrumu u kojem su se održavale naše prve igranke.

Stalno sam bežao od nje.

Moj uslov, koji sam odmah saopštio momku koga je poslala kao svog emisara, je bio nedvosmislen.

„Želim da spavam sa njom. Odmah. Već prvo veče kada izađemo. A posle toga ću da odlučim šta će biti dalje sa nama.“

Rekao sam mu da baš tako prenese Katarini.
Ne bih poginuo za nju.

Pretpostavljate da nikada pre toga nisam imao sličnih iskustava, jer nikada nisam ni imao devojku.

Posle nedelje dana zatišja, Kaća je poslala opet onog emisara.

„ Moja najbolja prijateljica je povređena tvojim uslovima. Misli da to nije fer s tvoje strane...“ rekao je momak koji je preterano ličio na dabra iz Diznijevih filmova. Bio je od onih opštih drugova, koji su potpuno neupotrebljivi za lične doživljaje a kasnije postaju uzorni, tihi porodični ljudi sa puno dece.
I grickaju drva.

Pomislio sam da je čudno što se Katarina nije zaljubila u njega.

„Mislim da uskoro neću biti više slobodan“, vrdao sam.

„Šta da joj kažem?“

Nisam mu ništa odgovarao.

„Ona kaže da će se to, to što ti tražiš, dogoditi između vas jednog dana, sigurno.“

Slegnuo sam ramenima.

„Ona radije ne bi žurila s tim“ dodao je Dabar.

Nisam ga gledao u oči.

„Nemam nameru nikoga da čekam. Zašto bih čekao?“

Mora da sam izgledao smešan dok sam to izgovarao. Ali, imao sam neodoljivu želju da vređam tu nedužnu devojku.  Prvu devojku koja me je ozbiljno shvatala.

„Ona nije imala dečka do sada. To je devojka za tebe“ odgovorio je. „Vi ste kao stvoreni jedno za drugo“.

Nisam hteo da ga slušam.

„ Uostalom, reci joj da se, čak i ako pristane, nikada neću oženiti s njom!“

„U svakom slučaju ću joj preneti to što si rekao.“

„Šta sam rekao?“

Bio sam drzak. Šestim čulom sam osetio da imam prednost i da Katarinin najbolji drug malo zebe od mene.

On je sagnuo glavu i pokazao rukom negde neodređeno.

„Reci joj: sutra uveče. U to i to vreme, čekaću je kod ulaza u park“.

Ne znam zašto sam to rekao.Bio sam budala. Pravio sam se važan. Verovatno nisam mogao ničeg pametnijeg da se setim.

Ali, više nisam imao kud.

Na kraju parka, tamo gde je počinjao pružni nasip stare napuštene železničke stanice, nalazila se jedna polupana baštenska klupa.

Bila je dovoljno osvetljena da biste imali osećaj sigurnosti u noćnim satima, ali opet donekle skrivena od pogleda sa mnogobrojnih staza kojima su do kasno u noć prolazile žene i muškarci koji bi izlazili iz poslednjih noćnih autobusa.

Tu sam, obgrlivši joj prilično široka ramena, doveo Jadranku. Bila je to Katarinina najbolja drugarica, koju do tada nikada nisam video.

„Katarina se ne oseća dobro, pa me je zamolila da ja dođem na ugovoreni sastanak“ rekla je i pružila mi ruku. 
"Branislav" rekao sam.
Delovala je malo naftalinski. Nosila je neki damski šeširić i on je njenoj pojavi davao više godina nego što je imala.

Teško da mogu da se prisetim o čemu smo tada razgovarali.

Nije na mene ostavila bogznakakav utisak. Bila je to krupna, dobro razvijena devojka, koja se nije mnogo opirala kada sam joj zavukao ruku pod košulju.

Bio sam  uzbuđen. Morao bih više da se kontrolišem, pomislio sam. Prema nama je išao veliki lovački pas i čovek sa povodcem. Ugledavši nas spetljane, čovek se osmehnuo i ubrzao korak. Za njim je ostajao miris ruže iz lule. 

Izvukao sam prste iz Jadrankine bluze. Ona se malo uspravila i popravila revere na košulji.

Oboje smo počeli da se znojimo pod prstima. Osetio sam da se i ona znoji dok sam joj držao ruku u svojoj, čekajući da prođe čovek s lulom.

Pas se zaustavio ispred nas i nije hteo dalje.

„No, no“ doviknuo mu je vlasnik. Pas  je spustio nogu koju je podigao jer je želeo da nas zapiša,  da zapiša klupu na kojoj smo sedeli.

Ponovo sam levom rukom počeo da je muvam. Nisam znao šta bih radio s njom. Osetio sam da zalazimo u dublje vode. Posle izvesnog vremena stavila mi je ruku na pantalone u predelu butina.

„Nemoj “ rekla je prilično neuverljivo. 

Ponovo je na poslednje stajalište stigao autobus i iz svojih svetlo plavih razjapljenih čeljusti izbacio neku visoku mršavu ženu sa dečjim kolicima. Kad je krenuo sa stanice nas je zapahnula oštra,  okamenjena prašine.

Jadranka je skinula šeširić i odložila ga na torbicu pored sebe. Bila je opuštena i bez snage. Popravila je frizuru.

„Imam menstruaciju, ne mogu sada da ti udovoljim“ rekla je i ja sam se osećao kao da imam sto godina i kao da ona ima sto godina i kao da  je to što je rekla nešto najprirodnije za dvoje stogodišnjaka koji se prvi put vide u životu.

Osetio sam kako teško diše.

„Ne verujem ti."

Zakopčavala je rajsferšlus na suknji.

 „Pokidao si mi rajsferšlus!."

To sa rajsferšlusom joj nije išlo. Ipak, na kraju je uspela  da sklopi krajeve suknje , bar do polovine.

„Otpratiću te."

Išli smo niz stanicu, prugom kojom vozovi više nisu saobraćali.

Došli smo do male prazne crkve. Crkva je bila u mraku. Naslonili smo se leđima na njene  bele zidove. U visini Jadrankinih grudi bio je ispisan grafit  „Jesus Christ super star“.

Poneka krupna kap kiše cedila se na nas sa metalne strehe.

Kleknuo sam i isprljao bele pamučne pantalone na kolenima.

„Ne mogu. Stvarno ne mogu!“ ponovo je rekla kad sam, mlako, ponovo pokušao.

„U redu“ rekao sam. „Nazvaću te za koji dan da se vidimo ponovo“.

„Vidimo se, svakako.“ rekla je Jadranka i pružila mi ruku.

Nisam je uhvatio za ruku. Samo sam odmahnuo. Već tada sam, sasvim izvesno, znao da je  neću nazvati. Posle toga  je zaista nisam nikada ni sreo ni video.

Te večeri sam se vraćao kući potpuno mokar, slepljene košulje i kose od večernjeg pljuska.

Osećao sam odbojnost prema svom dotadašnjem ponašanju.

Ali, istovremeno sam duboko u sebi osećao da sam lak, da sam ponovno čist.
Činilo mi se kao da sam podvukao tanku ali jasnu liniju ispod onoga što mi se do tada dešavalo i onoga što će mi se dešavati posle  tog mog prvog velikog ljubavnog blama.

RADE JOVANOVIĆ: PLAY OFF

Prednost je biti nebeski narod. Možeš da padaš godinama.

Bilo je i gorih vremena. Samo što se toga ne sećaju ni najstariji Srbi.

Pa šta ako vam teško pada gladovanje? Niko se nije naučen rodio.

Koliko znaš, toliko i vrediš! – ohrabri islednik doušnika.

Partizani su mislili da su pobedili u NOB... Zaboravili su na play-off.

Kažu, sreća je živeti u Srbiji... Kakav sam baksuz, živeću sto godina.

Bog sve vidi i sve čuje. „Njegovo je pravo da sve zna.“

Nama građanima Srbije je teško. No, sve trpimo za svoje dobro.

RATKO DANGUBIĆ: GUBLJENJE DUŠE

Nikada ne bismo izgubili dušu,
da smo je imali.

Nema spora da je Biblija knjiga.
Ali, samo dok ljudi ne počnu da veruju.

Nagrada je dodeljena najgorem. 
Nek ostali vide da se sa žirijem ne treba igrati.

Stari predsednik je bio prinuđen da pusti mnogo svojih fotografija u narod.
Tada nije bilo televizije.

GORAN RADOSAVLJEVIĆ: EVOLUCIJA

Siđite među ljude.
Ubrzaćete evoluciju.

Stiče se utisak da je to jedino što smo stekli.

Život je smrtna kazna.

MILAN TODOROV: MUKE SA IDENTITETOM

Policija ne samo da može da uhapsi svakog kad hoće, nego i kad joj se hoće.

Žena koja je u kuhinji kuvarica, na ulici dama a u krevetu kurva – ima veliki problem sa identitetom.

Daj Bože da se nevernici Srbi slože.

Tesla je naš najveći naučnik. Kad bi neki univerzitet nosio njegovo ime, ne bih žalio para za diplomu.

ZORAN T. POPOVIĆ: PROCES PREVASPITAVANJA

U zivotu je najvaznije imati zdravlje. Sve ostalo moze da se ukrade.

On ima izuzetno lenju zenu. Nece ni kurcem da mrdne!

Kad bih bio pametan, ja bih samo to radio!

Danas i komunisti idu u crkvu, sto je posteno. Oni koji su ukinuli
Boga, i treba da ga rehabilituju!

Jednopartijski sistem je bio mnogo bolji. Onda sam tacno znao za koga
necu da glasam.

Bolje da zivimo i ovako kako zivimo, nego da se zavaravamo da moze da
nam bude bolje.
 
Mi zaostajemo za svetom, jer zivimo u svom svetu.

Nisam promenio misljenje. Proces prevaspitavanja kod mene ide
zabrinjavajuce sporo.

Ne slazem se da je narod stoka. Stoka ne glasa!

RAŠA PAPEŠ: ZEMLJA HEROJA

Živim u Srbiji. Sportski rečeno dobio sam težak raspored.

Minut do dvanaest. Još šezdeset sekundi zajebancije.

Mi smo moralni pobednici. Nismo se mi za ovo borili!

Ovo je zemlja heroja i preplašenog naroda.

Ko slepo sledi vođu, mora da ima oči na leđima.

Naši borci za mir bili su uspešniji, što se vidi po plenu.

Svako može da misli drugačije i da shvati da nije u pravu.

RADE JOVANOVIĆ: MI I AMERIKANCI

Vlada mora obezbediti dovoljno struje. 
Srbi ne bi preživeli bez TV.

Naši političari još uvek ne obilaze Kosovo. 
Zasad obilaze istinu.

Evropa stvarno ne miriše Srbe. 
Samo zato što su u govnima do guše.

Kad sam poslednji put video kameleone na TV, bili su žuti.

Ili ćemo svi na Balkanu opet biti braća, ili bratoubilačkog rata više neće biti.

Od kad se TV pretplata plaća preko strujomera, ne verujem ni čitačima strujomera.

Još će dugo Srbija izvoziti pamet.
Plan je da u vladi budu najpametniji.

Srbija je svuda gde su srpski grobovi. 
Ima je i van Beograda.

Kad smo se Titu zaklinjali da s puta ne skrenemo, nismo bili u ćorsokaku.

Kod Amera predsednik može imati samo dva mandata. 
Kao Tadić.

Srbima su uvek drugi krivi za sve. 
To ne mogu sebi oprostiti.

RATKO DANGUBIĆ: NEOBJAŠNJIVE POJAVE

Njih dvo­ji­ca, jedan prema drugom ni pod­re­đe­n ni nad­re­đe­n, se­de i pro­te­žu se, mu­mla­ju, bez stra­ha, na iz­li­za­nim, po­lu­ra­spa­lim sto­li­ca­ma sa ko­žnim pre­svla­ka­ma. Jedan prema drugom, ipak, pomalo osećaju ga­đe­nje; sva­ki od njih vidi ka­ko se onaj  dru­gi do­sa­đu­je. Ima među njima i du­bi­ne i bli­zi­ne, i neke lič­ne igre. Na­slo­nje­ni lak­to­vi­ma na iz­gre­ba­ne sto­lo­ve, uma­šće­ne od bu­re­ka i po­ga­či­ca sa čvar­ci­ma, jo­gur­ta, i sa na­bi­je­nom fi­nom uglje­nom pra­ši­nom iz­me­đu is­pu­ca­lih da­sa­ka, oni po­vre­me­no na­preg­nu­to oslu­šku­ju da se u sto­va­ri­štu ne po­ja­vi ka­kva mu­šte­ri­ja. Ovde su zajedno tri godine i leti je sva­kog rad­nog da­na u ra­nim ju­tar­njim sa­tim ne­ka­ko ova­ko, iz­no­va. Av­gust je sko­ro na iz­di­sa­ju, vre­me je go­di­šnjih od­mo­ra i raz­bri­bri­ge, ni­ko­me ne tre­ba ogrev. Po­ne­kad su u ovoj kan­ce­la­ri­ji tr­go­vi­ne ka­me­nim i su­še­nim ugljem, bri­ke­ti­ma i dr­vi­ma na ma­lo oni do­ba­ci­va­li je­dan dru­gom i po ka­kvu iz­li­za­nu re­če­ni­cu, i to je bi­lo sve. Uvek se dru­gi pi­tao: je­sam li ja pr­vi pro­gvo­rio ili je on kre­nuo da pri­ča. To ni je­dan, ni dru­gi ni­su ni­ka­da is­te­ri­va­li do kra­ja. Oni su se na­la­zi­li, gle­da­no iz ugla voj­nog stra­te­ga, u ne­koj vr­sti po­za­di­ne, kao da su ko­mo­ra, bi­li su pri­lič­no uda­lje­ni od je­se­njeg fronta, ka­da svi na­va­le da uzi­ma­ju ugalj, bri­ke­te i dr­va. Na nji­ho­vim li­ci­ma ni­je bi­lo ni po­seb­ne bri­ge, ni neza­do­volj­stva, ni di­vlje­nja za či­sto ne­bo iz­nad gla­va. Una­o­ko­lo, do­kle god je oko do­pi­ra­lo oko njho­ve ba­ra­ke, je mir­no i pu­sto, ima­ju sa­mo jed­nog po­lu­sle­pog vuč­ja­ka ko­ga mr­zi da la­je i ne­ma­ju tre­nut­no ni­ka­ve že­lje da iz­la­ze u dvo­ri­šte skla­di­šta, na sun­ce. Po­drh­ta­va va­zduh, vru­ći­na je ve­li­ka, a svu ovu to­plo­tu u kan­ce­la­ri­ji  raz­go­ni ma­li ven­ti­la­tor, sme­šten na ni­skom ro­lo or­ma­nu sa spi­si­ma i re­gi­stra­to­ri­ma sa ra­ču­ni­ma iz pret­hod­nih go­di­na, ta­ko da im va­zduh ne uda­ra u gla­ve, ni­ti im raz­ba­cu­je har­ti­je na sto­lu. Ka­da bi se ka­kvo iz­ve­žba­no oko za­gle­da­lo u nji­ho­va obič­na li­ca, ve­ro­vat­no bi prim­eti­lo da su isu­vi­še na­vi­kli je­dan na dru­go­ga i da je­dan dru­go­ga ume­ju i da pod­ne­su. Ta dva pro­dav­ca uglja, bri­ke­ta i dr­va ima­ju zva­nič­ne na­dim­ke Dre­ka­vac i Ma­sti­ljar, i ov­de, na sto­va­ri­štu ba­ve se stan­dard­nim po­slo­vi­ma za ovu vr­stu me­še­ta­ra i bi­ro­kra­ta, bez ve­li­kog gun­đa­nja.

Dre­ka­vac je pen­zi­o­ni­sa­ni pro­fe­sor isto­ri­je ko­ji se od mla­do­sti ba­vi i slovenskom mi­to­lo­gi­jom, pa je ne­gde, pi­jan ili tre­zan, tvr­dio da dre­ka­vac si­gur­no po­sto­ji, i ta­ko je sebi za­ka­čio, kao či­čak na ka­put, ovaj na­di­mak. Ni­ka­da ni­je bi­lo iro­ni­je u nje­go­vom gla­su. To što mr­zi lju­de le­ži u pri­ro­di stva­ri. Ne vo­li da ra­di po­slo­ve ko­ji do­no­se pa­re. Po pre­da­nji­ma, ili po ne­kim knji­gama, opi­si­vao je dre­kav­ca kao ma­lo, pri­lič­no dla­ka­vo stvo­re­nje, ko­je se mu­va po gro­blji­ma no­ću, a žr­tve da­vi u snu i ja­ko se bo­ji sve­tlo­sti. Na­vod­no dre­kav­ci ima­ju ogrom­ne kan­dže, ska­ču lju­di­ma na le­đa i te­ra­ju ih da ho­da­ju ce­lu noć, dok pe­tlo­vi ne za­ku­kuri­ču. Ni­su ovo bi­ća ko­ja mo­gu lju­di­ma da obe­ća­ju ne­be­sko car­stvo, ni­ti ima­ju pri­li­ku da ne­gde ve­zu­ju si­gur­no­sni po­jas, re­kao bi Dre­ka­vac.

Ma­sti­ljar je mla­đi, pen­zi­o­ni­sa­ni je slu­žbe­nik že­le­zni­ca i od mla­do­sti se ba­vi enig­ma­ti­kom, upor­no sa­sta­vlja ne­ka­kve čud­ne skan­di­nav­ke i uz sva­ku od njih ima pri­ču ka­ko je nastala ne­ka in­te­lek­tu­al­na zam­ka. Nje­gov glas deluje gotovo ne­si­gur­no, kao da ga je ne­što do­bro lu­pi­lo po gla­vi, ali i u ovo­me po­slu je ve­li­ki pro­fe­si­o­nal­ac i nje­go­ve ra­do­ve su ob­ja­vilj­va­li po no­vi­na­ma širom u Ju­go­sla­vi­ji. Dok su dru­gi sve stva­ra­li sa ko­je­ka­kvim teh­nič­kim i dru­gim po­ma­ga­li­ma, Ma­sti­ljar je svo­je ra­do­ve pra­vio sam, od al­fe do ome­ge, uz po­moć ma­sti­la, tu­ša i le­nji­ra, na ha­me­ru ili pa­u­su, ima ka­li­graf­ski ru­ko­pis i do­bri Bog mu je da­ro­vao i ta­le­nat za sli­ka­nje. Po­zna­vao je sve bo­lje enig­ma­ti­ča­re u Ju­go­sla­vi­ji, dru­žio se s nji­ma, a sa­da, na­kon ras­pa­da ze­mlje, či­ni mu se da je sve ono bi­lo kao ju­če ili, naj­da­lje, pre­kju­če. Ma­sti­ljar je tu­žni iz­be­gli­ca iz Hr­vat­ske, ne­gde je iz Sla­vo­ni­je, valj­da iz Pa­kra­ca, bio je tamo knji­go­vo­đa na že­le­zni­ci, a pre toga u po­ljopri­vred­nom do­bru. Osta­tak fa­mi­li­je mu je u Austra­li­ji, ima ože­nje­nog si­na i unu­ku Kla­ru, že­na mu je umr­la pre se­dam go­di­na, ali ni­je hteo da se uda­lja­va to­li­ko da­le­ko od Pa­pu­ka, da i iseli u Australiju, u Melburn. Ume da čač­ka po se­ća­nju, kao de­tlić po dr­ve­tu da tu­če, tu­če...

Ta dva pro­dav­ca uglja, bri­ke­ta i dr­ve­ta na­lik su na ka­kva dva po­lu­ra­spa­la, is­pra­na pa­nja, ko­ja je ve­li­ka vo­da iz­ba­ci­la na oba­lu. Oni su i da­nas sko­ro tri sa­ta se­de­li za sto­lom, sva­ko udu­bljen u svo­je mi­sli, sa po­lu­pra­znim šo­ljama za ka­fu, sa svo­jim po­slo­vi­ma. Ni­su pra­vog ga­zdu, Je­len­ka, vi­de­li pre­ko go­di­nu da­na, do­la­zi ne­ka­kav nje­gov mla­đi ro­đak Dra­gu­tin da vi­di ka­ko idu po­slo­vi, da po­ku­pi pa­zar i pro­ve­ri knji­ge. Na­vod­no je ga­zda Je­len­ko ute­kao sa lju­bav­ni­com u Ho­lan­di­ju zbog ne­pla­će­nog po­re­za i mu­tlja­vi­ne sa ca­ri­na­ma oko uglja, s ne­kim Mu­sli­ma­nom Av­dom iz Tu­zle... Ni­su se po­seb­no ni da­nas do­sa­đi­va­li ili ni je­dan ni­je hteo da to pokaže. Dre­ka­vac li­sta pri­lič­no de­be­lu en­ci­klo­pe­di­ju o mit­skim bi­ći­ma i pom­no, sa strane, be­le­ži ne­što u svo­ju iz­an­đa­lu sve­sku, ku­plje­nu na ot­pa­du pa­pi­ra, a Ma­sti­ljar pra­vi no­vu, ogrom­nu ukr­šte­ni­cu. Ka­ko je ovo čud­no i bla­go­tvor­no, oba ovo shva­ta­ju i ce­ne, ne­ma stra­ha da mo­že da im ru­pi u kan­ce­la­ri­ju, na vra­ta, ne­ka­kva po­seb­na kon­tro­la ili upra­va.

U da­lji­ni se ču­lo ka­ko voz pri­sti­že u stani­cu, ka­ko škri­pe koč­ni­ce. Ne­ma ni­ko­ga, re­kao je le­njo Dre­ka­vac i po­la­ko po­me­rio sta­ri, ba­ke­lit­ni te­le­fon ko­ji mu je sme­tao da okre­će li­sto­ve u en­ci­klo­pe­di­ji. Ne iz­gle­daju oni ni kao lju­di ko­je ubi­ja do­sa­da. Tre­ba im se za­gle­da­ti u li­ca. Ne­ma, uz­dah­nuo je Ma­sti­ljar. On je uvek pazio da ne ka­že reč vi­še. Ve­ru­jem da da­nas ni­ko ne­će svra­ti­ti, od­mah­nuo je ru­kom Dre­ka­vac i uz­dah­nuo; po­ma­lo se je­žio na škri­pu koč­ni­ca vo­za. Po­vre­me­no su oba ba­ca­la po­gled na ča­sov­nik, na­lik na stil­ski, ne­ka­kvu imi­ta­ci­ju bi­der­ma­je­ra, ka­kve su pra­vi­le one fa­bri­ke u ko­mu­ni­stič­kom Pra­gu ili Le­njin­gra­du. Ke­ru su da­li do­bre ostat­ke od do­ruč­ka, bi­lo je ov­de ko­sti­ju, čva­ra­ka i hle­ba, ta­ko da ni sa te stra­ne ni­je bi­lo ka­kvih neizvršenih za­da­ta­ka. Dre­ka­vac se on­da Mastiljaru po­hva­lio Vi­za kar­ti­com ko­ju je pre ne­de­lju da­na uzeo u Po­štan­skoj šte­di­o­ni­ci. Ma­sti­ljar je bio pro­tiv­nik ove vr­ste ban­kar­skog po­slo­va­nja, pa je sa­mo sleg­nuo ra­me­ni­ma. Kar­ti­ca je bi­la sre­br­ne bo­je. O ban­kar­skom po­slo­va­nju kar­ti­ca­ma znao je do­sta zam­ki, za ko­je bi nor­mal­nom čo­ve­ku tre­bao či­tav ži­vot da ih smi­sli. Onda je po­no­vo uzeo lu­pu i pri­neo oči­ma ono što ra­di, pro­ve­ra­va­ju­ći ka­kav je iz­gled is­pi­sa­nih slo­va, a on­da nag­nuo vo­du di­rekt­no iz bo­ce; sto­mak mu se bio upa­lio od ja­ke hra­ne. Umeo je Ma­sti­ljar da na­cr­ta ne­što ili na­pi­še, a on­da da se ka­je i ner­vi­ra. Za ukla­nja­nje gre­ša­ka je ko­ri­stio ko­rek­tor ko­ji je sam muć­kao, na­vod­no na ba­zi one far­be za mo­le­raj, zva­ne po­li­ko­lor. Bi­lo mu je sku­po da ku­pu­je ko­rek­to­re od ne­ke fa­bri­ke iz Ne­mač­ke, a bio je i po­zna­ta ci­ci­ja. Dre­ka­vac bi osta­jao du­go nag­nut nad sto­lom, kao da se spre­ma da pli­va del­fin sti­lom, i ta­ko je i či­tao iz knji­ga, sa­mo nakratko uzi­ma­ju­ći he­mij­sku olov­ku i be­le­že­ći u po­me­nu­tu de­be­lu sve­sku za­pa­ža­nja. Na­vod­no se spre­mao da i sam pri­pre­mi knji­gu o dre­kav­cu i mi­tu o nje­mu kod Ju­žnih Slo­ve­na... Do­bro se pri­ma­klo pod­ne, re­kao je Ma­sti­ljar, puc­ke­ta­ju­ći pr­sti­ma. Bi­lo mu je kri­vo što ni­je u ve­zi Vi­za kar­ti­ce re­a­go­vao uljud­ni­je. Pod­ne, rav­no­du­šno se onda ogla­sio Dre­ka­vac, kao da se pro­bu­dio iz sna. Po­sle to­ga su ću­ta­li i ra­di­li sva­ko svo­je po­slo­ve, dva sa­ta, ako ne i ko­ji mi­nut du­že. Za­ni­mlji­vo je da ni­ka­da onog dru­gog ni­je za­ni­ma­lo ono što mu ko­le­ga za dru­gim sto­lom ra­di. Dre­ka­vac je mr­zeo enig­ma­ti­ku i ni­je ga za­ni­ma­lo ka­ko ova pre­va­ra funk­ci­o­ni­še, a Ma­sti­ljar je go­vo­rio da su mi­to­vi hra­na za de­cu i grad­ske go­lu­bo­ve.

Slu­šaj, šta mi­sliš da sa­da ne­ko ba­ne, re­kao je Dre­ka­vac. On se naj­vi­še bo­jao da ne­ko ne do­đe pred kraj rad­nog vre­me­na, pa bi mo­rao da osta­ne dok ku­pac ne na­to­va­ri ro­bu. On je uvek pr­vi go­vo­rio ono što ga pri­ti­ska, je­de, a on­da bi Ma­sti­ljar po­di­gao obr­ve, na­pra­vio ki­se­lo li­ce, zbog če­ga je ona­ko mr­šav li­čio na sme­žu­ra­ni, ki­se­li kra­sta­vac u te­gli, osta­vljen za ba­ca­nje. Ta­da bi mu se i oči su­zi­le i po­sta­jao je opre­zan kao zve­čar­ka. Sa­mo bi re­kao: Ne iza­zi­vaj sud­bi­nu. Ni­ka­da u nje­go­voj ljut­nji i nije bi­lo ni­če­ga ozbilj­nog. I onda bi po­no­vo ću­ta­li ne­ko vre­me, udu­blje­ni sva­ko u svo­je har­ti­je: Dre­ka­vac u slovenske mi­to­ve, Ma­sti­ljar u mre­žu enig­ma­ti­ke. Do­bro je da je su­tra ne­de­lja, re­kao je Dre­ka­vac, ima da is­klju­čim je­be­ni te­le­fon. On je vo­leo da na­gal­si da ima te­le­fon u sta­nu, bez dvoj­ni­ka. Po­sle je izre­kao i ne­ko­li­ko su­vih re­če­ni­ca o no­vim ro­ko­vi­ma is­po­ru­ke uglja iz Ko­lu­ba­re i Resave. Bo­jao se ha­o­sa ko­ji le­ti pra­ve tu­ri­sti na pu­te­vi­ma pre­ma Grč­koj i Ja­dra­nu, i sa­mo sme­ta­ju ka­mi­o­ni­ma da mir­no vo­ze to­var. Obojica su ve­ro­va­li da je mu­zi­ka sva­kog ži­vo­ta ro­đe­njem sta­vlje­na na pa­pir, od­re­đe­na. Ne­ko­li­ko pu­ta su o ovo­me i na­čel­no raz­go­va­ra­li. Od­jed­nom se Ma­sti­ljar pri­brao, po­di­gao se na no­ge, omi­ri­sao va­zduh i re­kao ne­ka­ko uz­ne­mi­re­no: Smr­di pal­je­vi­na. Ovaj nje­gov po­kret bio je po­ma­lo trom, ali kao da je i Dre­kav­cu do­pro do mo­zga. Po­la­ko je i on omi­ri­sao va­zduh, kao do­bar lo­vač­ki pas, i ze­ni­ce mu se pri­lič­no uz­ne­mi­ri­še. Imao je sko­ro čud­nu gl­avu, na­lik na ča­u­ru od ma­ka, i iz­gle­da­lo je da su­vi mak iz te čaure mo­že i da se oglasi ako čaura počne da se pomera. Dre­ka­vac je pri­hva­tio da ne­gde bli­zu go­ri ne­ka stvar i po­kre­nuo se iz škri­pa­ve sto­li­ce i stao na vra­ta ko­ja vo­de na­po­lje iz ba­ra­ke i kan­ce­la­ri­je, u dvo­ri­šte. Ni­je izustio ni jed­nu reč. Šta se de­ša­va ta­mo, upi­ta ga Ma­sti­ljar sa bla­gim stra­hom u gla­su. Za­pa­lio se ugalj na go­mi­li, odo­go­vo­ri osor­no i ti­ho Dre­ka­vac. Ma­sti­ljar je po­mi­slio ka­ko Dre­ka­vac ho­će da ga na­sa­ma­ri, da iz­mi­šlja da je iz­bio po­žar, ali je re­a­go­vao pri­rod­no. Naš ugalj, po­sko­čio je Ma­sti­ljar. Ne­ma dru­gog ov­de, ra­ši­rio je ru­ke Dre­ka­vac. Ma što ne mr­daš, uz­bu­dio se Ma­sti­ljar, sa­da su mu no­zdr­ve bi­le već pu­ne mi­ri­sa sa­go­re­log sum­po­ra, tre­ba zva­ti va­tro­ga­sce. Ne­ma po­tre­be, ču­jem si­re­nu, ne­ko je iz so­li­te­ra pri­ja­vio po­žar, ogla­sio se Dre­ka­vac, valj­da mi­sle da ov­de ne­ma ni­ko­ga. Ne mo­gav­ši vi­še da se uz­dr­ži od uz­bu­đe­nja, Ma­sti­ljar se se­ti da ima­ju i cr­ve­ni apa­rat za ga­še­nje va­tre, is­ko­či iz knce­la­ri­ji i okre­nu pra­vo u šu­pu s lo­pa­ta­ma i pe­skom, uze apa­rat i po­tr­ča sta­rač­ki pre­ma go­mi­li uglja ko­ja je go­re­la. Do­sta ve­što ski­nu plom­bu sa apa­ra­ta (hva­lio se ra­ni­je da je bio na kur­su za va­tro­ga­sce ama­te­re), za­u­sta­vi se na me­stu gde je pla­men su­kao i pu­sti pe­nu, dok je Dre­ka­vac mir­no sta­jao u do­vrat­ku, na vra­ti­ma, kr­ste­ći se. Li­ce mu je iz­gle­dao kao kod sta­r­ca ko­ji se­di na ber­ber­skoj sto­li­ci, na­sa­pu­njan, i če­ka da ber­be­rin iz­va­di bri­tvu. Ka­ko su obo­ji­ca bi­li na­vik­nu­ti na oprez, ume­li su da utvr­de ko­li­ka je ovo re­al­no opa­snost za skla­di­šte, ovaj po­žar. Stvar­no su va­tro­ga­sna ko­la bi­la sa­svim bli­zu i Dre­ka­vac je kre­nu da im otvo­ri vra­ta kroz ko­ja ula­ze i ka­mi­o­ni za utova­r uglja, bri­ke­ta i dr­va. Ne­pri­met­no je hra­mao na de­snu no­gu, valj­da mu je utr­nu­la od du­gog se­de­nja. Va­tro­ga­sci su stigli s ne­kim ma­njim ko­li­ma pre ne­go je Ma­sti­ljar sa­suo svu pe­nu iz bo­ce na ugalj. U nji­ho­vim gla­so­vi­ma bi­lo je sme­ha i psov­ki, bi­la je ovo pri­ča ko­ju su oni se­bi pri­ča­li sva­ki dan. Ma­sti­ljar se ov­de ma­lo iz­ma­kao i sve je bi­lo go­to­vo za tren. Tek ta­da se ogla­sio i po­lu­sle­pi vuč­jak, za­la­jao je ne­ko­li­ko pu­ta, i to je bi­lo sve ako se ne ra­ču­na se­dam-osam zna­ti­želj­ni­ka na bal­ko­ni­ma so­li­te­ra i dva-tri pro­la­zni­ka uz ogra­du skla­di­šta. Ma­sti­ljar je potpisao po­nu­đe­ni za­pi­snik, valj­da se ova­kvi pro­to­ko­li pra­ve i kod dru­gih pa­lje­vi­na, po­če­šao se po gla­vi, a on­da su se za­hva­li­li va­tro­ga­sci­ma, za­tvo­ri­li ka­pi­ju i vra­ti­li se u kan­ce­la­ri­ju: Dre­ka­vac mi­to­vi­ma, a Ma­sti­ljar enig­ma­ti­ci i ne­po­zna­tim re­či­ma. Odje­nom su ose­ti­la obo­ji­ca da im je sve ovo ne­ka­ko da­le­ko, tu­đe. Oba su ne­ko vre­me samo osluškivali, bez re­či, tru­de­ći se da razdvoje ža­mor pro­la­zni­ka od sve­ga dru­gog. Bi­lo je ovo i ne­što no­vo u nji­ho­vom ra­du, ta va­tra i to za­vi­ja­nje si­re­ne va­tro­ga­snih ko­la. Radili su do pet i do kra­ja rad­nog vre­me­na osta­lo je bi­lo je­dva sat. U jed­nom tre­nut­ku ja­vio se preko telefona de­žur­ni po­li­ca­jac, da pro­ve­ri da li je sve ure­du. Na­ža­lost, de­ša­va se i to, re­kao je po­li­ca­jac Dre­kav­cu, s ko­jim je ponekad igrao do­mi­ne. Dodao je, kao za sebe, da ne tre­ba da mi­sli da su neo­pre­zni. To nje­go­vo obra­ća­nje ni­je bi­lo uobi­ča­je­no, ra­ni­je ovo ni­je ra­dio, po­mi­slio je Ma­sti­ljar. Me­đu­tim, ni­je mu bi­lo ni do ka­kve pri­če. Tek su­tra se iz Tr­sta vra­ća ga­zdin ro­đak Dra­gu­tin i do ta­da ima­ju vre­me­na da smi­sle pri­ču ka­ko je do ovo­ga do­šlo. Ne­ko je, valj­da, ba­cio opu­šak, mo­glo je i ka­kvo sta­klo da upre sunčev zrak pa da se ugalj za­pa­li, ima u fi­zi­ci i neo­bja­šnji­vih po­ja­va. Dre­ka­vac je za­tvo­rio en­ci­klo­pe­di­ju, obeleživši pre toga stranu do koje je stigao let­kom sa upozorenjem o za­pra­ši­va­nju ko­ma­ra­ca. Ne tre­ba uvek da do­vo­di­mo u ve­zu ono što se de­si sa svo­jim sum­nja­ma, re­kao je. Ta­da Ma­sti­ljar pri­ne­se dla­no­ve pre­ma gla­vi, na­slo­ni lak­to­ve na ma­sni sto i re­če: Bo­jim se da nas ovo ne uni­šti, upr­kos sve­mu.   
(objavljeno u Beogradskom književnom časopisu br. 29. decembar 2012. Beograd)

RADE JOVANOVIĆ: IZ NOVOGODIŠNJIH PRSKALICA

Pamet i lepota nikad ne idu zajedno...Osim iz Srbije!

(objavljeno u "Večernjim novostima", 1. januara 2012.)

RATKO DANGUBIĆ: PAZL GOVEDO

Tri puta sam krenuo da kupim tu uznemirujuću sliku. No, nisam to uradio. Tako sam sebe stavio na druge muke. Nedavno sam doneo odluku da se opsesije kroz priču oslobodim, da odagnam priviđenja. Nastojao sam i da uverim sebe da ovo nije vredno pomena. Nema sumnje da sam poznavalac modernog slikarstva. Pa onda, i da krenem sa pričom. Slabost mi je, valjda i vrlina, da sam ljubopitljiv i da volim da se uverim da nije farsa kako kritičari doživljavaju slike. Tu ne vidim izlaz iz priče, mada nekakav uvek postoji. Valjda je vreme da se saberem. Znam kako sam se obreo u toj galeriji uz park. Prijatelj mi je i rekao da pogledam neku grafiku. Pomalo oklevajuć sam kročio unutra. Napolju je bila jara, a u sali je radio klima-uređaj. Priznajem da sam kada sam se našao unutra osetio olakšanje. Kustos, ili kako se sve zovu ti ljudi koji provode dane uz umetnička dela, bio je sam i gledao je kroz prozor. Sa plakata koji je stajao na starom štafelaju, nasred sale, kezila se spodoba uvećanog lica nalik na dijaboličnog fratara. Platio sam kustosu ulaznicu i krenuo od rada do rada, s tankim katalogom u rukama. Tražena grafika visila je na centralnom mestu: i nije mi se dopala. Tu sam se setio polemike koja se javila u novinama o prividu umetnosti. Tamo je jedan kvazifilozof tvrdio kako i kamen ima snove. Kroz grad je krenula i tvrdnja da se on izruguje sa određenim umetnicima, i neko ljut iz suprostvljenog tabora ga je izlemao u kafani. Nastavio sam da hodam po urednoj i svetloj prostoriji i moj pogled je onda prikovala uljana slika: na njoj je bila skica domovine, urađena četkicom, izdeljena na fiktivne okruge, a likovna asocijaciuja je izvedena sa strane; prikazano je kako se okruzi nazivaju kao delovi goveda za klanje. To sam tajno snimio mobilnim aparatom. Mene privlačil slaganje pazl odsečaka i uvek me je skica izdeljenog goveda podsećala na ovu igru. Izgledalo je kao da razorna i mutna poruka dolazi iz slike i toliko je jaka da mora svako da je primeti. Nisam mogao da objasnim odakle nadire moj nemir. Nekada sam u mesarama gledao mape junadi, i tada sam imao nejasan osećaj da je to stvarno pazl. Neki visoki gospodin ušao je u galeriji, ispružio je ruku prema kustosu, valjda su se poznavali, i rekao mu: Video sam te u utorak na modnoj reviji. Zanimljivo je da sam davno upamtio nazive delova za tranžiranje goveđeg trupa; nama je gradu blizu mesara koju drži jedan debeli Slovak. Te  legende koje stoje uz figuru juneta obuhvataju: obrazinu, vrat, donji deo vrata, plećke, greben, kolenicu, nogu, rozbratnu, rozbif, biftek, but, grudi i rebra, bauflek i rep. Koji je deo mesa za koje jelo dobar znao sam iz restorana i od majke. Posmatrao sam dugo ovu uljanu crno-belu sliku na kojoj je zemlja iskaspaljena poput goveda; poruka je da je i ona govedo za klanje. Nisam se usuđivao da gledam koji je pazl i okrug biftek, koji trbušina, koji rep. Tu galeriju napustio sam gotovo izmožden. Nisam se ni potrudio ni da saznam ime slikara ovog ulja. Nisam onda bio ni siguran ni da sam to ja. Kasnije sam se na internetu zanimao za kategorije mesa, koliko je koji deo hranljiv, masan, krt, tvrd i žilav. Posle sam, s glavom na jastuku, dumao koji su delovi domovine meki, žilavi, hranljivi, iznutrica, glava. Navodno je sliku kupio ataše za kulturu jedne velike zemlje. Nekada sam učio kada su goveda pripitomljena, da je kod nas najpoznatija balkanska buša. Slika je prodata, umirio sam sebi i dodao: žensko govedo je krava, bik je muško, a mlado govedo je uvek june.  

MILAN TODOROV: SKROMNA I PATRIJARHALNA DEVOJKA

Laži ga, kradi, udri, hapsi... 
Srbinu se ne može ugoditi!

Turci su nas držali u ropstvu petsto godina. 
Malo je nedostajalo pa da nam to pređe u naviku!

Da li bi pristala na grupni seks? 
Možda, 
ali  to bi moralo da bude samo iz velike ljubavi.

On joj je bio tek drugi muškarac u životu. 
Bila je to  retko skromna i patrijarhalna devojka.

Ljudi su ranije mogli mnogo više da pojedu i popiju. 
A i danas bi, 
kad bi mogli!

Ko nas ne zna, skupo bi nas platio. 
Srećom, 
svet je čuo za nas.

MILAN TODOROV: IZABRANI AFORIZMI

(Objavljeno na sajtu "Na prvom ste mjestu", www.jovonikolic.webs.com ;
Izbor aforizama: Jovo Nikolić)

Filip Višnjić je naš najveći političar.
On se prvi setio da gusla o Kosovu.

Kod nas se zna ko kosi a ko vodu nosi.
Samo se ne zna čija je livada.

Kad biste znali da idete u pakao,
koju propoved i kog vladike biste poneli sa sobom?

Zbog protivljenja gej paradi
Srbi će morati u Evropu da uđu na stražnji ulaz.

Mnogi Amerikanci ni ne znaju ko im je predsednik.
Ali  zato mnogi Srbi znaju da im je to američki ambasador.

Deda uživa penziju.
Kod njega je pomešan hedonizam sa mazohizmom.

Dala se već na prvom sastanku.
Njen princip je: sve u  svoje vreme.

Bolji rukovodioci dopadoše boljim narodima,
a nama su dobri i ovi najbolji.

Narod kupuje konzerve i sveće.
Demokratija će dugo trajati.

Srbi se najviše plaše promaje.
Kad otvore frižider.

Uvek je ovde bilo zadužbinara,
ali da nas neko ovoliko zaduži,
to nije bilo nikad!

Kakva četkica za zube!
Jezik za zubima je najbolja zaštita vaših desni.

Jeste da pred svakim skidamo gaće,
ali to je zato što naša zemlja ima šta da pokaže svetu.

Drugi svetski rat još nije završen.
Međutim, treći je svršena stvar.

Može da se živi i od stare slave.
Ako se, dok je trajala, dovoljno nakralo.


Devojkama koje idu sa starijim muškarcima
u životu je nedostajao tata.
Nije imao vremena za njih,
 jer je išao sa devojčicama.


Naša čaša je toliko prazna da je samo
pitanje dana kada će se preliti.

Pamet i lepota retko idu zajedno.
Osim kad odlaze iz ove zemlje.

Mene su sve devojke koje sam imao, ostavile.
To je dokaz da se može ostaviti pušenje.

Kad je bio u zatvoru nije ni mislio da će biti ministar,
a sad kad je ministar ni ne misli da će biti u zatvoru.

Da za nas nije čuo ceo svet
naš ugled u njemu bi bio kudikamo veći.

Političari ne idu u raj,
jer je u paklu društveni život mnogo bogatiji.

Ako Grčka pre nas propadne,
naši bogovi će postati antički.

Muslimani u srpskoj reprezentaciji ne pevaju himnu kao ostali.
Oni se deru kao da ih kolju.

Taj sprinter je brži od zeca, ako je verovati njegovoj ženi.

Sudija je dobio batine, jer je tako suđeno.

Žene koje smatraju da nije sve u seksu,
u krevetu su mnogo bolje od onih drugih.

Počeli smo od nule i, malo pomalo, strpljivim radom, udvostručili je.

Deca danas prerano ulaze u pubertet.
Da nije nas koji ulazimo u pubertet sa pedeset godina,
stvar bi bila katastrofalna.

Do juče smo čvrsto stajali na zemlji,
a danas smo već ukopani.

Zlatna ribica nam je ispunila sve tri želje.
Da bude sveža, bez kostiju i reš.

Ne bih voleo da mi se ostvari američki san.
Ne bih podneo još jedno bombardovanje.

Nikad nisam verovao da je Demokratska Republika Kongo zaista demokratska.
Međutim, od kako je i kod nas stigla demokratija, verujem!

Mole se građani da ne skaču s novog mosta,
jer on još nema upotrebnu dozvolu.

Sve smo interesantnija zemlja za strane investitore.
Danas bi da nas okupiraju i oni koji to nikad pre nisu činili.

Uzdržao sam se od komentara.
Rekao sam gazdi da je u pravu.

Devojke koje samo čekaju da im neko ponudi posao, strahovito greše.
One bi, naprotiv, trebalo da budu aktivne u nuđenju.

Srbiju pogađaju samo svetske krize,
jer mi na vlasti imamo ljude globalnog kapaciteta.

Nikako da saznamo ko je opljačkao Srbiju.
Policija i dalje obezbeđuje mesto događaja.

Iako je konkurs bio anoniman,
članovi žirija bili su radoznali da saznaju u čijem kovertu je bilo sto eura.

Šest lica traži pisca.
To je za današnje vreme impresivna čitalačka publika.

Ove godine odlično je rodilo i žito i voće.
Zbog toga seljaci ne mogu da se nadaju dobroj zaradi.

Policajac se izvinio pretučenom građaninu
i zamolio ga da to više ne čini.

Novine koje niko ne čita
od danas možete da ignorišete i posredstvom interneta.

Devojkama su obećali da će u inostranstvu igrati balet,
a kad su tamo stigle rekoše:
-Samo vi dižite noge, snaćićemo se i bez muzike.

U telefonskom imeniku polovina pretplatnika je krajnje neozbiljna.
Umrli su a nisu našli za shodno da se odjave.

Izvinite, odnekud ste mi strašno poznati.
Da li smo zajedno bili u vladi ili na robiji?

Naša vojska je sada profesionalizovana
tako da će srpski mladići domovinu braniti isključivo uslužno.

U Srbiji se sukobljavaju interesi Amerike i Rusije.
Jedino Srbi nemaju nikakav interes da žive u Srbiji.

Nagrađeni roman se opire svim konvencijama.
Čak se ne da ni čitati.

Pratim to što pišu dobitnici Nobelove nagrade,
jer i ja isto pišem.

Bio sam ceo dan na protestnom mitingu
a kad sam se vratio kući žena napravila pravu revoluciju.

Vama se samo čini da naš brod tone,
jer je to brod za unutrašnju plovidbu.

Vojna vežba je svetu pokazala snagu naše armije.
Dok je trajala niko se nije usudio da nas napadne.

Hrana je kod nas jeftina,
ali naš narod nije dovoljno bogat da bi kupovao jeftine stvari.

Akademski građani demonstriraju ispred zgrade vlade.
Našli su gde će da se prave pametni.

Ja sam pravi ambasador svoje porodice.
Nikada nisam kod kuće.

Kad smo mi od Balkana napravili bure baruta,
Nobel se još nije ni rodio.

Najzad imamo vlast koja će nam vratiti veru, nadu i dostojanstvo.
Šta će to njima?

Ulaz na književno veče je slobodan,
a organizatori zadržavaju pravo da u salu privode i slučajne prolaznike.

U salu za književne večeri može da stane i stotinak ljudi,
ali se tu uvek nagura bar dvoje troje posetilaca.

Nemam strah od zubara nego je upravo obrnuto.
Kad sam mu pokazao zube, pao je u nesvest.

Nekad je u našim ludnicama dežurao samo jedan lekar i jedan tehničar.
Danas se situacija popravila pa ih dežura i po desetak.

Ministar zdravlja nije odgovoran što pacijenti umiru zbog grešaka lekara.
On odgovara samo sudu svoje partije.

Od naše zemlje nema lepše nadaleko.
Možete da idete i trideset kilometara od Beograda, ali nema lepše!

Hleb je uvek padao na namazanu stranu sve dok, silom prilika,
nismo promenili navike u ishrani.

Ovako lošu godinu naš narod ne pamti
još od prošle godine.

U razgovorima Beograda i Prištine prvo će se poći od lakših tema.
Na primer, sudbine nestalih u ratu.

Država brine o mladoj generaciji.
Deca već u osnovnoj školi saznaju
koje hranljive sastojke sadrže riba, meso i voće.

Predsednik je posetio ugledno srpsko domaćinstvo
i domaćinu uručio humanitarnu pomoć.

Da  bi se utakmice igrale bez navijača
potrebno je udaljiti i sudiju.

Svoje utiske o slobodi medija
mogao bih da iznesem u nekoliko reči
koje nisu za štampu.

U rat niko nije išao sa namerom da pljačka.
Međutim, bilo je: uzmi ili ostavi.

Pošto nemam dozvolu za držanje oružja,
prinuđen sam da ga stalno nosim sa sobom.

Haške istražitelje zanima samo koliko ste ljudi pobili.
Oni daju prednost kvantitetu nad kvalitetom.

Potreban pisac novije srpske istorije.
Uslovi: odlično poznavanje engleskog jezika i rada u foto šopu.

Na časove engleskog idem privatno.
Zvanično sam, inače, patriota.

Šta fali starom spomeniku?
Samo mu skinite glavu.

Čerčil je Englezima obećao krv, znoj i suze, ali se to dogodilo nama.
Jer, nije kome je obećano nego kome je suđeno.

Znamo mi da bi u svet konačno trebalo poslati lepšu sliku o nama,
ali šta da radimo kad ministri vole lično da putuju.

Ne postoji savršeni zločin.
Kad tad se sazna da ubica nikada neće biti otkriven.

Nijedan velikan kad je umro nije ništa odneo sa sobom.
Sve probleme je nama ostavio.

U ovoj zemlji nikad nije bilo gore,
ali nas nada ne napušta.

Krvario sam za ovo danas
a kako se stvari odvijaju moraću i da sečem vene.

Političari se ponavljaju kad govore o narodu,
jer je tema iscrpljena.

Državni praznik je prilika da pokušamo da se setimo zašto ga slavimo.

Da je period blagostanja večno potrajao,
narod ne bi imao bolju budućnost.

Policija je samo vraćala udarce koje je dobijala od huligana
a u takvim situacijama se i obrazovaniji ljudi lako zabroje.

Sad već i političari govore da narod loše živi.
Od njih se ništa ne može sakriti.

Država je nekad umirala a danas skapava.

Oni koji priželjkuju da se popnu na vlast,
pali su jako nisko.

U Holandiji proizvedu više mleka na jednoj farmi nego u celoj Srbiji.
Ali, kod nas se više muze.

Nije tačno da manje pati onaj ko manje zna.
Za islednika su svi ljudi isti.

Vlast je od Boga.
Međutim, ona svog tvorca vidi tek kad siđe sa vlasti.

Da li pisanje može da utiče na promenu vlasti?
Može, ako napišete ostavku.

Ono što je bilo daleko, sad je blizu.
Na primer: nezadovoljstvo režimom u dalekoj koloniji.


Književna kritika ne shvata ozbiljno srpski aforizam.
Ona na njega gleda iz svog vica.

Mogao je rat da prođe i bez nas,
ali to bi onda bilo kao sarma bez mesa.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu.
Bar jedan član je zaposlen.

Nove mere vlada je donela na telefonskoj sednici,
mada je bilo prirodnije da to učini telegramom.

Naš pop se ne brije.
Njemu je uvek, da se poslovno izrazim, puna šaka brade.

Turci tvrde da smo i mi njih nabijali na kolac.
Više uopšte nije jasno ko je tu kome doneo kulturu.

Kad donosi poziv od suda poštar zvoni tri puta.
Po tome znam da nisam kod kuće.

U selo se vratio život kad su deca skoknula iz sveta
da sahrane oca.

Opljačkali ste banku dečjim pištoljem?
Znači, ne bavite se ozbiljno kriminalom.

Nekada smo predsedniku klicali da je naš,
ali sad se više ne rođakamo sa svakim.

Korak vas deli od uspeha,
ali za taj korak morate još malo da raširite noge.

Zašto mislite da će nam biti bolje ako odemo kod lekara,
kad i njemu treba nešto dati?

Novac ne stiže do najugroženijih,
jer je mnogo onih kojima je potrebniji.

Morali smo glavnoj ulici da damo ime ličnosti iz novije istorije,
da bi i dalje bila glavna.

Suđenja se obavljaju u demokratskoj, tolerantnoj i ničim izazvanoj atmosferi.

Ako smo mi manastirska braća,
kese nam nisu časne sestre.

Zabranjeno je kolektivno navijanje.
Kako naši igraju dovoljno je ukoliko se raduje i jedan čovek.

Prethodna država se raspala jer je bila slaba.
Ova nova je toliko jaka da od  nje sve otpada.

Narod bi trebalo da shvati da nema hleba bez motike i da već jednom
navali sa motikama.

Podigli smo još jedan spomenik,
sa porukom da nam se to nikada više ne dogodi.

A ovaj dijamantski prsten, gospodine sudijo, to vam je za ruku pravde.

Ako ni političari nisu više sigurni na ulici,
šta tek da kažu prosečni građani koji na njoj prose.

Vlast smatra da novi izbori ne bi ništa rešili,
jer bi ona opet pobedila.

Odumiranje države je skup i spor proces,
zato se prešlo na oduzimanje države.

Srbijom sa istim uspehom vladaju i patrioti i izdajnici.
Sve su to vrhunski profesionalci.

U diplomatskom lovu američki ambasador ima pravo da
ustreli bilo kog našeg kapitalca.

U vladi su raspoloženi za obračun sa mafijom.
Još da oraspoložimo mafiju.

Dok gledamo tv dnevnik mi istovremeno i večeramo.
Samo tako mojoj porodici bude dosta svega.

Svakoj novoj vladi dajemo sto dana da se dokaže.
Sto po sto i eto gde nestadoše milioni.

Vi ste prva demokratska vlast u našoj istoriji.
Ako sam dobro shvatio, vi ste našoj učiteljici života oduzeli nevinost.

Da li legalizovati prostituciju?
To je pitanje za najviši vrh ove zemlje.

Dok slušam himnu Srbije već razmišljam o novoj muzičkoj želji.

Otadžbina više ne traži da ginemo za nju.
Što da ginemo nizašta?

Kad je čuo da je fabrika privatizovana najstariji radnik u njoj se obesio.
A da je samo malo sačekao mogao je da izvisi kao i svi ostali.

Jebali su mi majku.
Zašto da bude komplikovano, kad može da bude prosto?

Redovno obavljam sve svoje građanske i bračne dužnosti.
Svakodnevno idem na neko glasanje, a svake četvrte godine spavam sa ženom.

Održite neki predizborni govor u ludnici.
Da osetite šta je pobednička atmosfera!

Godinama kupujem konzerve za psa a da on to jadnik  ni ne zna.

Volim  knjige koje stanu u džep.
Kao intelektualcu imponuje mi da ljudi misle kako imam pun novčanik.

Hrana je u svetu jeftinija nego kod nas,
ali oni jedu više pa to opet izađe na isto.

Ne možemo da smenjujemo ministra policije svaki put
kad policajac ubije nedužnog građanina.
Nemamo mi toliko ljudi!

Da bi se pravilno ocenio istorijski događaj
ponekad je potrebno da prođe i sto godina.
Dok ne lipše i poslednji svedok.