Ima dva-tri dana kako se dvoumim da li bi neko umeo da
od ovakvog događaja napravi priču. Proteklo je jedanaest ili dvanaest nedelje
od kada se sve dogodilo. Nisam uveren koliko samo saznanje da se radi o tužnom
trenutku može da umanji toplinu kazivanja. Osvrnuo bih se na pitanja i koja su
pokrenuti negde u meni. Ne vidim zašto neko o ovome ne bi pisao: on je mrtav
ili ja bar tako verujem. I svi bi rekli: zatvorio je svoj rukopis. Dopada mi se
da o ovome i sam govorim: ali ne razumem koja bi vrsta nekrologa ovo mogla da
bude. Na smrti kakva je ova nisam ranije trošio vreme, jer su bile tuđe, nisu
me dodirivale: ni moju familiju. Mladi ljudi, meni je tek dvadeset i sedam, i
ne misle i nisu svesni kakve se tugaljive stvari događaju oko njih: pa i kada
se dogodi kakva neprijatna stvar negde pored mene, ja sam reagovao uzdržano. To
sada ne bih smeo da nazovem ni utešnom misli, i trudim se da ne mislim kako sam
se u određenim situacijama ponašao. O njegovoj smrti nije bilo reči u novinama,
a moglo je, ako bi to služilo nečemu.
Nije imao velike
rodbine, pa ni prijatelja nije imao na pretek, valjda i zbog godina u kojima se
zatekao. Moji roditelji i ja smo mu bili i ostali najbliži i mi smo ga pazili i
razumeli. Uostalom, mome ocu je i ostavio svu imovinu, a nama je skoro dve
decenije, od kada je u penziji, svako jutro donosio hleb i mleko iz njemu drage
radnje Kolonijal; ničim se nije
posebno bavio, nije imao pravi hobi. Trebalo je, kakav je bio pedantan, da bude
apotekar ili zlatar, ipak, bio je kontrolor za finansije. Glava mu nije nikada
gorela od tvrdih misli, nije bio svadljiv, bio je pravi inspektor koji ima uvid
u cifre: skoro da je uvek bio nasmejan. Pa ni hleb i mleko nije donosio da bi
nam bio na usluzi, više je tu bilo da sebe uveri da ima nekog svoga, da ima s
kim da popije rakiju i kafu, ruča. Kasnije, kada sam dospeo za ženidbu
neprestano je ponavljao: „Nemoj samo da ostaneš sam.“ Shvatam, govorio sam, a
ništa nisam shvatao. I nije mi bilo dosadno kada to ponavlja dok lista Politiku. Nije me ni zamaralo. Retko se
hvalio, ali mi je rekao da ima brojeve ovih novina od 1. maja 1955. Za njega je
moj plan da otuđi tu gomilu papira bio neprihvatljiv. Tako je kako je, rekao
je, ljudi bi u bacanju novina prepoznali i besmisao života. Takav razgovor smo
vodili i one poslednje subote, ili je to bila nedelja, nisam siguran: sutradan
nije stigao sa hlebom i mlekom. „Nema ga“, unervozila se majka, a onda rekla
kako bi trebalo da odem do njegove kuće i vidim da mu se, samac je i ima
osamdeset godina, nije nešto dogodilo. Bila je to logična sumnja, ali ujedno i
molba da to obavim. Svakako je trebalo da izađem, dogovorio sam se sa
prijateljem, da odemo na kafu, pa je izgledalo da ovo mogu da obavim usput. Tih
dana prolazio sam kroz razna raspoloženja, od psovanja za rezultat utakmice, do
nerviranja kako na poslu ne ide sve kako treba da ide. Neđova kuća je u našoj
ulici, i nije velika, ali se vidi izdaleka. Parkirao sam se pred kapijom, taman
kada je i prijatelj stigao svojim kolima. Neđo ulazna vrata nije zaključavao.
Kada nije bio zauzet poslom u kući i bašti, mogli su ga videti kako uljem
zaliva šarke i bravu. Na moja ponovljena pitanje, zašto to radi, odgovarao je:
„Da onome ko ulazi, škripa ne smeta.“ Pozvao sam ga, ali nije se odazvao, pa
smo stali na trem: poklopac na kanti je bio dignut i kanta je bila puna lišća.
Onda sam otvorio vrata na sobi u kojoj je uvek gledao TV i bistrio novine. Tog
trenutka se i javila sumnja da nešto nije kako treba: roletne su bile spuštene,
pa sam morao da upalim svetlo. I sada treba da budem miran kada se setim šta
sam video. Ležao je na krevetu, a pored njega je mirovala bela mačka. Pomislio
sam da je umro u mrkloj noći. Ni ja, ni prijatelj nismo ranije bili u takvim
situacijama. Koliko sam bio tužan, toliko i umrtvljen. Prijatelj se prvi snašao,
pozvao je mog oca, a on je za pola sata doveo lekara.
Sa interesovanjem
sam gledao prizor: a bela mačka je pobegla. Doktor je rekao da ne treba zvati
policiju: puklo mu je srce. Otac se vajkao kako je moguće da nije mogao da okrene ni telefon.
Ono što je mog druga Marka zapanjilo je urednost starca od osamdeset godina.
Sve je tu bilo na mestu. Kad se sve završilo, bilo mi je, rekao sam mojima,
drago da nije patio. Tek, evo koju nedelju kasnije, dok sedimo u kafeu, ponovo
sam razgovarao s Markom o Neđovoj smrti. Znao sam da je zapisao i kada bi
naduvao gumu na biciklu. Nekako mi je njegova sudbina bila pitomija od sudbine
drugih staraca oko nas: bio sam svedok da je moguće se baviti malim stvarima i
ostati zadovoljan. I zato sam mislio da bi to moglo da bude priča. Među
ključevima smo našli jedan veliki, nalik manastirskom. Na njemu nije bilo
cedulje. Otac, kome je Neđo stric, rekao je da je ovo sigurno pominjani drugi
ključ koji je Neđo dao da se napravi za vrata Raja. Od tog vremena sami idemo
po hleb i mleko u istu radnju gde je i on išao, uvek se pitajući na koga je red.
Нема коментара:
Постави коментар