Niz bakine mršave ruke slivala se tamna krv. U
lonac pun ugrejane vode potapala je obezglavljenu kokošku i čupala preostalo
perje. Narandžasta marama na njenoj glavi kupila je zrake letnjeg, prepodnevnog
Sunca.
Ležao
sam na ćebetu, u hladu oraha. Prebacivši nogu preko noge, savijene u kolenu, pravio
sam krugove golim stopalom i posmatrao gusto isprepletanu krošnju. Duguljasti
listovi su šuštali. Neki su trulili i deka je govorio da bi ih oporavila jedna
dobra kiša.
„Evo
matorog“, reče baka, pa s obe ruke poduhvati lonac, podiže ga od stola i krenu
ka kapiji.
Nekoliko
crvenkastih kapi padoše mi na nogu. Ustao sam i potrčao ka deki. Pri hodu
stopala su mu išla u stranu. Stojan je govorio da hoda kao patak. Oslonio je kosu na rame. Uz desni bok, svezan
uz kožni kaiš, visio mu je kamen za oštrenje sečiva.
„Ne
grli ga, znojav je“, baka prosu vodu u koprive.
„Njok!
Njok!“
Uzvratih
deki istom merom, kroz nos i mrštenje.
„Ajde
matoro spadalo, ništa pametno od tebe neće naučiti!“
Deka
izvadi slobodnom rukom maramicu pa obrisa znoj sa naboranog čela. Otrese nos.
„Njok, njok!“ Vrati maramicu u džep. „Njok!“
U
šupi je bilo pakleno vruće. U velikom, plavom loncu baka je otkuvavala rublje. Psovala
je muve. Nije se znalo ko je nervozniji, ona ili leteće napasti.
„Evo
ti muhalica pa ih tuci!“
Sedeo
sam na hoklici, uz vrata. Nije bilo daška vetra. Odzvanjalo je dekino hrkanje
iz kuće.
„Matori
đavo“, uzviknu baka, „Kako može da spava po ovoj vrućini!“
Skinula
je maramu sa glave. Prvi put sam je video da to radi preda mnom. Uzela je
češalj sa kredenca. Zalizala je sedu, kovrdžavu kosu. Vezala je maramu.
„Idem
do brega.“
„Bog
vas ubio“, psovala je baka. Udarala je muve ubila bi konja. Tako je govorio
deka.
Uz
prašnjav putić rasle su puhare. Kako bih koju zgazio nogom tako bi se iz nje
podigao žućkasti dim. Preplavljena bodljikavom travom zvezdastog oblika, majčinom
dušicom i kantarionom, livada je neobično mirisala. Sa ivice brega video se
bazen. Dopirala je buka koju su pravili mnogobrojni kupači. Tamo je bio i Stojanov
sestrić, Mika. Zvao me je da krenem s njime i Elvirom. Rekao sam mu da nemam
kupaći. Imao je tri šorca. Probao sam jedan, karirani. Bio sam predebeo u
njemu. Bilo me je sramota od Elvire.
„Kartaroši“,
promrmljala je baka, upinjući se čitavim telom koje se treslo dok je brisala
sto sunđerom.
„Gledaj
baba svoja posla“, odgovori deka. Kažiprst mu se nalazio duboko u nozdrvi, a
odmah potom i u uvetu iz kog su virili dlakavi čepovi.
U
kući, na polici ispod televizora, nalazila se ikonica Sv. Marije a odmah do nje
pletena korpica. Uzeo sam špil karata, hemijsku olovku i dekine naočare. Stavio
sam naočare na lice. Sve mi se pomutilo.
„Na
čemu ćemo pisati“, upita me deka.
Otkopčao
je košulju.
„Majmun
ti nije ravan“, baka je širila veš na žici razapetoj između dve stare kruške.
„Pogledaj
ispod kredenca u šupi, ima stare hartije“, pokaza mi baka.
„Ćita“,
reče deka. Počešao se po maljavom stomaku.
Neka
muva mu se zapetljala za guste dlake na grudima. Uhvatio je rukom i stavio u
usta.
Smejao
sam se.
Promešao
je karte. Pružio mi je špil. „Seci“, reče. Zacvilela je kapija. „Tučeš dedu“,
reče Stojan kroz nekoliko preostalih krnjavih zuba. Otkad ga znam nije skinuo
sa sebe crvenu košulju kratkih rukava i svetloplave farmerke.
Deka
mi pogledom pokaza da mesto ustupim komšiji. Stojan me potapša po glavi. Na
podlaktici je imao istetoviranu golu ženu, nedovršenu, bez nogu i ruku. Papuče
mu otkriše prašnjave tabane i žute nokte koji su ličili na nadute puhare.
„Hoćemo
li da sredimo matorog?“
Baka
je gunđala.
„Sve
si košulje iscepao. Ne bi te ni vojska zakrpila!“
„Baba,
donesi rakiju.“
„Ne
brinite Anice, sad ću ja da ga zakrpim“, reče Stojan i tresnu na sto novi,
neotpakovani špil.
Polako
se smrkavalo.
Po
običaju Maslaćev ker je promuklo lajao na svakog ko bi prošao putem. Uglavnom
su to bili golišavi kupači koji su se vraćali sa bazena.
Deka
je vodio četiri jedan. Stojan se pogurio za stolom. Pri sumraku bio je još
crnji nego po danu.
Baka
je iznela krofne i pekmez od šljiva.
Pred
kapijom se pojaviše Mika i Elvira. Elvira se glasno smejala. Mika joj rukom
skloni plavi pramen kose s lica.
„Ajdete
na krofne“, viknu baka.
„Neće
karta poštenog čoveka“, procedi Stojan.
„Hvala
teta Anice, moram kući“, odgovori Elvira.
Nosila
je prugasti šorc. Imala je jake butine, tamne od sunčanja. Mika se nagnu ka
njoj da je poljubi. Izmakla se, uz kikot.
Mika
uđe u dvorište šireći se kao da je osvojio čitav svet. Vitlao je krpom koja je
podsećala na peškir.
„Čika
Mišo, zna li ujka nešto?“
„Zna
da gubi“, odgovori deka kroz osmeh.
„Duri,
duri, pa se zguri“, reče Stojan, pa odnese „debelom“ desetkom sve sa talona.
„Tabla“, doda, zapljunuvši se.
Mika
stade pokraj svog ujaka. Sunce ga je opalilo po licu. Kukast nos mu se ogulio
skoro do mesa. Baka mu donese stolicu da sedne. Potom postavi tanjir.
„Ima
li gužve na bazenu“, upita ga.
„Ima“,
odgovori Mika punih usta. Gutao je testo kao da danima ništa nije jeo.
„Četiri
dva“, uzviknu Stojan. „Deliš“, doda i ustane na noge.
Podigao
je ruke i okrenuo se u struku nekoliko puta. Nešto mu je krcnulo u leđima.
„Jesi
li snimao kičmu?“, baka je iznela krpe za peglanje i razmotala produžni kabl.
„Daleko
mi Ruma“, odgovori Stojan i vrati se za sto.
„Hoćeš li sutra sa nama na bazen?“,
upita me Mika.
„Ne
verujem.“
„Ići
će i Vedran. Možda i Elvirina sestra.“
„On
ti, Miko moj, po čitav dan leži na krpari pod orahom“, umešala se baka. „Šta će
s nama matorima po čitav dan? Nismo mi društvo za njega.“
„Samo
drobiš baba“, reče deka. Nije bio zadovoljan deljenjem.
„Ajde
ti, matori đavle! Gledaj svoja
posla!“
„Prdi,
prdi.“
Mika
se iskezi. Zubi su mu bili umazani pekmezom.
„Tabla!“,
viknu Stojan.
Komšija
Maslać udari Blekija. Čulo se tužno cviljenje.
„Nije
ti pseto krivo“, reče baka, više za sebe, pa pritisnu peglom po rubovima snežno
belih jastučnica.
Zunzara
je bučno brundala oko lampe na plafonu u dnevnoj sobi. Baka ugasi svetlo i za
trenutak insekt se umiri. Potom poče leteti oko uključenog televizora. Baka
snažno udari novinama. Osta musav trag na ekranu.
Deka
se trgao iz sna.
„Jel
to nestala struja“, reče s kauča.
Baka
uključi svetlo.
„Matori,
treba noge da pereš!“
Ljuljao
sam se na stolici za stolom i gledao u hartiju sa rezultatom. Nije mi bilo
jasno kako je deka ispustio onoliko vođstvo.
Deka
sede na ivicu kauča i izu čarape.
„Noge
ti se osete do Stare kolonije“, reče mu baka vrativši se sa lavorom punim
penušave vode.
„Bole
me leđa.“ Deka mi namignu.
„Bogami
ćeš sam prati noge!“
Baka
je spustila lavor. Pena preli po tepihu.
„Hoćeš
ti“, pogleda u mene pa ka svojim beskrvnim stopalima sa čukljivim prstima.
Namrštih
se.
„Njok“,
nasmeja se.
U
spavaćoj sobi su bili razmešteni kreveti. Uštirkane ivice čaršafa mogle su da
poseku kožu.
„Imaš
tople vode u bojleru“, reče mi baka.
Otišao
sam u kupatilo i skinuo se do pojasa. Oslonih se jednom nogom na ivicu kade a
drugom na korpu. Svako veče sam posmatrao sebe u ogledalu. Uvukao sam stomak i
isprsio grudi. Zamislio sam Elviru i njene osunčane butine. Sklonih joj pramen
kose sa lica. Poljubih je. Ukrutih se dole.
„Hoćeš
li možda krofnu pred spavanje“, viknu baka.
Vrata
spavaće sobe ostala su poluotvorena. Deka je glasno puhao na kauču u dnevnoj. Svukao
sam jorgan sa sebe, bilo je pretoplo. Zidove sobe oslikavala je senka kruške iz
dvorišta. Preko puta mene, na krevetu, baka je dugo i tiho izgovarala „Zdravo
Marijo“. Elvira je sanjala.
Нема коментара:
Постави коментар