MILAN TODOROV: ČOVEK KOJI VUČE KOLICA

         Zapazio ga je krajičkom oka, u prolazu, dok je preko glave oblačio topli vuneni džemper. Bio je to čovek koji vuče kolica.Imao je isposničko lice, zaraslo u nejaku bradu. Obučen je bio nemarno, odeća sivo zelenkaste boje. Kao prašina na putu, pomisli Nikola dok je ispijao svoju uobičajenu, jedinu u danu, kafu bez šećera.              

          Ništa se više o njemu nije moglo reći. U stvari, kada je zastao ispred tek uključenog televizora shvatio je da ni reporterka novog američkog kanala nije uspela da, u reportaži koja nije trajala duže od desetak minuta, mnogo više iščupa iz tog zagonetnog čoveka.

         Jedino što se moglo saznati, pre nego što je devojka sa kojom je živeo promenila program, jeste da čovek tegli ta svoja  kolica još iz Nemačke. Iz Bremena je, procedio je a reporterka prevela, krenuo pre dva meseca. Pešice se uputio na Hilandar.

                    Teško je bilo odrediti koliko taj čovek ima godina. U tome nikada nije bio vešt. Pa, recimo i ova devojka. Nikada ne bi rekao da ima trideset devet godina. Izgledala je znatno mlađe, pomislio bi često možda zbog njene vesele prirode.

         Ipak, kada bi to pomislio postavio bi sebi još neka pitanja. Recimo, u odnosu na šta ili na koga, na čiju dužinu življenja se odnosi to poređenje? Da li se može reći da je neko mlađi od nekoga ko je sasvim drugi tip, ko ima sasvim drugi životni tok i koga neke druge zvezde prate i drugi problemi muče od onoga koga bi pokušavao da proceni.

          Tako je bilo i sa njegovom novom devojkom. Imao je on staru devojku, ali je ona bila mnogo mlađa od nove devojke. Zapravo, bila je njena mlađa sestra. Šest godina mlađa.

          Izgleda malo zapetljano, međutim ništa tu nije čudno, rekao bi prijateljima koji bi ga pitali kako to da se stalno kreće u krugu dvojke.       

          Znao je na šta aludiraju. Bile su to te dve njegove devojke, a izraz dvojku su im prikačili iz čiste ljubomore. Tačno je jedino bilo, ukoliko su na to aludirali da je njegova prva devojka imala grudi broj dva. Ali, za drugu, ovu stariju sestru taj broj bi se morao povećati bar za jedan, ako ćemo iskreno. Uostalom, pomislio bi tom prilikom, šta se to koga tiče.

           Premda i samom mu je bilo prilično neobično da nije uspevao da makne iz zagrljaja dve rođene sestre već pune tri godine. Ni one, Kaća i Ljerka nisu o tome nikada nikome govorile. Nisu o tome govorile uopšte, čak ni međusobno, rekla je Ljerka, starija sestra.

           On je smatrao da to nije važno. Neko voli određeni tip devojke i u okviru tog tipa, neki podtip. Pravo je pitanje koji je  to podtip žene. Šta  ga izdvaja, odnosno šta nju izdvaja iz osnovnog tipa?

          Nikola nije mogao da odgovori na to pitanje. Uostalom, smatrao je da osećanja nisu najbolji teren za egzaktne odgovore. Sve je fluid, sve se razliva u podsvesti i oblikuje naše postupke na nejasan ali stalno prisutan način kao pejzaž duž slepog obalskog bedema uz reku na koju gleda prozor ove sobe.

          Međutim, stvar koja ga je zaista fascinirala bila su ta kolica, zapravo ono na njima: daščana kućica sa krovom na dve vode. Na njenim zidovima su ispisani različiti grafiti, ljubavne poruke, kilometraže, delovi čudne mape, karikature i crteži, potpisi carinika, krst i mesec, hijeroglifi novih pustinjskih ljudi. Na zadnjem delu, takoreći na leđima te male i očigledno lake kamp prikolice nalazila su se vrata bez prozora (što je bilo važno i što je odmah zapazio!) a na svakom njihovom krilu sigurnosni reflektujući trouglovi. Nije mogao da se otme utisku praktične jednostavnosti  čitavog projekta. Ima sve što mu je potrebno za život, pomisli tada dok je netremice zurio u ekran.

         Opet te to hvata? pitala je Ljerka bunovno, jer se upravo probudila. Oboje su vrlo dobro znali šta je to. Putovanje, san da čovek nešto promeni iako zna da je to samo san, mogućnost da se umoran od nepoznate bolesti sklupča na topli ležaj u svojoj drvenoj kućici na četiri točka, daleko od doma a ipak u domu i zaspi kao da se nikada neće probuditi u istom svetu.

           Obuci se, hladno je – rekao joj je, jer je ona kao zakleti nudista po celi dan i noć bila gola. To sa hladnoćom, naravno, uopšte nije bilo tačno. U stvari, bilo je vrlo subjektivna ocena. Znao je i on to, ali nije hteo da prizna. Možda je tu postojala neka unutrašnja hladnoća, ona tajanstvena kao nevidljiva strana punog Meseca, ali nije se plašio toga. Bar ne ovog trenutka.

          Mogao bi neko da te vidi, dodao je.

          Šta ima u golom ljudskom telu pa da je zabranjeno? pitala je dok je odlazila do kuhinje da uzme vruću kafu koju je on već skuvao i ostavio šoljicu, odnosno dve velike šolje kafe za nju. U ustima je već imala cigaretu i Nikola se blago naježio gledajući je kako bosa hoda po kamenim crno belim pločama u trpezarijii. Nije znao da li se naježio od prizora golih ženskih bedara, rapavog papira cigarete u ustima ili hladnog šahovskog postamenta. On nikada nije pušio, seti se da ni  njena sestra Kaća, sa kojom je bio prethodne gotovo pune dve godine nije pušila, ali se i onda ježio kada bi je video obnaženu i pomisli da je to u njegovom slučaju sigurno neki urođeni erotski refleksni kod. Ali, pomisli, kako se nisam ježio na dunavskoj plaži, na Štrandu ili na moru, u Makarskoj, pored toliko obnaženih žena, od kojih su mnoge bile čak i u toplesima? Stresao se. Šta drugo mogu da uradim, pomisli. One će uvek po stanu hodati gole - i posle malog otresanja glavom ponovo se upiljio u ekran.

          Čovek koji tegli kolica je imao krhko telo i uopšte nije izgledao kao čovek koji bez pomoći nekog drugog može da stigne do cilja koji je zamislo na početku putovanja.

          Znaš, rekla je starija sestra, užasavam se suvišnosti u životu. Šta će mu taj hangar?

         Nije razumeo. Kakav  hangar? Zatim je dodao: Zar nije to ono biblijsko prorokovanje da svako mora da nosi svoj krst svuda sa sobom, dok je živ?

          Nije važno, rekla je. Pre nego što prestanem da mislim o njemu, o tebi, o svemu...baš bih volela da znam šta stoji iza namere bilo kog čoveka da hodočasti u svetu zemlju? Kad bih samo mogla da bilo kom čoveku na svetu  dotaknem misao rukom?

          Iznenadila bi se kakve mračne fantazije tu zvrje, rekao je.

Mislio je pritom na Kaću. Kako hoda gola pred novim muškarcem u njenom životu i kako se ovaj uopšte ne iščuđava kao on, Nikola, nego joj prilazi s leđa, hitro kao mačka, u stvari kao divlji leopard, obara je na kameni pod, mermerni možda, šta beše u njenom stanu, zaboravio je, i kako se bez ikakve pripreme koju je ona volela, bez upozorenja, ostrvljuje na njene male dojke nalik japanskim jabukama kako ih je jednom nazvao u sličnoj situaciji u kojoj je naravno tada on učestvovao; video je sada kako ona negoduje, otima se, bacaka nogama uzaludno, taj novi muškarac  je bio snažniji od nje i naravno ništa nje video niti shvatao, ako je žena gola i vrcka tako kao što vrckaju Kaća i Ljerka, kao od majke rođene pred njima, to ne mora neizostavno da znači da ih pozivaju na seks u svakom trenutku i da je to, to što je usedilo posle i što uvek usledi posle takvog muškog rezonovanja, u stvari, ono silovanje njene male sestrice o kome mu je Ljerka pričala, jer one su i dalje dobre, one su rođene sestre, one nemaju nikog bližeg kome bi se poverile, muškarci su nužno zlo, odu i dođu, eto on, a sada ovaj, ovaj koji siluje i ona, Kaća posle dolazi kod njih, u pola noći, poluobučena, bosih oblih i dugih nogu (to je ne želeći sebi da prizna ipak primetio!), sneg je vejao seća se, prešla je tako polugla i bosa dve ulice i stajala pred vratima dok on nije onako noćno mutan i raščupan otvorio i u prvi mah nije shvatao šta se događa, gde je i sa kim je, samo je osećao da nešto debelo nije u redu i osećao je ne malu krivicu zbog toga, mada on nikad ne bi mogao da siluje nijednu ženu, nikoga, možda samo sebe ponekad, pomislio je tada dok joj se beskrajno izvinjavao.

          Zbunjeno se smeškajući sve vreme čovek je pred kamerama ponovo uzimao rudu svoje pokretne kućice u ruke, saginjao se, nameštao jako kožno remenje na ramena i sporim, gotovo lepljivim korakom poput puža polazio dalje, ka Hilandaru na svetoj zemlji; mada, ko će ga znati, možda još dalje, dokle ga uopšte nosi ta namera da izmeni svoj ustajali prozlovljeni svet i pročisti svoju  napaćenu dušu.

         Zar mu ta kućica - prikolica, tako je sada nazivala ono što joj je malopre izgledalo kao hangar za slabe pojedince, samo ne otežava stvar? pitala je Ljerka.

          Verovatno ne želi da bude zavisan od okolnosti, rekao je. Šta ako su ljudi u nekom  kraju kojim prolazi uplašeni od rata i stranaca pa ne vole nenajavljene nepoznate putnike ili su pak prema njima dobronamerni ali suviše oprezni da bi ih pustili u svoj dom, nahranili, ponudili prenoćište?

          Prišla je prozoru, snažno povukla dim i izbacila ga posle malog oklevanja na ulicu.  Na zgradi sa druge strane neka žena je bučno spuštala roletne. U pola šest ujutro se dižu roletne a ne spuštaju, pomisli Nikola, ali ne reče ništa. Ljerki nije imalo svrhe bilo šta prigovarati.

          Znaš zašto on vuče ta teška i nepotrebna kolica sa sobom? rekla je najzad.

          Znao je zašto. U stvari je mislio da zna.

          Zato, rekla je, što je gramzivi zvrndov!

          Nikola nije ništa razumeo, još se nije razbudio, kafa je ovog puta bila nešto blaža nego uobičajena ranojutarnja, jer je sa dna velike metalne posude na kojoj je crnim slovima na beloj pozadini pisalo MOCHA KAFE ma šta to značilo, zagrabio poslednje mrve, pošto su u jučerašnjem odlasku u megamarket, na kupovinu kafe potpuno zaboravili.

          Zato što vama nikada nije ničega dovoljno, rekla je Ljerka malo posle znatno pomirenije, ne više zlovoljno, nego onako kao da je to normalno, da ona to čak voli i priželjkuje kod jednog muškog zvrndova, naročito kod njenog zvrndova od muškarca.

          Ipak, Nikola pomisli da će  sada pomenuti njegovu vezu sa Kaćom, činjenicu da je tada još bio u braku, u srećnom braku sa Lidijom, kojoj zaista nije imao šta da zameri a ni dan danas kada bi pomislio na svoj iščezli prošli život, na to nešto na šta je sve češće pomišljao.

          Nije vam dovoljno da samo odlučite da krenete negde, naročito u neku avanturu, recimo u neku duhovnu avanturu kao što je ova. Ne, vama je potrebno da odmah u nju unesete sav svoj ego i svu svoju potrebu za bezuslovnom srećom i naviknutim komforom. Vi zapravo ne želite da se bilo čega odreknete, a želite da se promenite. Svašta!

           A vi? - uspeo je u predahu između njene rafalne paljbe da je upita Nikola. Čega se vi odričete?

          Mi, žene, ako već mene pitaš, ne želimo da se bilo čega odreknemo jer za tim nemamo nikakve potrebe. Uostalom, nemamo ni potrebe da se menjamo, zar ne? rekla je i pogledala ga onim, onakvim, dugim pogledom zbog koje je i otišao od Kaće.

          U pravu si, možda si ipak u pravu, rekao je Nikola svlačeći onaj svoj omiljeni zeleni džemper, koji je, tek sada je shvatio, jutros žureći a ne znajući kuda  žuri - obukao naopačke.