U tim
okolnostima skoro da sam bio paralisan i nisam ni pomišljao da od njene
ispovesti pravim priču. „A dok me slušaš“, pitala je, „kakve ti misli padaju na
pamet?“ Nasmešio sam se. Valjda podsvesno, nisam pristajao da shvatim u kakvom
se stanju nalazi. „Stari ste“, rekao sam. „Vrlo stara“, klimnula je glavom.
Svestan sam bio da ne mogu da je lažem i razgovor gurnem pod tepih, kako bih se izvukao iz neprijatne situacije.
Ipak, pravio sam se da ne vidim ništa posebno u vezi nje. Pošto mi je dozvolila
da napravim dve polaroid fotografije, jednu njoj, jednu meni, morao sam njen
spokoj da prihvatim kao mirenje sa sudbinom. Koliko mi je bilo neprijatnije, to
su moji izgovori samom sebi da o njoj ne pišem bili bizarniji. Nju je, na
drugoj strani, zanimalo samo to, odakle sam poznavao njenog starijeg sina
Vladimira. Nije volela da govori o sudbini dece i njene porodice. Nije
prihvatala ni moju ljigavu ponudu da joj darujem pare, gotovo me je odbila s
prezrenjem. Uradila je ono što je naumila, naterala me je da ispričam svoju
priču o Vladimiru. Prilike da se izvučem nije
bilo. Ispred sebe je, dok je slušala, držala crvenu novčanicu od hiljadu
dinara. Kao da se bojala da ne poleti, s kraja je pritisnula knjigom Marksa: „Das
Kapital“. Njen duboki mir me je ispunio stidom i tugom.
U domu za stare tavorila
je ravno pet godina. Saznao sam to pre mesec dana, nakon mog povratka iz
Pariza, tragajući kako da joj uručim Vladimirovu fotografiju. Nije dolazilo u
obzir, rekla je, da sama boravi u salonskom stanu, a nije imala ni para da
izmiruje račune. Od založenog stana u banci, saznao sam, tako je izračunato,
mogla je da ostane u domu dvadeset godina. „Ako ne umrem“, rekla je, „posle
toga mogu i da me izbace.“ Gajila je izvesnu naklonost prema Bogu i pravdi.
„Problem nije bio u tome kojim stvarima da se bavi u domu, nego kako da Mira
posle tragedija izmeni svest i nađe mir“, mudrovao je suvonjavi psihijatar. Na
seansama sa njim, objasnio mi je, odlutala bi do kakve knjige, ili na cvetnu
livadu. Njen opori osmeh, uverio sam se, pokazivao je da je umela da bude
ljubazna, predusretljiva. Osmeh je naglo nestajao čim bi se setila događaja
koji su satrli nju i njenu familiju. Rasprodala je sve, a među ono malo stvari
koje je prenela iz svog velikog stana, pored knjiga i fotografija, bila je
sivo-zelena lutka, visine negde oko trideset centimetara, u uniformi kapetana Titove
JNA. To je njen sin Vladimir, uzdahnula je, koji je poginuo u prljavom ratu
1993. Tu lutku kapetana Vladimira, mucala je, dao je da se napravi Milivoje,
njen mlađi sin, u radnji za izradu lutaka.
Zaplakala je: Milivoje je stradao u udesu helikoptera, kao član misije
UN 1995. Teško da i jedna ispovest može
da opiše svu patnju i tugu majke Mire. Tako se odvijao naš rastrzani
razgovor poznog leta 2011. Izvesno da je pred njom bila poslednja jesen među
živima.
Pitala me je
koji je danas dan; bio je utorak. Onda me je pitala koji je datum i koja je
godina. Posle je utonula u varljiv mir, i okrenula glavu prema prozoru, zureći
u prazno. Kasnije je iz jedne od knjiga izvadila malu kartu na kojoj je bila
lepa crno-bela fotografija cvetova visibabe: izbrojao sam sedam zvončića. Ispod
fotografije je pisalo: Sretan Uskrs. Bio je to poslednji trag o Milivoju u do
pola pročitanoj knjizi. Na poleđini je pisalo: Ljerka. Nagnula se u fotelji,
kao da je htela da zaustavi bol u stomaku. Uprkos suznim očima, njen pogled je
minut-dva bio uperen u mene. „Recite mi, gospodine, da li verujete u
vaskrsenje“ , uzdahnula je. „I koliko ste vi uvereni da Bog postoji?“ Ne sačekavši odgovor nastavila je: „Trebalo
bi da se svi bojimo smrti, a ja se ne bojim: ako se odlučim da umrem, umreću.“
Proteklo je onda par minuta, a kada se njen glas ponovo javio, ispunio je sobu
nepredvidivim mirom. Od nekud su se probijale iskidane misli i imena sinova.
„Molim vas, odnesite lutku u kakav muzej revolucije ili, ako ga nema, prodajte
je, i pare dajte prosjaku.“
Нема коментара:
Постави коментар