MILAN TODOROV: ŽOLFIKA, ANĐEO I ŠODER

            Bio je svršetak leta. Pivo i komarci, mnogo piva i još više komaraca na betonskoj prevodnici na kanalu.
          - Moram na more, poverio se Ganguli što drži otpad. U stvari, morao je da beži pred rukom pravde, kako se to već kaže.      
           - Nema više mora, konju - odrezao mu je ovaj. - To je nekad bilo. Sad je svugde isto.
          Dojadilo mu da krade poklopce sa šahtova, slivničke rešetke i bakarne oluke. Želeo je nešto da promeni. Nešto veće da uradi. Osetio je da mu je to sad zadatak. Da ne kokošari, da se skrasi. Ne toliko zbog žene, ali zbog sina, budućeg, još nerođenog, svakako. Bar neko vreme.
          Nije znao da pop živi u maloj crkvi kod parka. Divno mesto, bez kučeta i mačeta. Nije da nešto veruje, danas niko ne veruje, ali se uvek prekrsti kad prođe pored kamenog krsta sa raspetim Isusom. Rešetke sa zadnje strane ulaznog hodnika nisu bile zaključane, kao ranije, ali nije to uzimao za ozbiljno. Otkako su ubili starog homića koji je tu vabio decu iz škole, crkva nema čuvara. Tek kad se uhvatio za mesingano zvonce misleći da je zlato, osetio je da nije sam. Stegao je zvono čvršće u ruci. Kameni patos se ponašao kao ogledalo, silueta je bila krupna, mrzovoljno preteća.U takvim prilikama uvek se zgrči, glavu uvuče u ramena, gornji deo leđa povije a noge  raskreči. Bio je mršav, dugačak i loman kao zglobni autobus. Samo u takvom položaju je imao nekakve šanse. Zato se savi još malo, kao opruga sata, zaokrenu na bok i sa zvonom podignutim u visini čela projuri kroz debelu senku. 

-          Kakva Crna Gora, konju?! Ne može se danas nikud pobeći! Ima da te upecaju već kod Čortanovaca.


--------

   

          Udaljenost od naseljenog mesta, tek po koja vikendica među vinogradima, šuma i reka činile su čortanovačku stanicu idealnim mestom za iskakanje iz voza u pokretu. Zna on to odlično. Uvek je tako radio, u slučaju opasnosti. Kakva ručna kočnica ili razbijanje stakla u klozetu! Samo se, u dobrom trenutku, prevrneš preko papuče vagona. I to je to. To uvek uspeva! Važno je samo da čovek ima plan i da ga se drži kad nastupi pravi trenutak za njegovo ostvarenje.


--------

         Ujutro, više nije bio pijan. Probudio se čio i svež kao paradajz iz frižidera, koji je sad žvakuckao našte srca. Pun frižider polurastroćkanog paradajza, jebote!

         Žaklini se, otkako je zatrudnela, samo jelo kiselo. Po tome je znao, biće sin.

         Posle je otišao do porodilišta. Da joj odnese spavaćicu i gazu. A i hteo je da se oprosti. Pre to nije radio, ali sad je osećao da mora. Ona je već drugi dan tamo. U stvari od juče popodne kad su krenuli trudovi. Ali, nikako da se porodi. Trpi bolove, kaže mu. I vrućina je užasna.    
          -  Sve će biti dobro kao i uvek, Žaki, kad ti kajem.
          Voleo je tako da joj govori kad ne zna šta će biti sa njima, da umekšava bar glasove, da laže. Dok ti izađeš sa malim, ja ću se vratiti.

          Dok je to baljezgao, stiskao je u džepu kartu za jedan pravac . Subotica – Novi Sad – Bar. Nedeljni trofej sa najlon pijace. Čovek se zvao Andraš Juhas. Zapamtio je te ritmičke završetke imena i prezimena. Nekako mu je to ime delovalo ubedljivo. Kao da je garantovalo nešto sigurno, što sad ne postoji. To je bio razlog zbog koga ličnu kartu, koja se nalazila u Andraševom kožnom novčaniku,  nije želeo da baci u kontejner.

          Neka je, mislio je, neka mi bude amajlija! Sad sam Andraš! Brkati veliki Mađar. 

         To mu je, mislio je uostalom, poslednja krađa, a možda i poslednja nada. Nikad do sad nije ukrao nečiji legitimitet, poželeo da vidi kako je u tuđoj koži.


--------

         Voz beše poluprazan, osim jedne, koja mu se odmah predstavila kao vizuelna umetnica. Znao je šta to znači, ali ne bi da joj plati. Čak i da ima para više od pedeset evrića, koji su mu potrebni za početak u Budvi i Herceg Novom.

--------

         

        - Bolja je Sicilija, bolja je klima, razumeš, ali treba stići tamo, jebiga! -  rekao joj je posle dok je otključavo kupe i pitao konduktera u plavom:

         - Što smo  stali, čoveče?

         Ovaj mu ništa nije odgovorio. Voz se pokrenuo, umetnica se briskala vlažnom maramicom, ceo kupe je mirisao na spaljenu plastiku, usijano gvožđe i ustajali znoj.

         -   Šta blejiš, moronu? iskezila se službenom licu ukočenom na vratima. Kao da nikad nisi video ženu.

         Bila je skoro očajna iz, donekle mu poznatog razloga. Kao da je ona trebalo  da se, zbog razbijene popove glave, danas javi u gradski zatvor, pa da je odatle, sutradan, u umemlanoj marici, prevoze u Zabelu.

          I tu je bila ta greška, teška. Službeno lice nije bio kondukter u uniformi sa onim čuvenim avionskim znakom  srpskih železnica, kako se njemu u prvi mah učinilo. Konstatovo je tu zabunu kao crveni signal. Samo je još stigao da pomisli kako mu ide na kurac to što svi na službenim oznakama imitiraju mlaznjake, a u porodilištu, u kome mu, video je to, tako mu Boga, Žaklina , rasporena i krvava upravo donosi na svet naslednika - nema ni ventilatora.

        Plavi je definitivno bio iz nterventne policijske čete. Oni uvek rade u trojci, kao da su rođaci. Ako jednog potkačiš u stomak drugi ti već čupa kokošiji grkljan,  a treći uvrće žile s guznog otvora.

         Otvorio je vrata u skoku, srećom ručica nije bila klosirana. U letu mu se opet javio onaj instinkt,  te se savi kao šahovska figura konja. Tu je u pravu ćopavi Gangula. Konj je on bio celog života. I možda je u svemu u pravu Gangula. Osim u onom da se ne može nikud pobeći. To mu, ipak, ne priznaje.

--------

           Onda ga je ona uhvatila za ruke.Ta žena sa licem anđela koje je, njegovo telo nošeno neumoljivom gravitacijom,  pratilo čas sa jedne, čas sa druge strane. Lebdeli su izvesno vreme zajedno. Dugo su tako levitirali. Dovoljno dugo da shvati: sve su žene anđeli kad se porađaju! Reći će to Žaklini kad se vrati. Uostalom, što da joj ne kaže odmah, sada? Ona je ta koja leti uz njega. Sad to tek vidi. Raspoznaje lik.
          Stisak ruke je naglo popustio, pretvarao se u tren sećanja, čileo.

--------

        Bilo je to poslednje što je pomislio ili pretposlednje, ko bi ga znao. Bandera na peronu železničke stanice sevnula je brzinom munje kroz klupko mesa koje se samo malo, skoro neprimetno trglo i ostalo na betonu kod stanične česme, sklupčano u položaju fetusa.


--------
       
          "Danas u 18 časova i 30 minuta na železničkoj stanici Čortanovci muškarac star 35 godina izvršio je samoubistvo iskakanjem iz voza u pokretu. Sudeći prema nađenim dokumentima u pitanju je A.J. sa prebivalištem u Subotici..."

          Moglo bi se to nazvati samoubistvom Andraša Juhasa, kao što je konstatovano u policijskom zapisniku, na osnovu koga je vest sutradan preneo i novosadski "Dnevnik".

          Zbilja, moglo bi se to tako nazvati, pošto je Žolfika zvani Žohar, kao i svaki od nas, iskreno verovao da ne može da umre. Da život uvek nekako ide dalje. Nađe neka vratanca, nekakav nevidljivi uzani prolaz i izmigolji se baš kao i ta tamna gromuljica njegove krvi koja se sad sliva između dva naftom zaprljana šodera na pruzi nalazeći put ka sprženoj bezbojnoj travi ispod perona.