MILAN TODOROV: ZLOČIN I KAZNA

       Konj je sudbina!

       Vlasnik ergele je bio mršav, nizak rastom. Podsećao je na prerano ostarelog dečaka. Pričalo se da je nekad davno bio dobar. Dok je bio džokej. U Italiji. Sada mu je, očigledno, ostalo još samo da prodaje maglu mladim i neostvarenim likovima, onima koji se još traže, skoro uvek uzaludno.

         Izabrao sam Horsta . Darja neku neupadljivo sivu,  mirnu kobilu. Poznato je da su gotovo svi pastuvi sivi. Horst je bio potpuno crn. U stvari, imao je malu, jedva vidljivu zelenkastu zvezdastu tačku na čelu.

       

         Darja, bankarska šalterska službenica koja je dolazila sa mnom na ergelu  u vojnom šancu stare tvrđave, rano, pre posla koji joj je počinjao u devet, nije imala skoro nikakvih problema. Kobila se već posle prvog dana svikla na njenu ruku i poslušno je sledila u manježu.

         Dolazili smo rano ujutro, oko pet, kada je nad starim austrougarskim šančevima još lebdela mračna hladovina. Konji su spavali na nogama u svojim malim drvenim boksovima, glava isturenih kroz gornje vratnice.

         Po dolasku, pružio bih ruku da ga pomazim, ali Horst bi na to ljutito zafrktao udarajući mesinganom žvalom o ragasto. Nije tu pomagala ni vreća zobi, ni kockica šećera na dlanu.

         Na jedvite jade bih mu namakao ular i poveo ga u šetnju. Na dugačkom povocu šetao sam ga po slepom rukavcu starog vojničkog šanca. U početku sam imao utisak da je konj po prirodi težak i napet. Nije dopuštao da ga timarim a kamoli dižem nogu, mažem kopita.

        Stari džokej je dolazio oko sedam , malo nakresan. Potapšao bi konje po sapima, otvorao im usta, nešto zagledao, trljao im zube slamom, nešto im šaputao u uho.

                 Tog jutra došao sam da se oprostim od tvrdoglavog Horsta i te škole jahanja. Bio sam uveren da to nije za mene. Postajalo je sve mučnija obaveza. I Darja, sa svojom malom poslušnom kobilom koju jaše po pola sata ili čitav čas u krug, oko starih zidina, ne dopuštajući mi nikad ni pre treninga ni posle nikakve nežnosti, počela je da me zagušuje. Znali smo da raspravljamo o ljubavi i postojanju prijateljstva bez ljubavi. Bila je to, naravno, čista teorija.

       Navedi mi ime jedne žene koju druženje sa muškarcem, zajedničke male stvari, sličan pogled na ovaj usrani svet, recimo, nisu odveli u njegov krevet? Navedi mi, molim te, samo jedno jedino ime! I poverovaću u to.

       Naravno da nije mogla da se seti tog imena.

        Znaš, rekla je odjednom, možda muškarca i ženu kao ljubavnike trajno veže tek nesreća.

       Kakva nesreća?

       Šta ja znam? Možda neka bolest. Ili, u današnje vreme, zločin.

     

        Jedno jutro, taman smo izjahali svoj krug. Darja iza mene na svojoj mekoj širokoj kobili a ja na zapenušanom Horstu, kada se on u punom trku iznenadno zablokirao i prednjim nogama propao u, tankim slojem ilovače sakriven, otvor rimskog bunara. Preleteo sam preko njegove glave i zabio se u nekakvo trnje i šut. Kada sam došao sebi, prvo sam se opipao. Dobro je, bio sam čitav. Zatim sam pokušao da pridignem Horsta. U njegovim očima prvi put nije bilo straha od čoveka. Znao sam šta to znači.

          Ubite ga. Ubite svog prvog konja, mladiću – reče džokej koji je došepao na moj poziv, pružajući mi revolver velikog kalibra.

          Zar se to mora, upita Darja žalosno.

          Sa slomljenom nogom, obavezno ide kasapinu.

Nategoh revolver. Ruka mi je igrala. U grudima škripalo. Horst me je gledao svojim dim plavim očima.

          Ne mogu, priznadoh matorom.

Žuto oko mu je zaigralo od besa. Izvadio je drugu cev, onaj svoj brauning koji je uvek i svuda nosio iza pojasa.

          Ubi Horsta ili ću sad ja tebe!

Ćutao sam. Darja je klečala i tiho jecala.

          Džokej je repetirao brauning.

Već si ga jednom ubio, reče ljutito. Nije teško ubiti konja još jednom, idiote! Ovakvi konji imaju dva života. Bar dva. 

          Za to vreme Horst je pokušavao da ustane. Ličilo je to na ustajanje iz groba. Darja ga je mazila po oteklim žilama na vratu.

       Džokej okrete brauning ka Darji.      

       Ubi Horsta!

       Zažmurio sam i povukao oroz.

Dva istovremena pucnja su se spojila u jedan.

       Pomogao sam Darji da ustane. Horstu  ionako nije bilo pomoći. Nogom preokrenuh džokejevo truplo. Matori dečak je dobio metak tačno u ono mesto na kome se svojeglavom Horstu ocrtavala zelena zvezda. Malo levo od čela.

       Dobro je, rekoh Darji, mislim da je stari bio levak.

       Zatim smo zamenili oružja. Obrisali otiske.

       Da li si siguran da smo uklonili sve tragove, pitala je jecajući.

      

         Nedugo zatim prešla je  kod mene. Govorila je da se tako oseća sigurnije. Više nismo odlazili u one šančeve na tvrđavi. Ne znam da li je ergela posle „samoubistva“ vlasnika opstala. Priznao sam joj da je bila u pravu. Mislio sam pritom na ono što se posle toga stvorilo između nas dvoje. Da je to biljka koju bi tebalo pažljivo negovati. Međutim, Darja je imala svoje principe. Ja negujem svoju biljku, ti svoju. Pokušao sam da joj objasnim da je svejedno čija je koja biljka, ko brine o kojoj, zaliva je, dodaje malo veštačkog đubriva. Da je to ljubav. Nije vredelo. Ovaj bendžamin je moj a onaj, ako hoćeš tvoj. I zalivala je samo svoj. Osećao sam a je to početak izdajstva. Instinktivno sam počeo da joj se sve više namećem kao muškarac.  Priznavao sam  da želim da je vežem za sebe telesnom strašću. Molio sam da bog Eros nadjača boga Tanatosa. Mislio sam da ćemo, u zanosu, zaboraviti one dve smrti na ergeli.Verovao sam da se smrt može zaboraviti rađanjem novog života. Kupio sam je najzad tom pričom o rođenju deteta, našeg deteta. I kad je, konačno, zatrudnela, rekla mi je da je donela neopozivu odluku da abortira. Smrt se uvukla u naše živote. Znao sam šta će uslediti. Grlili smo se kao da nam je poslednji put. Znali smo da je poslednji put. Ona će posle malo plakati, ali suze su lekovite, reći će joj neko. I ona će se postepeno, opirući se kao i meni dugo i iskreno, prepustiti njegovim šakama koje su, reći će mu, upravo toliko velike da mogu da svaka po jednu njenu dinju obujme i ponesu u neke arkadijski vesele predele polusna u kome nema crnih konja. Tako one odlaze, tako sve one odlaze. Sad tek vidim da nije trebalo da prelazim crtu. Kad čovek u bilo čemu pređe crtu koju je još Mojsije, pastirskim štapom iz zavetnog kovčega, povukao po zemlji, nastaje pakao. Ona je noćima plakala i uveravala me da će sve  biti kao pre. Opet ćemo, rekla je, biti samo prijatelji. U čemu prijatelji, pitao sam je? Nije mogla da kaže: u dobro i u zlu. Iza nas je bilo zlo, ispred nas nije bilo dobro. Trebalo je da ostanemo zauvek u tom međuprostoru makar i lažne ljubavi. Muškarci su beskorisni posle ljubavi, mislila je ona. Ja sam, pak, uvek cedio pastu za zube do kraja, a ona je uvek u svojoj tubi ostavljala bar santimetar bele mentolske smeše, koju bi bacala u kantu za otpatke. U tome je ta suštinska razlika. Nikad ništa ne potrošiti do kraja. Nisam se slagao. Sve više se nisam slagao sa njom. Znao sam da će  nas izdati, zapravo da će izdati mene i da se to ne može izbeći. Kad legneš sa ženom, rekao mi je jednom neki stari pijanac, legao si sa svojom smrću. Bio je mudar taj tip, koji je ispijao „unučiće“ iza kioska na zadnjoj autobuskoj stanici. Dobro, možda se nije baš tako izrazio, ali to je bila srž onoga što je posisao u životu i neštedimice prosipao okolo. Malo - pomalo, počeo sam i ja da odlazim u taj prljavi kanal, zapravo sedao bih na neki panjčić na njegovom obodu  i neugledno društvo čašćavao pivom. Posle, kako sam se spuštao niže u kanal, plaćao bih ture samom sebi. Ja sam još dobar, mislio sam, i mešao pivo i unučiće. Ali, već sledeće jeseni nisam se razlikovao. Darja se naravno pokupila iz gnezda. Čekao sam da se nešto dogodi.    
         Onda se pojavio taj tip. Pljunuti pokojni džokej. Imao je, jedva vidljiv, ožiljak na slepoočnici iznad levog uha. Šta se dogodilo? Smešio se saučesnički. Znamo svi. Nije važno. Platio je piće. I otišao.