MILAN TODOROV: FRAS

         

          Deda i baba su bili jako stari. Stalno su poboljevali, trebalo im je uvek nabavljati kojekakve lekarije. Sreća, pa je tata bio službenik u seoskoj ambulanti. Pitao je prijatelja doktora za savet. Doktor je rekao da će ih pregledati. I  došao je jednog dana na ručak i pregledao celu porodicu. Ne sećam se šta je rekao za sestru, ali za mene je rekao da sam suviše osetljiv i da bi trebalo da me čuvaju od frasa.             

          Pregledao je detaljno i babu i dedu. Samo je vrteo glavom. Oni su, rekao je posle mami i tati, otpisani. Pripremite se na najgore.

          I tako su mama i tata počeli da se pripremaju za dedinu i babinu smrt. Ali, činili su sve da deka i baka to ne primete. Tata je od sledeće dve - tri plate, na kredit, kupio mrtvačke sanduke. Bilo je leto i mrtvački kovčezi tada su bili suvi i jeftini. Cena će im skočiti na jesen, rekla je mama. U jesen su sanduci skuplji, jer tada umiru stari ljudi. Nije mi bilo najjasnije kakve ima veze poskupljenje sa umiranjem, ali sigurno je tako bilo.

           Jednog dana, baš kada su baba i deda, držeći se jedno drugog kao ostareli Romeo i Julija, ležali u krevetu, stigao je otac sa malom plehanom kutijom punom aspirina. Njome je za tren zavarao dedu i babu. Dotle je seoski pogrebnik smestio na tavan dva bela  čamova sanduka sa ispisanim imenima dede i babe. Od tada je smrt u vidu dva drvena sanduka, tiho i poslušno čekala svoj red u tavanskom mraku.

          U međuvremenu su, baba i deda, koji o tome nisu ništa smeli da znaju, uglavom  čučali pored smederevca u kuhnji i pili aspirine iz one male sjajne kutijice. Tih kutijica je vremenom bilo sve više, jer su deda i baba uzimali aspirin kad god bi se loše osećali. Odnosno, kada bi mislili da se loše osećaju.

-              Hoćemo jedan aspirin, Miloše?

          U stražnjem dvorištu raslo je brdo aspirinskih kutija. Bljeskale su se na suncu nestvarno kao sve što dolazi iz nepoznatog stranog sveta. Sestra i ja smo se igrali tim praznim metalnim kutijicama. Ja sam od njih pravio razne modele automobila a sestra ih je slagala jednu na drugu i tako dobijala kuhinjski nameštaj.

        Osim ovih igara, sa decom iz susedstva igrali smo se žmurke. Tada bih se pentrao na tavan i sakrivao u dedinom sanduku. U njemu je bilo tiho i prohladno. Mirisalo je na borovu šumu. Iz poštovanja prema nameni strašnog sanduka, skidao sam cipele pre nego što bih ušao. Ponekad bih ulazio u dedin a ponekad u babin sanduk. Nisam primećivao nikakvu razliku. Ali, uvek bih se izuo. Nisam ništa ostavljao u sanduku. Samo bih ušao, ležao unutra širom otvorenih očiju (iako je pod njegovim drvenim poklopcem bio mrak i nisam mogao ništa da vidim) i osluškivao graju u dvorištu. Kad bi mi dosadilo, izlazio bih neopažen iz sanduka, spuštao se starim metalnim merdevinama sa tavana i pridruživao drugoj deci koja su već zaboravila na mene. Kao što su stariji, mama i tata, zaboravljali te sanduke.

          A onda se dogodilo da su deda i baba jednog  jesenjeg dana legli u krevet, uhvatili se za ruke i poručili:

-              Zovite popa, mi ćemo večeras da mremo!
Padala je kiša kao pred potop. I nebo žali za njima, rekla je mama.

          Ali, kiša je sutradan prestala a deda i baba su još bili živi. Nisu umrli to veče, ni sledeće, ni sledeće...Ležali su tako danima, sklopljenih očiju i strpljivo čekali da se smrt spusti sa tavana.  U neko doba, otac je skinuo sanduke, majka upalila sveću. A oda su oni, posle nekoliko samrtničkih minuta ustali kao da je normalno ustajati sa odra, progutali čudotvornu malu belu tabletu i nastavili da žive.To je bilo kad je pao prvi sneg.

         Otac je mrtvačke sanduke  podigao na tavan. Kad je stiglo proleće, mi smo se ponovo igrali žmurke. Samo, ja se više  nisam sakrivao u dedinom i babinom sanduku. Još zimus, počeo sam noću da piškim u krevet.