понедељак, 25. мај 2015.

RATKO DANGUBIĆ: TETKA MILA

„Ne spavaš?“, pitala sam majku kada sam se vratila iz pozorišta na Terazijama; volim mjuzikle. Dremala je u fotelji sa pismom tetke Mile na grudima. Promrmljala je da je muči astma. Onda se pridigla i uključila TV. Podigla sam kovertu sa tepiha. 
            Tetka Mila se iselila u Kanadu davne 1963, u Toronto. Majka je stalno ponavljala da se ni sa kim tada nije valjano oprostila. Kao da je utekla, rekla je. Ona je starija sestra moje majke i nije se udavala. Kada je otputovala imala je trideset i pet godina i diplomu medicinske sestre. Sada je njoj 87 godina. Nekako nije umela da se odupre nedaćama, pravdala je baka, tatina majka: ispalo je da se nije osvrtala na familiju. U nekoliko pisama koje je napisala za trideset i kusur godina uporno je ponavljala da joj je tamo hladno, ali i dobro i da nema nameru da se ikada vrati.
             Pisma koja dolaze poslednjih meseci kao da šalje neka druga osoba. Oseća da joj nije preostalo mnogo vremena, i preklinje da ja dođem u Toronto i postaram se da se njeno telo dopremi do Beograda. Majku uznemirava i sama pomisao na sve to. Sumnja da njena sestra Mila ima para za avanturu kakva je slanje sanduka ovamo. Pita i mene, otkuda i meni pare da rizikujem. Veli, neka joj Bog oprosti, ali njoj je to besmisleno. Spominje nekakvu Draginju koja nije, pre desetak godina, imala para da vrati mrtvog supruga iz Amerike, pa ga je onamo spalila i njegovu urnu, kradom, donela u prtljagu.
             Tamo, ako tetka i ima para, rekao mi je jedan advokat, mi ne možemo da raspolažemo njima. A možda ih i nema, kako veli majka. Prebacuje majka da nas se tetka nije sećala kada je trebalo, a sada preklinje, što je veoma sebično s njene strane. Majka je od uvek bila, ovo pamtim, nekako kivna na nju: ostavila je majku na cedilu, samohranu, sa dve devojčice, jer nam je otac Milisav poginuo u rudniku Resava kao mlad geodeta. „U proteklih tridesetak godina nije ponudila da pošalje koji dolar, a kamo li da ih je poslala“, uzdisala je majka. Tek kada se razbolela pre koju godinu i kada je sustigla starost, poslala je mojoj majci dva pisma sa jadikovkama, a u jednom je stajalo da mora od nečega i da se umre. Navodno, uvidela je i gde je sve omanula.
            U nekom od skorašnjih pisama bila je i njena iskrzana, izbledela fotografija sa bala Kola srpskih sestara iz 1972, ali je majka bacila među stare novine. „Nikako ovo ne ide“, gunđa majka. Pisala je tetka Mila za ovih nekoliko meseci koliko nije za svih tridesetak godina. Nemamo mi neki lep i udoban život, i preko nas je protutnjao teretni voz komunizma, kako veli moj sin, ali i ne oskudevamo. Sin mi je, inače, skoro diplomirao ekonomiju i nada se poslu u Telekomu. Oženio se lepom devojkom koja se krstila u našoj crkvi i sada je beba na putu. To nisu bili mali izdaci. Snaha je jedno stvarno divno stvorenje i nekako mi se sada i ne odvaja od njih.
           Tetka Mila je, prilično, daleko od nas u svakom pogledu. Nekako se ona ni sa kim od nas nije zbližila, a posebno nije volela, veli majka, familiju s tatine strane, koja je nama bila oslonac sve ovo vreme. I sada smo doživeli, pod stare dane, da se tetka Mila javlja i kuka. Piše kako je imala svađu sa gradskim vlastima jer su joj povisili stanarinu za preko duplo i da ona nije bila voljna niti je imala sredstava da ovo plati. Nakon dva meseca uz pomoć advokata, što je koštalo, naglasila je, preko sto dolara, uspela je da ovo sredi. Veli da je novac tamo sve, i da se prema njemu dobija i poštovanje i ugled.
             Hvali se da je poslednjih godina često čitala našu istoriju, a majka mrmlja da se kasno setila. Umrla joj je pre godinu dana prijateljica Engleskinja i sada skoro da ne izlazi, obilaze je socijalne radnice. Priznaje da su joj godine teret. U pismu iz marta pitala je da li smo primili dvadeset dolara koje je poslala u decembru. Majka se krstila. Ja joj odgovaram i u mamino i svoje ime, i ove godine sam joj pisala valjda sedam-osam puta. Hvali me da pišem jako živahno i da ima osećaj da je ovde, sa nama.
             Navodno je bila dosta lepa, ali nesrećna. Pominje kako su se njene prijateljice zabavljale, a ona je radila i štedela, a ima samo taj mali iznajmljeni stan: soba, kuhinja, kupatilo i hodnik bez prozora. Opisuje da nema kreveta, već spava na sofi na rasklapanje. Volela bi da je imala stan sa spavaćom sobom, ali je kirija onda dupla. I dodaje: samo se boji da se ponovo ne seli, da ima i sada stvari koje nema gde da smesti. S majkom sam dva puta ozbiljno razgovarala, ali majka ne haje za vapaje tetke Mile.
             Ta njena priča o testamentu, rekla je majka, nju ne zanima. Stan i nije njen, a kakvo je pokućstvo i imali kakve pare u banci, može samo da zamisli. „To je sve s naše strane nerešivo“, rekla je, „tako joj napiši.“ I onda mi je prebacila: ko sam ja da brinem o svemu tome. Po njoj ovo treba njihove vlasti da uzmu u ruke. Boji se da tamo postoji i hrpa neplaćenih računa. Veli da je ovo puno problema s kojima ona ne može, i da hoće, da se suoči. Nema ni snage, ni volje, ni para. Onda meni dođe da poludim, ne znam kako da se postavim. Tetka Mila je, nema sumnje, pri kraju životnog veka. Nema govora da ja ili moj sin idemo tamo, vidim i ja, majka je stara i ne može; i ovo je preveliki zalogaj: sve je Bogu iza nogu. To sve moram da uzmem u obzir sada kada tetki Mili treba da odgovorim šta smo odlučili. Majka veli da je svaki odlazak i trčanje pred rudu.    


Нема коментара:

Постави коментар