„Ne spavaš?“, pitala sam majku kada sam se vratila iz
pozorišta na Terazijama; volim mjuzikle. Dremala je u fotelji sa pismom tetke
Mile na grudima. Promrmljala je da je muči astma. Onda se pridigla i uključila
TV. Podigla sam kovertu sa tepiha.
Tetka Mila se iselila u Kanadu
davne 1963, u Toronto. Majka je stalno ponavljala da se ni sa kim tada nije
valjano oprostila. „Kao
da je utekla“,
rekla je. Ona je starija sestra moje majke i nije se udavala. Kada je
otputovala imala je trideset i pet godina i diplomu medicinske sestre. Sada je njoj 87 godina. Nekako nije umela da se odupre
nedaćama, pravdala je baka, tatina majka: ispalo je da se nije osvrtala na
familiju. U nekoliko pisama koje je napisala za trideset i kusur godina uporno
je ponavljala da joj je tamo hladno, ali i dobro i da nema nameru da se ikada
vrati.
Pisma koja dolaze
poslednjih meseci kao da šalje neka druga osoba. Oseća da joj nije preostalo
mnogo vremena, i preklinje da ja dođem u Toronto i postaram se da se njeno telo
dopremi do Beograda. Majku uznemirava i sama pomisao na sve to. Sumnja da njena
sestra Mila ima para za avanturu kakva je slanje sanduka ovamo. Pita i mene,
otkuda i meni pare da rizikujem. Veli, neka joj Bog oprosti, ali njoj je to
besmisleno. Spominje nekakvu Draginju koja nije, pre desetak godina, imala para
da vrati mrtvog supruga iz Amerike, pa ga je onamo spalila i njegovu urnu,
kradom, donela u prtljagu.
Tamo, ako tetka i ima
para, rekao mi je jedan advokat, mi ne možemo da raspolažemo njima. A možda ih
i nema, kako veli majka. Prebacuje majka da nas se tetka nije sećala kada je
trebalo, a sada preklinje, što je veoma sebično s njene strane. Majka je od
uvek bila, ovo pamtim, nekako kivna na nju: ostavila je majku na cedilu, samohranu,
sa dve devojčice, jer nam je otac Milisav poginuo u rudniku Resava kao mlad
geodeta. „U proteklih tridesetak godina nije ponudila da pošalje koji dolar, a
kamo li da ih je poslala“, uzdisala je majka. Tek kada se razbolela pre koju
godinu i kada je sustigla starost, poslala je mojoj majci dva pisma sa
jadikovkama, a u jednom je stajalo da mora od nečega i da se umre. Navodno, uvidela
je i gde je sve omanula.
U nekom od skorašnjih
pisama bila je i njena iskrzana, izbledela fotografija sa bala Kola srpskih
sestara iz 1972, ali je majka bacila među stare novine. „Nikako ovo ne ide“,
gunđa majka. Pisala je tetka Mila za ovih nekoliko meseci koliko nije za svih
tridesetak godina. Nemamo mi neki lep i udoban život, i preko nas je protutnjao
teretni voz komunizma, kako veli moj sin, ali i ne oskudevamo. Sin mi je,
inače, skoro diplomirao ekonomiju i nada se poslu u Telekomu. Oženio se lepom
devojkom koja se krstila u našoj crkvi i sada je beba na putu. To nisu bili
mali izdaci. Snaha je jedno stvarno divno stvorenje i nekako mi se sada i ne
odvaja od njih.
Tetka Mila je, prilično,
daleko od nas u svakom pogledu. Nekako se ona ni sa kim od nas nije zbližila, a
posebno nije volela, veli majka, familiju s tatine strane, koja je nama bila
oslonac sve ovo vreme. I sada smo doživeli, pod stare dane, da se tetka Mila javlja
i kuka. Piše kako je imala svađu sa gradskim vlastima jer su joj povisili
stanarinu za preko duplo i da ona nije bila voljna niti je imala sredstava da
ovo plati. Nakon dva meseca uz pomoć advokata, što je koštalo, naglasila je,
preko sto dolara, uspela je da ovo sredi. Veli da je novac tamo sve, i da se
prema njemu dobija i poštovanje i ugled.
Hvali se da je poslednjih
godina često čitala našu istoriju, a majka mrmlja da se kasno setila. Umrla joj
je pre godinu dana prijateljica Engleskinja i sada skoro da ne izlazi, obilaze
je socijalne radnice. Priznaje da su joj godine teret. U pismu iz marta pitala
je da li smo primili dvadeset dolara koje je poslala u decembru. Majka se
krstila. Ja joj odgovaram i u mamino i svoje ime, i ove godine sam joj pisala
valjda sedam-osam puta. Hvali me da pišem jako živahno i da ima osećaj da je
ovde, sa nama.
Navodno je bila dosta
lepa, ali nesrećna. Pominje kako su se njene prijateljice zabavljale, a ona je
radila i štedela, a ima samo taj mali iznajmljeni stan: soba, kuhinja, kupatilo
i hodnik bez prozora. Opisuje da nema kreveta, već spava na sofi na
rasklapanje. Volela bi da je imala stan sa spavaćom sobom, ali je kirija onda
dupla. I dodaje: samo se boji da se ponovo ne seli, da ima i sada stvari koje
nema gde da smesti. S majkom sam dva puta ozbiljno razgovarala, ali majka ne
haje za vapaje tetke Mile.
Ta njena priča o
testamentu, rekla je majka, nju ne zanima. Stan i nije njen, a kakvo je
pokućstvo i imali kakve pare u banci, može samo da zamisli. „To je sve s naše
strane nerešivo“, rekla je, „tako joj napiši.“ I onda mi je prebacila: ko sam
ja da brinem o svemu tome. Po njoj ovo treba njihove vlasti da uzmu u ruke. Boji
se da tamo postoji i hrpa neplaćenih računa. Veli da je ovo puno problema s
kojima ona ne može, i da hoće, da se suoči. Nema ni snage, ni volje, ni para.
Onda meni dođe da poludim, ne znam kako da se postavim. Tetka Mila je, nema
sumnje, pri kraju životnog veka. Nema govora da ja ili moj sin idemo tamo,
vidim i ja, majka je stara i ne može; i ovo je preveliki zalogaj: sve je Bogu
iza nogu. To sve moram da uzmem u obzir sada kada tetki Mili treba da odgovorim
šta smo odlučili. Majka veli da je svaki odlazak i trčanje pred rudu.
Нема коментара:
Постави коментар