Svakog dana u isto vreme dolazi u
trgovački centar i pokretnim stepenicama odlazi u mali restoran na drugom
spratu.
Dolazi, bez obzira na vremenske
prilike. Uvek je tu između jedanaest i dvanaest pre podne. U restoranu tada ima
malo gostiju. Table sa menijem još nisu izmenjene i pokazuju ponudu za doručak.
Ona, međutim, ne obraća nimalo pažnje na ispisane vrste jela i cene. Odlazi do
police na kojoj su mirisne, sveže oprane bele plasične tacne. Uzima prvu,
stavlja na nju nož,viljušku, veliku kašiku a zatim i malu kašiku.
Hoda polako, polako. Veliku kožnu
tašnu nosi o levom ramenu. Tašna je ljubičasta i savršeno se slaže sa
njenim baletankama i kaputićem od lana
iste boje. Na sebi ima i bež pantalone. Kosa seda, neuredna.
Mršava i jedva primetno pogurena tiho
prilazi vitrini na kojoj su upravo pristigla jela za ručak. To je takozvani
dnevni meni; pasulj sa kobasicom, pljeskavica od povrća, punjene tikvice,
mešano meso sa roštilja, juneći gulaš, supa od povrća i pileće sitneži, svež
spanać, krmenadle u nekom ljutom sosu... Naravno, tu su još i jela od riba,
pečuraka, plodova mora, testenine.
Ona teškim korakom prilazi delu
vitrine u kojoj su pržene morske ribe: brancin, skuša, oslić i škarpina.
Pokazuje prstom na škarpinu. Servirka joj se smeši i poslušno je uslužuje.
Zatim joj dodaje prilog: kuvanu testeninu pomešanu sa zrnevljem kukuruza i
pirindža. Neposoljen, pita. Bez reči,
samo klima glavom. Odlazi sporo. Ne osvrće se na vitrinu sa desecima
raznovrsnih i raznobojnih salata. Ne prilazi zasvođenom pultu sa lepinjama i
komadima hleba.
U restoranu bira usamljeni sto pored
velikog staklenog zida kroz koji se vidi kišni dan, žurbom uznemireni ljudi,
poneki beli kamion koji u magacin doprema mleko, meso ili mineralnu vodu. Ne
gleda kroz prozor.
Počinje da jede. Uzima dva-tri
zalogaja i zastaje. Ostavlja escajg sa strane na prostranu plastičnu tacnu i
uzima škarpinu u ruke. Pokušava da je savlada grickajući je od repa. Kao kad
ajkula guta manju ribu. Ubrzo odustaje. Pokušava još jednom da zagrize.
Odustaje. To je njen poslednji pokušaj.
Uzima belu papirnu salvetu i briše
ruke. Ustaje, Izlazi na malu izlivenu terasu s druge strane stakla, seda za
stolić pod otvorenim kišobranom. Kopa po
ljubičastoj tašni, izvlači iz nje paklicu neraspakovanih cigareta i upaljač.
Nervozno čerupa paklicu, vrhovima zgrčenih arterosklerotičnih prstiju izvlači
jednu cigaretu, stavlja je u usta. Usne su ispucale, suve, sa malom crnom
tačkom na sredini. Pali cigaretu. Gleda pred sebe dok povlači dim. Ne traje to
duže od nekoliko sekundi. Gasi tek načetu cigaretu utrljavajući je u belu
keramičku pepeljaru. Uzima torbu sa naslona, ulazi u prostor za ručavanje,
prilazi svom stolu na kome je skoro netaknuto jelo. Nije začuđena što ga
konobar nije sklonio. Uzima tacnu i laganim korakom prolazi celu dugu salu ne
primećujući pokretne police sa ostavljanje prljavih tanjira i ostataka hrane.
Na drugom kraju prostorije postoji takođe prostor za odlaganje otpadaka.
Istim, umornim korakom, gledajući samo pred
sebe, odlazi hodnikom prepunim butika sa sladoledima i kafom, kupaćim
kostimima, letnjim sandalama, farmericama, unikatnim cipelama, ekskluzivnim
erotskim donjim rubljem.
Na sred hodnika dve mlade devojke
nestvarno belih lica za svojim mirisnim pultom upravo manikiraju nokte nekim
isto tako mladim i porcelanski bledim devojkama.
Prolazi pored njih i stupa na pokretno
stepenište. Na izazu, ne osvrćući se, gotovo pogruženo, kao krivac, promiče pored
štanda na kome masa u posebne kutije veselih boja ubacuje odreske fiskalnih
računa nadajući se primamljivoj nagradi koja je garantovana samo nekolicini
srećnih potrošača.
Нема коментара:
Постави коментар