Култура - Књига
Милан
Тодоров: Време изневерених очекивања
 |
| fotografija: N. Mihajlović |
Афоризми новинара и
књижевника Милана Тодорова крајем 2016. објављени су у оквиру антологије
„Торино ин синтеси”, коју је приредио Сандро Монталто, али ће у његовој
библиографији,
коју су до сада
заокруживале књиге прича „Безброј наших живота” (2011) и „Не могу овде да
дочекам јутро” (2014), протекла година заузети посебно место пре свега због
изласка првог романа „Лек против смрти” у издању „Чаробне књиге”. Како је у
„сценографском” смислу „Лек” у првом реду петроварадински, новосадски,
војвођански роман, разговор смо почели питањем да ли је пре ризик него зицер
романескни првенац посветити властитом окружењу?
– Док пишем, осећам се
најсигурније у познатом свету. Волим кретање по својој микрогеографији –
открива Тодоров за „Дневник”. – То кретање подразумева хронолошка и историјска
померања и премеравања. Уосталом, једна од наглашенијих интонација у роману
„Лек против смрти“ јесте управо спознавање нужности промена, избивања, сталних миграција
и бекстава - тих ритмичких законитости наших живота.
„Лек“ је роман у коме се
растакање породичних вредности и младићких заноса главног јунака прелама кроз
призму сеобе Срба оптаната из Угарске у Србију, победницу у Првом светском
рату...
– То је велика драма ових
простора, после које је настало време сталних изневерених очекивања. Време које
траје до данас. Роман прати управо силазну линију тог нашег историјског усуда.
Међутим, роман , паралелно са историјским фоном, прича о савременом Новом Саду,
о емоционалном сазревању и искушавању осетљивог младића у многонационалном
граду, тој привидно мирној а заправо
ускомешаној средини. Али „Лек” говори и о ратној трауми деведесетих
година прошлог века, о контроли и злоупотреби електронских медија, о осветама
због различитих идеолошких ставова, о узвраћеним и неузвраћеним љубавима, те,
најзад, о залудном трагању за новом Аркадијом.
Овогодишња лауреаткиња
НИН-ове награде Ивана Димић каже да је задатак писца да превазиђе своје лично
искуство и да га транспонује у нешто универзално. Ако је проза дубоко интимна,
да ли су таленат, машта и занати довољни? Или је потребно и мало „уговора с
ђаволом”?
– Однос између факта и
фикције је непоуздан. Не постоје јасне границе. Стварносна димензија и улога
„доживљеног“ у делу може да буде већа или мања а да не угрози универзалност књижевне истине. У складу са тим је и моја склоност ка писању
„о познатом“. Привржен сам писцима који стварају имагинарни свет превасходно из
представа у светлу сопственог искуства.
Ја црпим воду из свог бунара и безименост света ме не привлачи.
Роман има готово филмски
ритам, кадрови се брзо смењују, камера у секунди прелази од тотала до крупног
плана... У којој мери је то последица досадашњег списатељског искуства,
посвећеног краћим формама, а колико опет вишедеценијског дружења с књигама
током којег се изградио став о разлици између смисленог и досадног?
– Мој одговор би могао,
такође, да инсистира на идеји да брзо смењивање доживљаја у роману, а у времену
преовлађујућих twitter комуникација, доприноси живости текста. Али има
истине и у веровању да, понекад,
текстове не пишемо ми него они пишу нас. „Лек..“ је написан релативно брзо, за
неколико месеци свакодневног, вишесатног писања. Лако и са радошћу.
Нескривену топлину с којом
описујете време одрастања, када су тема биле „жене без брадавица рођене за
љубав”, сасецате горчином, и то без имало сентименталности?
– У свету резигнације и
пропадљивих илузија, на клацкалици између непристајања на такав свет и нужности
преживљавања, разумљив је мањак сентименталности. Мислим да је критичар овог
романа, Гојко Божовић то добро изразио: „Главни јунак романа увиђа како његов
живот непрестано протиче у сенци историје – од петроварадинске историје у
Другом светском рату и њених одјека у каснијим деценијама, када јунак одраста и
сазрева изнова се суочавајући са сенкама, актерима и сапутницима те историје,
до новосадске историје деведесетих, у којој сам јунак постаје актер и сапутник,
а некада и сама сенка једног испражњеног живота у коме није лако ни опстати ни
наћи нужни смисао“.
За мене је, признајем,
својеврстан лајтмотив „Лека...” Ана Карењина и њен вагон број 2. Критичар
Милан. Р. Симић у роману је пак видео нешто сасвим друго. Да ли је то, заправо,
најснажнији комплимент аутору – да се у његовим реченицама читалац не проналази
једнозначно?
– Неко је већ рекао да је
једно од мерила за добар роман уколико он не може да буде препричан лако и
једноставно. Зато ме радује различитост доживљаја испричаног у „Леку“. Иначе,
условни „грех и казна“ Ане Карењине јесте лајтмотив над мапом еротског
сазревања и љубавног лутања мог главног јунака.
М. Стајић
О старењу и опроштају
кривице
У припреми је следећи
роман. Колико ће се он разликовати, и тематски, али првенствено стилски, од
„Лека против смрти”?
– Нови роман опет доноси
проживљено и искуствено. Само је сад реч
о теми старења и опроштаја кривице. Неће се он стилски много разликовати од
„Лека“, мада је писан у трећем лицу, изузев што доноси смиреније тонове. Разуме
се, и он припада врсти породичних приповести.
Нема коментара:
Постави коментар