MILAN TODOROV: NABUDŽI MI BAJS

  

izvor: slikarskipribor.rs

Sve je počelo prilično lošom idejom o popravci starog bicikla.

U stvari, možda sama ideja nije bila pogrešna. Adam je verovao da  su stari bicikli načinjeni od čvršćih materijala nego novi. Ti novi, mora se priznati, izgledaju lepše. Na njima ima više nikla i uopšte sjaja, pedale se lakše pokreću, brži su, opremljeni  boljim kočnicama i podesivm volanom i sicom. Mnogi imaju menjače sa čak desetak i više brzina. Ali, nemaju ono što imaju stari bicikli, odnosno nemaju priču. Nema sumnje da će i ti novi bicikli, naročito oni koji se iznajmljuju na pravim biciklističkim postajama na više mesta u gradu jednog dana imati svoju originalnu priču. Štaviše, može se verovati da će imati i mnogo više priiča od običnog starog bicikla koji je koristila najčešće samo jedna osoba. Sada bi neko rekao da je bicikl koji uvek koristi samo jedna osoba, bicikl sa kojim se vremenom stvara čak neki oblik međusobnog poverenja, osećaj prisnosti, pa i vernosti, ako tako nešto može da se kaže za prostu mehaničku napravu od čelika. Ipak, stvar izbora bicikla je najčešće pitanje rutinskog opredeljenja, odluke koja se obično donosi nekog lepog ranoprolećnog dana na mah, bez mnogo premišlljanja. Jednostavno, potreban nam je bicikl da se brže prevezemo od tačke A do tačke B. I da se pritom rekreiramo i relaksiramo. Fizički napor koj je potreban za vožnju bicikla je  neznatan, ali i kao takav vrlo zrdav i koristan za gradskog čoveka sviklog na svakodnevnu vožnju automobilom ili autobusom. Zbog toga se mnogi mlađi, pa i stariji ljudi  odlučuju za bicikl. Međutim, ono što se u industriji ovih mehančkih dvotočkaša nudi, upravo je suprotno od toga. Sve se čini da se savremenom, sve manje pokretnom čoveku, smanji ili sasvim ukloni svaki napor veći od minimalno potrebnog za tu bezbrižnu aktivnost.

Stari bicikl sa novim zajedničko ima samo dva točka.

Ostalo je istorija.

Gume koje je potrebno krpiti i uvek uz sebe imati lepilo, šmirglu, gumenu zakrpu, te vazdušnu pumpu. Zatim lanac koji spaja pedale i zadnji točak masteći vam pritom desnu nogavicu pantalona. Na stranu to što ponekad spadne sa zupčanika.

A zupčanici, prednji i zadnji, su stalni i zamišljeni tako da je potrebno ulagati veći napor pri većim terenskim usponima. Najčešće nemaju nikakvih menjača, dok su kočnice grube, mehaničke, lako potrošive. Naročito zadnja. Ova, zapravo, predstavlja u fizičkom modelu prirodnu reakciju mozga:  okreni pedale unazad da ne bi srljao unapred, u opasnost koja je ispred tebe.

Taj bicikl na koji je Adam potpuno zaboravio ležao je prekriven starim krpama, novinama i prašinom na tavanu u kući njegove sada pokojne babe Dragoslave. Bio je to masivan, crn, ženski bicikl kojim je baba odnosila cveće na gradsku pijacu. Baba je imala veliku baštu u kojoj je gajila samo cveće. Naročito je volela ruže. U bašti je imala ruže svih boja i vrsta. Crvene, žute, ljubičaste, šatirane, bele, crvene sa belim prugama kao sladoledžijska kolica. Ali, imala je i crne ruže. Ruže za posebne prilike. Ruže za oproštaj. Ruže koje u to doba niko nije imao. I još nešto: imala je ruže preko cele godine. U dnu bašte improvizvala je od lako savitljivih jasenovih pritki obruče i na njima zategla debeo molerski najlon tako da su ruže bile zaštićene od mrazeva. Na drugom, onom kraju bliže susedovoj pletenoj ogradi ionako se nalazila pušnica za meso, pa je baba u najhladnijim danima decembra i januara samo preusmeravala cev sa toplim dimom iz pušnice u plastenik sa ružama. I zimi i leti, izuzev za velikih smetova, obično krajem januara i sredinom februara, vozila je bicikl sa pletenom korpom na prednjem i kožnom torbom na zadnjem točku. U polasku u obe korpe pažljivo bi, po bojama sortirala ruže, strogo vodeći računa da boje budu usklađene, da se u istoj korpi ne nađu, recimo, višnja crvene i tuberkolozne beložute ruže, što bi upropastilo kompletnu sliku o brižnoj staroj cvećarici, najboljoj

cvećarki u kraju.

Baba Dragoslava bi na pijacu stizala među prvim prodavcima, često  i po mraku, pa se dešavalo da već pre devet sati ujutro rasproda sve bukete. Onda bi, sa praznim korpama u rukama zašla među tezge i kupovala samo najskuplje i najbolje proizode: velike slatke jabuke, najsočnije breskve, krupne dunje ili kruške karamanke; pa fino meso, krompir, luk, boraniju, flašu ili dve piva (da, baba je pomalo pila) i poneku staru igračku koje bi čuvala do dolaska nas unučića. Dugo je Adam u nekom sanduku na tavanu držao krpenog ruskog željezničara bez leve ruke koji stojeći u stavu mirno na zaleđenom peronu sa belim injem na dugim trepavicama, pozdravlja odlazak nekog voza sa putnicima u nepoznatom pravcu. Gde su putovali ti nevidljivi putnici, da li su bili pravi ljudi ili krpene lutke, nikad nije saznao. Uglavnom, voz sa njima je otišao nepovratno u zaborav, glava mašinovođe koja je veselo izvirivala iz prvog prozora lokomotive i ruka u kojoj je držao svoju čađavu šapku odavno je iščezla iz vidokruga Adamovog dečjeg sna. Sanduk sa šefom stanice je volšebno išćezao istog dana kad i tata. Tata Ljubomir je bio vojnik i bacali su ga s jednog na drugi kraj zemlje, sve dok se zemlja nije raspala i tata bio konačno odbačen u penziju koju je uživao samo dva meseca da bi skrhan nekim svojim unutrašnjim neraspoloženjem jednog jutra, ne govoreći nikom ništa, i ne ponevši iz kuće čak ni dokumenta, kao ni trofejni pištolj, onaj koji oficir kad ide u penziju dobije da ima čime da se ubije; seo u onaj dečji voz i otišao da ga nikad više niko nije video.

Baba je, međutim, kao da se ništa nije dogodilo i dalje negovala ruže, prodavala ih vrlo uspešno na najvećoj pijaci u gradu i hranila sve donoseći u espapima na svom biciklu  sve što je tročlanoj porodici: Adamu, mami, odnosno njenoj ćerki i njoj bilo potrebno.

Da li je potrebno reći da je baba imala više od sto kilograma i ogromne crvene obraze kojima su zavidele i mlađe, one prerarno usukane i požutele ženice, naročito udovice. Baba je verovala da je to od slanine. Bar jednom u tri dana donosila je s pijace najdeblju sirovu slaninu zvanu sapunjara i pošto bi je dobro posolila velikom šakom soli i na to dodala još dve šake ljute aleve paprike zvane „segedinka“, plus šaku bibera, bacila bi sve to u rernu i pekla na umerenoj vatri pola dana, a onda bi, još dok je slanina vruća, sekla sebi veliku krišku stvaljala je na komad belog hleba i jela, jela...ma kakvi jela, gutala je to baba krupnim i slasnim zalogajima dok su joj se niz bradu, vrat i prste slivali potoci tople sapunjave masti.

Pošto se u ono vreme nje znalo za holesterol jasno je da baba nije mogla umreti od njega, nego od prirodne smrti, nešto malo umorna od života i lošeg raspoloženja, kako je govorila, kao i ovo vreme. Samo je zevnula, rekla je majka. I hop, gotovo!

Bicikl baba Dragoslave od tada niko nije vozio, a plastenik sa ružama su rasparali prvi jesenji vetrovi i snegovi.

Majka se preudala za poštara Labuda Dragića iz kraja, što je bila dobra odluka iz dva razloga. Poštareva sigurna državna plata je hranila porodicu a bakšiš koji su mu davali penzioneri služio je isključivo

za njegovo svakodnevno opijanje, tako da se njegovo, i inače skoro neprimetno prisustvo u kući osećalo samo po povremenom alkoholskom lelujanju njegove tanušne senke u sivoj uniformi.

Poštar Labud Dragić je povremeno koristio baba Dragoslavin bicikl kada bi imao teže pakete koje je trebalo da razdeli po udaljenijim kvartovima, ali pošto ga je mrzelo da bicikl održava u ispravnom stanju, brzo je odustao od njega i Adamova majka ga je, verovatno, tada popela na tavan da bi ubrzo svi na njega zaboravili zabavljeni Dragićevim padanjima sada već i na javnim mestima, koja su se zbivala sve dok ga nisu prerano penzionisali i poslali u Vršac na psihijatriju odakle se nikad nije vratio.

Elem, kad je Adam pronašao baba Dragoslavin čuveni bicikl, bio je prilično razočaran njegovim izgledom. Takvi bicikli, preglomazni, grubi i bez sjaja, odavno više nisu bili u modi i Adam je mislio da bi bilo najbolje da ga kradom zameni za neki novi hromirani bajk koji se mogao iznajmiti maltene na svakom ćošku u gradu. Da bi to učinio bilo je ipak neophodno da ga neko malo dovede u red. Adam se tada setio Ružičića, svog druga iz detinjstva koji je, kako je život čudan, dvadesetak godina bio mašinovođa sve dok nije zgazio čoveka na pruzi, pri kraju noćne šihte. Nije mu vredelo što se potvrdilo da je čovek ostavio pored šina pismo u kome je jasno naznačio da želi da se ubije i da za svoju smrt ne krivi nikog. Ružičić je osećao da je on kriv za čovekovu smrt. Da nisam vozio lokomotivu, nego bicik, recimo, mislio je, taj nesrećni čovek, koji je bio teško bolestan ili ga je žena prevarila sa najboljim prijateljem, bi možda i danas bio živ. Iz toga se može primetiti da je Ružičić već tada bio poseban  tip, ali Adam o tome nije uopšte razmišljao. Znao je da Ružičić sad drži ilegalnu radionicu za popravku dvotočkaša u dvorištu sa bezbroj stanara, da se oni bune što njegov školski drug svake godine dovlači stotine i stotine raspadnutih bicikala, po koje vlasnici najčešće nisu ni dolazili, te je dvorište postalo groblje dvotočkaša. Očajni stanari su zvali komunalnu inspekciju, policiju, sudili se, ali ništa nije pomagalo. Ružićić i njegova bolom probuđena ljubav pema biciklima bili su jači od zakona. Ružičić je osećao da je pobednik i kao što su nekad pobednici jahali na belim konjima, on je sada, po celi dan, i zimi i leti, jahao na biciklu. Pričalo se i da spava s biciklom u krevetu, te da ga je baš zbog toga napustila žena koja je bila sto puta lepša od njega, zbog čega s njom nije mogao da ima dece.

Kako bilo da bilo, Adam je jednog dana odgurao stari babin bicikl do Ružićića i zamolio ga da ga pažljivo pregleda, podmaže, dotegne i osposobi za vožnju. 

"Nabudži mi bajs", rekao mu je u njihovom starom slengu. Nije mu govorio o svom lukavom planu za zamenu bicikla. 

Sve bi verovatno išlo kako je Adam i zamislio da nije, u svojoj nezainteresovanosti za Ružičićev život, prevideo jednu činjenicu. Ružičić je sve više pio. Pio je kao da pije sva mora ovog sveta. I kao što se on odavao maglovitom Bogu alkohola, njegova komšinica u dvorištu se sve više odavala veštičarenju. Uskoro poče da se šuška kako je ta žena, bivša službenia suda za krvne delikte, sada najveći stručnjak za crnu magiju.

Ružičić na to nije obraćao pažnju, dok nisu počele da mu nestaju razne stvari iz kuće na nejasan, volšeban način. Najpre mu je nestao veliki železničarski fenjer koji je godinama visio u otvorenom ulaznom tremu. Onda je jednog dana netragom nestao mačor Ratko, pa pumpa za gume, cvikcangle, rezervoar za naftu, lobanja konja, perjani jastuk, televizor bez tona...

Kad je Adam posle mesec dana došao po bicikl, zatekao ga je zarđalog, vezanog sa dva čelična lanca za metalnu ogradu. Ružičić je dugo tražio ključeve da otključa lokote  kojim su bili vezani, ali ih nije našao.

„Imam užasne probleme sa tom ženom iz dvorišta“, priznao je. „Otkako se bavi crnom magijom, nestaju mi stvari.“

Adam ništa nije razumeo.

„Evo jutros, kupim dva bureka u pekari, jedan s mesom a drugi sa sirom , stavim ih lepo u torbu a kad sam se vratio kući imam šta da vidim. Torba prazna. Matora veštica se dobro najela danas.“

Adam ga je gledao nepoverljivo i rekao da će navratiti za nedelju dana da preuzme bicikl.

Nije održao obećanje. Imao je milion svojih problema. Uglavnom, kad je došao posle nekoliko meseci, bicikl je još bio na istom mestu, ali su mu nedostajali volan i prednja i zadnja metalna korpa u koju je baba Dragoslava stavljala ruže i pijačni pazar.

Bilo je jasno da Ružičić polako ali sigurno gubi bitku protiv moćne vračarice iz dvorišnog sveta.

Ipak, Ružičić je, doduše neuverljivo,  rekao da će on to sve da pronađe i dovede u red. Delovao je malo izgubljeno, jer ga je Adam upravo digao iz kreveta iako je bilo oko podneva.

„Da li i ti čuješ pištaljku?“ pitao ga je Ružičić trljajjući krmeljive podbule očne kapke.

Adam je, na Ružčićevo zaprepašćenje, morao da prizna da ne čuje ništa. Samo je zvonik na obližnjoj crkvi otkcavao pun sat.

Kad je sledeći  put krenuo po bicikl,  jedva je prepoznao ulicu u kojoj je Ružičić stanovao. Dugo je tražio usku staru polegušu na dve vode sa dvorištem punim bicikala. Umesto nje, video je novu modernu zgradu na četiri sprata, uredan travnjak ispred malih uličnih lokala u kojima je sedeo pošten svet i javni servis za iznajmljivanje bicikala. Kupio je žeton u obližnjem kafiću od devojke u prekratkoj suknji koja ga je dvosmisleno gledala, ubacio ga u za to predviđeni otvor i preuzeo bicikl za iznajmljivanje. Vozio se celi dan njime. I ne samo jedan dan, nego i cele nedelje. Plašio se da ga vrati. Znao je da, ako to učini, može nestati sav svet koji je dotad poznavao.