MILOVAN VITEZOVIĆ: EGERIĆ OD ETIKE I ESTETIKE

Miroslav Egerić (1934 - 2016)

"...Posebna književna slabost ( u kojoj je opet pokazao dar i snagu) Miroslava Egerića jeste savremena srpska satira, u kojoj smo,

pokazalo se, bez književnog premca nadaleko, ne samo kod nas, jer

se sa sobom i ne možemo porediti, već u evropskim, pa i svetskim

razmerama. Ta slabost ga je gurnula da bez kajanja uđe u tamni vi­lajet

u koji nisu zalazili književni kritičari (sem ako je neko

malo tumarnuo) i književni istoričari (obe novije istorije srp­ske književnosti su bez satire i satiričara).

Sve je počelo pre četrdeset godina, kada je Miroslav Egerić

1970. za Srpsku književnu zadrugu napravio Antologiju savremene

srpske satire, prvu antologiju satire i prvu hvaljenu antologiju

posle antologije srpskog pesništva Bogdana Popovića. Ova Ege­rićeva

antologija je bila prevratnička antologija. Do nje se u

antologijama slavio komunistički sistem, ili, ako se nije slavio

– nije se sporio, a slavljen je bio u predgovorima što su takve

antologije moguće. Ovom antologijom je uneta književna sumnja u

sistem. Bilo je to prvo seme demokratije. Prvo rušenje cenzorskih

tabua. Bila je to prva antologija slobode. Bila je to veličanstve­na

rehabilitacija jednog književnog roda (satire), koji se smatrao

nepotrebnim i izlišnim u socijalističkom društvu opšteg usre­ćenja.

Ona je u nama reinkarnirala Domanovića. Egerić ga je i u

predgovoru doveo drugi put među Srbe. Ta antologija je prva afir­misala

a time i stvaralački inicirala razvoj književnog roda

aforizama, koji će srpsku književnost i duh proslaviti u svetu

osamdesetih godina. Posebno ističem kako se Miroslav Egerić

kao znalac moravske mitologije usudio da Bajku Dobrice Ćosića

pročita na pravi način i ukaže nam o kakvom je svemoćnom anđami

u njoj reč. Uspeh antologije pomogao je Miroslavu Egeriću da i

sam počne da iskazuje svoj smisao za satiru kao vid demokratske

borbe na koju je teže prigovarati. Tako nam se u raskoši svoga

dara i svoga poštenja počeo pokazivati i kao demokratski borac

i kao satiričar i iskren nacionalni mislilac. Tako su nastaja­le

knjige iz naše sudbine: Pisma porodičnim ljudima i Srbija i

pamćenje.

Srpski satirični aforizmi, kao vid neporecivog bunta,

podržani Egerićevom antologijom u više proširenih izdanja,

postali su evropski fenomen u poslednje dve decnije dvadesetog

veka. Na matrici Egerića Milo Dor je napravio dve duhom raskošne­

antologije srpskog aforizma na nemačkom. Međutim, taj

fenomen je ostajao nedovoljno književnoistorijski razložen, a

time i nedovoljno estetski protumačen i objašnjen i kritički

ocenjen (izuzimajući nekoliko novinskih kritika i više uspešnih­

predgovora uz objavljene zbirke, recimo uz Egerića, Nikolu

Miloševića i Jovana Delića). Doduše, ovaj fenomen je tumačen

sociološki (Đuro Šušnjić i Ratko Božović) i psihološki

(Žarko Trebješanin i Petar Bakun).

Fenomen srpskog satiričnog aforizma, ne izdvajajući ga iz

korpusa savremene srpske satire, sveobuhvatno je najzad razjasnio

Miroslav Egerić, dakle onaj koji ga je podstakao gurnuvši u anto­

logiju prvi satirični kamen mudrosti, što je dovelo do književ­

ne lavine."

( izvor: LETOPIS MATICE SRPSKE, knjiga 499, sveska 1, januar-februar 2017.)