Живот без погледа на часовник
Пише Милан Р. Симић
Роман говори о растакању породичних вредности, и о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата
Добар романописац не измишља свет. „Једноставан и чудесан сам по себи“, свет је већ измишљен. На успешном писцу је тек да вешто урами речима слике прохујале стварности све бавећи се њеним тајанственим тачкама које, заправо, и јесу оно што одговара духовним изазовима времена.Уосталом, Тодоров је романописац који добро зна да је најбоља она тема за коју је везан укупним својим бићем и која у њему изазива дубока осећања. Желео сам живот без погледа на часовник, сећа се Јунак његовог романа.
Како пише Тодоров? Читалац ужива у лаганом одвијању приповести и упознавању са ликовима, писац се креће сигурно ка циљу свестан да иза себе оставља комплексну и живописну причу, између оних тајанствених тачака и вешто, на тренутке, открива слику читавог креативног подухвата.
Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата („Мој отац би понекад, сећајући се прича из тог времена, жмиркајући од неког само њему знаног неспокоја, рекао исто оно што су мађарски ироши и банди газде, цептећи од немоћног једа и страха, те 1918. године: Оно што се пише по води, вода и однесе.“) Прича је ово и о седамдесетим годинама прошлог века. Тада је локални радио постајао све популарнији, „Уместо антена, користили смо олуке…, до нас су у таласима стизали гласови далеких, срећних светова“, и даље, све до ратних траума деведесетих.
Роман Лек против смрти прошаран је и исказима који, узети ван шире текстуалне одређености, могу имати (и имају) значење и форму филозофских максима (Унутрашња осећања су наш најтачнији сат), афоризама, универзалних судова (Свету једноставно нема помоћи)! Издвајати филозофске максиме из овог романа, то је умна забава за захтевније читаоце. Уосталом, „Одговоре на питања шта је смисао живота ионако нико не зна“, узгред, примећује романописац.
Тодоров с лакоћом разоткрива стварност свакодневног живота. Та разоткривена стварност свакодневног живота – да се разумемо, за писца је то тежак посао – сложена је у књижевни текст где показује своје логичко лице. За фикцију овде нема места, ми јасно знамо шта је озбиљно а шта још више озбиљно.
Да, вратимо се на средину новембра 1918. Тада је српска коњица оквасила копита у таласима Мориша и Тисе код Сегедина, „зауставивши се нагло и скоро неочекивано да ту обележи крај рата и своју велику, можда највећу победу у историји српства, забадањем сабљи од уралског челика у воду обасјану хладним, касним сунцем“.
На крају, испраћамо Јунака из рукописа. Педесет седми рођендан обележио је опраштајући се од куће у којој је живео готово пола века. Потрудио се да спољашње прозоре добро закује даскама и ексерима. Тако окованих кућа све је више… А лек против смрти? Сада смо и ми читаоци убеђени да таквог лека заиста има, да га само треба пронаћи. И све мислимо да је тај лек: живети живот без погледа на часовник! Лек против смрти, да.
Како пише Тодоров? Читалац ужива у лаганом одвијању приповести и упознавању са ликовима, писац се креће сигурно ка циљу свестан да иза себе оставља комплексну и живописну причу, између оних тајанствених тачака и вешто, на тренутке, открива слику читавог креативног подухвата.
Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата („Мој отац би понекад, сећајући се прича из тог времена, жмиркајући од неког само њему знаног неспокоја, рекао исто оно што су мађарски ироши и банди газде, цептећи од немоћног једа и страха, те 1918. године: Оно што се пише по води, вода и однесе.“) Прича је ово и о седамдесетим годинама прошлог века. Тада је локални радио постајао све популарнији, „Уместо антена, користили смо олуке…, до нас су у таласима стизали гласови далеких, срећних светова“, и даље, све до ратних траума деведесетих.
Роман Лек против смрти прошаран је и исказима који, узети ван шире текстуалне одређености, могу имати (и имају) значење и форму филозофских максима (Унутрашња осећања су наш најтачнији сат), афоризама, универзалних судова (Свету једноставно нема помоћи)! Издвајати филозофске максиме из овог романа, то је умна забава за захтевније читаоце. Уосталом, „Одговоре на питања шта је смисао живота ионако нико не зна“, узгред, примећује романописац.
Тодоров с лакоћом разоткрива стварност свакодневног живота. Та разоткривена стварност свакодневног живота – да се разумемо, за писца је то тежак посао – сложена је у књижевни текст где показује своје логичко лице. За фикцију овде нема места, ми јасно знамо шта је озбиљно а шта још више озбиљно.
Да, вратимо се на средину новембра 1918. Тада је српска коњица оквасила копита у таласима Мориша и Тисе код Сегедина, „зауставивши се нагло и скоро неочекивано да ту обележи крај рата и своју велику, можда највећу победу у историји српства, забадањем сабљи од уралског челика у воду обасјану хладним, касним сунцем“.
На крају, испраћамо Јунака из рукописа. Педесет седми рођендан обележио је опраштајући се од куће у којој је живео готово пола века. Потрудио се да спољашње прозоре добро закује даскама и ексерима. Тако окованих кућа све је више… А лек против смрти? Сада смо и ми читаоци убеђени да таквог лека заиста има, да га само треба пронаћи. И све мислимо да је тај лек: живети живот без погледа на часовник! Лек против смрти, да.
Нема коментара:
Постави коментар