Već dugo nosim taj sat na ruci. Nije velika vrednost. Ali, navikao sam se na njega. Štaviše, ponekad u ponekim situacijama pomislim da mi donosi srećan ishod.
Ima takvih stvari. Bar ja verujem.
Međutim, sat je na baterije i kad stane morate da pronađete časovničara koji će ga otvoriti i zameniti njegovo malo ali jako srce.
To je posebno interesantan trenutak. Otvaranje vremena. Meni na to liči. Zbilja, pomislio bih, u takvoj prilici, gde odlazi vreme? Moj uređaj na levoj ruci ga broji i sabira i skladišti u neku fioku. Gde je fioka svega što je prošlo? Poznanici, prijatelji, ljudi i žene.
Zbog toga sam sa malim uzbiđenjem uvek ulazio u ulicu Zlatnog greha (ne znam zašto se tako zove. Možda ima neku priču?). U njoj je, sa desne strane,kada se ide prema trgu naše poznate ktitorke Miladinke Karanfilović, skoro neprimetan okerast uzan izlog. U samom njegovom vrhu kaligrafskim neonskim slovima stajao je natpis Urar Safir.
Imao sam sreće. Urar je bio u radnji.
-Da ste došli minut kasnije već bih zatvorio radnju. I ti zauvek – rekao mi je odmah po ulasku. – Nema više posla za nas.
Rekoh mu zbog čega sam došao.
Pogledao me je začuđeno.
-Imate sat sa baterijom? To je vrlo opasno. To je vrlo opasno.
Nije hteo da mi objasni zašto bi to u eri opšte digitalizacije bilo opasno.
-Nema tu nežnosti -samo je rekao.
Mislio sam malo o nežnosti između časovnika i vlasnika. Nisam mogao ničeg pametnog da se setim, osim jedne epizode na moru kada su trojica muškaraca, vrlo crnog lica, sedeli na pesku na nekoj hrvatskoj plaži u društvu krupne brinete bez gornjeg dela kupaćeg kostima. Dama je, nosila zlatni sat na zglobu leve noge i sa njim ulazila u more.
Posle su svi zajedno otišli u hotelsku sobu.
Na satu je bilo nešto pre dvanaest. Odmor pre ručka. Nežnost sata na nozi.
-Mehanički časovnici – rekao je – Oni su kao kad idete bosi po travi ili pesku. Da ih ima, još bih radio. Njih jedino vredi popravljati.
Setio sam se mehaničkih satova svog dede i svog oca. Dedin sat sa natpisom Ilinois 1914 sam još kao dete polomio, a očev, koji je dobio od svog brata sa njegovog nekog službenog putovanja u Švajcarsku čuvam i dan danas, ali on je takođe nepovratno izgubljen. Mehanizam je otkazao. To bi se još dalo popraviti, verovatno. Međutim, jedna strana sata na koju se kači kajiš bila je slomljena.
Ispričao sam mu to. Rekao je da razume. Zatim mi je, odobrovoljen, pokazao kako se otvara sat da bi mu se došlo do srca i zamenila baterija.
-Ukoliko nemate klješta sa oštrim krajevima da biste ih usadili u ove male rupice na dnu sata možete se poslužiti makazama. Zabodete ih i okrećete u suprotnom smeru od kretanja kazaljki. Evo, gotovo.
Zatim je pincetom izvadio mali plastični prsten. Pogledao ga je prezrivo i odložio na stranu. Na red je došla baterija. Izvadio je i pogledao isto onako kao i plastiku.
-Lekari kažu da ukoliko dete proguta ovu bateriju, može da umre. To vam dovoljno govori o štetnosti satova sa baterijama, zar ne?
Posle toga je otišao u prostoriju iza radnje. Hodao je držeći jednu ruku oko druge iza leđa.
Za to vreme posmatrao sam zidove njegove male radnje. Bili su okićeni mnoštvom različitih časovnika i svi su bili vrlo živahni.
Zapitao sam se da li će ih sve pogasiti.
Stari Jevrejin kao da mi je pročitao misli.
-Oni ostaju. Prestaće da kucaju jedan po jedan. Kao i mi ljudi.
-Vi ćete ih, pretpostavljam, obilaziti i paziti na njih – upitao sam ga.
-Ne znam. Voleo bih to, ali nisam siguran. Svako čovek ima svoj čas. Ne znam -ponovio je.- Vi ste još relativno mlad čovek. Da li ste oženjeni?
Izvinjavao se što me to pita.
-Volite ženu ili žene. Stvar je izbora.
U jednoj ruci, levoj držao je moj časovnik, a u drugoj pincetu sa malenom srebrnom pločicom.
-Ona žena – reče. – Ona što vas čeka napolju…
-Da?
-Nestrpljiva je.
Zastao je fokusiran na utrobu mog ručnog sata. Onda je neverovatnom brzinom ubacio bateriju u ležište i isto tako brzo i spretno kleštima uvrnuo donji poklopac.
-Gotovo – rekao je i ponovo pogledao jastrebovim pogledom kroz prozor.
Žena, koja je stajala ispred časovničarske radnje, sada je jednako brzim pokretom leve ruke izbacila svoju dugu plavu kosu iz teksas jakne i njen odraz je hitro krenuo ka centru grada.
-Nije vaša žena?
-Nije – odgovorio sam posle malog oklevanja.
Pružio mi je časovnik.
-Šta sam dužan – upitah.
-Samo
cenu baterije.
Dadoh mu pet stotina dinara.
Ona plava žena…
-Gde si toliko vremena?
Sutradan ujutro, budim se i bez sata. Zvuk tišine. Teglim se u krevetu. Napolju je hladno. Mislim o starom, o plavoj ženi i dolazim samo do zaključka da postoje različite sreće i da nema dosadnih trenutaka. Ipak, ne ustaje mi se. Svi razlozi za ustajanje su pogrešni.
Ne znam zašto je u poslednje vreme sve češće tako.
Nije bilo trenutaka koji bi me doveli sada do toga.
Urar Safir je samo došao do vrhunca.
Svako u svom poslu dođe do kraja.
Čak i ptice. Sagrade dnezdo, izlegu ptiće i odlete.
Odlazak je uvek mešavina poštovanja i poraza.
Još uživati u krevetu. To je jedina dobra stvar.
Ali ipak ustajem i tražim sat na širokoj glatkoj dasci komode.
Gde je?
Još noćas bio je tu.
Нема коментара:
Постави коментар