Život u banatskom selu, daleko na severu, tamo gde je i Bog rekao ljudima laku noć, odvija se sa osećanjem da deo tebe umire mesecima da bi iznenada buknuo kao podsećanje da je ono za šta si verovao da je izgubljeno sad tu, još veće, snažnije i lepše.
Elem, Isa Zaza je bio dobar čovek. Imao je ženu, petoro dece, četiri ćerke i jednog sina koji se zvao isto kao i ja: Zlatko. Osim što je bio dobar komšija, Isa Zaza je bio i vredan paor. Imao je malo zemlje, ali je koristio državno zemljište za ispašu svog velikog stada ovaca. Na sopstvenoj maloj površini zemlje, koju sada vidim kao oveću terasu, gajio je dinje, kruške, jabuke i pokoju lubenicu kao i nekoliko špalira vinove loze.
Ne mogu da se setim koji je to praznik bio kada bi nas decu okupio u velikoj, činilo se svečanoj sobi, sa prozorima uvek zatamnjenim i krevetima na sprat netaknutim godinama. Svako je u pitanju neki paganski praznik stočara.Rekao bi nam da sednemo na krpare na drvenom podu, zatim nam svakome podelio po supenu kašiku i potom u sobu uneo veliki kotao, ili bakrač, kako ga je zvao, pun ovčijeg kiselog mleka.
-Na, jejte – rekao bi i otišao.
Mi smo navalili na kiselo mleko, ali nismo mogli mnogo toga da pojedemo navikli na oskudicu tokom godine, te smo počeli da razbacujemo mleko oko sebe, da gađamo jedni druge i lepimo gusto belo testo mleka na zidove.
Ne znam kako se to završilo. Znam samo da se ni Isa ni njegova mršava vesela žena Vata nikad nisu ljutili na nas. I svake godine ponavljao smo tu igru sa razbacivanjem hrane.
Vrhunac bi iopak dolazio krajem leta. Tada bi nas posadio u seljačka drvena kola i poterao dve mule, jer konje nije imao, ka vinogradu izvan sela.
Pamtim ogromnu vrućinu, debelu prašinu usput, sprženi korov svuda po polju i osećaj hladovine kad bismo stigli na njegovu njivu.
Isa bi ispregao mule, a nama, poiskakalim iz šaraga rekao da beremo voće i jedemo koliko možemo.
Grožđe još nije bilo zrelo, ali mi smo ga žedno trpali u usta a istovremeno smo šutirali žute dinje koje bi se raspadale na crnoj zemlji kao mali ćupovi puni zlatnih semenki.
Isa ne bi dolazio s kraja njive dok se ne bismo zamorili u svom obesnom poslu.
-Sad ste se najeli za celu godinu – rekao bi uprezajući nanovo mule.
Iza nas je ostajao obran voćnjak. Ništa nije moglo više da se upotrebi ili ponese kući.
Isa Zaza je uprkos svemu tome bio srećan gledajući nas. Povremeno bi, dok su mule ravnomerno dobroćudno kasale, okretao svoju usku, rano osedelu glavu i smešio se očinski.
Zbog ispaše na nedozvoljenom mestu taj dobri čovek je mogao da nastrada. U opštini, u kojoj je, uzgred rečeno, kao mali službenik službovao i moj otac, dogovoreno je da milicija izađe na javni pažnjak, uhapsi Isu a njegove ovce odvede i proda. To je trebalo da se dogodi naredne subote. Moj otac je čuo to i u najvećoj tajnosti saopštio Isi. Ovaj je ovce vratio u kućni tor i držao ih u nemu sve dok opasnost nije prošla.
Kad god imam teška trenutke, umočim se u hladnu vodu ovih sećanja i zatim se povučem pre nego što stvari postanu suviše bolne.
Ne, nije ovo romasirana biografija čoveka zvanog Isa Zaza, niti poznati oblik priče o neobjašnjivoj dobroti pojedinih ljudi.
Ako kažem da zbog toga danas toliko volim voće ili ovčije kiselo neko sklon psihijatrijskom pogledu rekao bi da svako uskraćivanje doprinosi intenzivnijem osećaju sveta. I ne bi pogrešio.
Ali, nisu svi ljudi obdareni tim refleksom nesvesne dobrote.
Moji roditelji i ja smo se preselili u veliki grad. Veeeeliki, za stare pojmove. Danas ne mislim tako. Grad je velik koliko su ljudi koji žive u njemu veliki.
Išao sam u osnovnu muzičku školu, zatom srednju i najzad sam završio Muzičku akademiju. Sa zvanjem profesionalnog muzičara zaposlio sam se u orkestru gradskog radija.
Život radijskih muzičara je bio prilično lagodan, ukoliko čovek nije težio dopunskoj zaradi noćnim sviranjem po kafanama.
Probe sa tonskim snimanjem počinjale su lagodno u deset sati pre podne i trajale do jedan sat iza podneva. U dvanaest, nekada i ranije, dirigent, neki mladoliki starac koga smo zvali Fočo od stotinu ljeta, davao je dvadeset minuta puš pauze. Izlazili smo na balkon sa koga se videlo tenis igralište. Posmatrali smo žute loptice koje bi pre nego što bi pale na crvenu šljaku kratko lelujale u vazduhu kao anđeli koji ne žele da padnu.
Ipak, padali su.
Nastavljali smo svirku.
Plata je bila mizerna, ali tu i tamo pao bi pokoji honorar sa strane. Dizali bismo ga na blagajni, samo na časnu reč.
Naš orkestar se stalno popunjavao novim članovima i članicama. Dirigent je u tom poslu prednjačio. Voleo je devojčice i dovodio ih u orkestar čak i bez završene akademije. Bio je debeo, ali okretan. Pričalo se da je uslov za posao da devojka spava sa njim.
Međutim, nijedna devojka se nije žalila i, moram da kažem, brzo su se uklapale u orkestar. Uskoro su nas podelili na veliki narodni, veliki zabavni i veliki džez orkestar. Ja sam dopao džez orkestru.
Obično bih sedeo u umrlajnoj žutoj fotelji blizu onog balkona i čekao da dođe red na moju deonicu. Svirao bih improvizujući. Pratio sam neke zvuke iz dnevnog kataloga.
Trudio sam se da ne diram nepomičnost sveta koji je ostao iza mene.
Debeli žovijalni dirigent je, činilo mi se, bio zadovoljan mojim izborom.
Da li je bilo žena?
Uglavnom sam bio srećan kada sam vladao svojim željama.
Međutim, prst sudbne nije mirovao.
Jednog dana Debeli me je pozvao u svoju malu prašjavu ordinaciju, kako je zvao redakcijsku sobu, i prekorno me gledajući upitao:
-Ko su sisters?
Nisam znao ništa o sestrama. Pomislio sam da su sisters neke njegove nove nesvršene muze iz muzičke škole koja se nalazila u blizini.
- Sestre Zaza. Bile su na audiciji pre nekoliko dana. Pevale su stare pesme iz okoline Prizrena.
Da li ti to nešto znači?
Slegnuo sam ramenima.
-Nisu prošle, mada imaju talenta, ali sa njima bi trebalo raditi. Sirov materijal.
-Dobro, pa šta?- upitah.
-Tek posle rezultata izbora rekle su da su tvoji i njihov deda nekad davno bili dobre komšije, da ste se pazili kao najbliži rođaci.
U njegovoj jazbini postalo je naglo veoma hladno. Neonka na plafonu je titrala na izdisaju.
-Da li bi nešto promenilo da sam ti rekao ranije za njih i možda njihovog oca i mene i Isu Zazu – upitao sam.
-Trebalo je da mi kažeš.
Ne znam kako sam izašao iz njegove kancelarije. Imao sam utisak da me nejasan osećaj ničim izazvane krivice gura otpozadi.
Oteturao sam do nuzičarskog balkona, otvorio vrata, izašao na svež aer i duboko disao.
Vazduh je bio zagušen automobilskim isparenjima.
Sledećeg vikenda otišao sam u selo u kome sam rođen, nameran da rasvetlim slučaj sestara pevačica za koji sam smatrao da nisam nimalo odgovoran, ali koji me je spojio sa prvim sećanjima na ljudsku dobrotu.
Pošao sam rano izjutra da ne bih vozio po ranoj junskoj sparini.
Put je bio vijugav i izlokan. Stari, od noćašnje kiše mokri đermovo pojavljivali su se kao na nekoj crno-beloj razglednici nepoznatog pošiljaoca.
Zbog udara svernog vetra vozio sam opreznije i sporije pa sam u selo stigao docnije nego što sam očekivao.
Glavna ulica kojom se iz male udoline ulazilo u selo bila je pusta a mnoga stabla uz kuće oborena ili rastrgana.
Na nekim kućama nedostajala je polovima krova. Ispred kuće Ise Zaze na ulici ležao je u celini oboren zid od cigala.
Zaustavio sam se i pošao ka oljuštenoj metalnoj dvorišnoj kapiji koja se klackala na vetru koji je slabio. Dok sam prilazio vratima, ugledah u onom prozoru na sobi u kojoj smo se gađali ovčijim mlekom, jednu ,jedinu, nestvarno žutu jabuku.
Momentalno sam se ukočio. Stajao sam kao ukopan ne usuđujući se da uđem u neuredno dvorište zbog stida koji me je iznenada celog obuzeo.
Sramio sam se što češće nisam dolazio u selo, što nisam pitao za ljude u njemu i što sam se time nevidljivo a stvarno odvojio od njih, ali i od sebe.
Нема коментара:
Постави коментар