paradoks

  Milan Todorov XXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ ZLOČIN I KAZNA Kada sam sledeći put došao u crkvu Svetog Jurja, fra Mario nije bio u ispovedaonici. Sedeo je sam u sakristiji i gledao kroz mali prozor prema dvorištu. U ispovedaonici je mirisalo truljikasto, kao što miriše palo drvo u šumi kad ga neko preokrene nogom. U dvorištu su dvojica mladih iskušenika unosila drva. Mirisi svežeg drveta koji su prodirali u staru crkvu donosili su neko začuđujuć u tamnu toplinu. Jedan od njih se u nekom trenutku okliznuo i srušio čitavu gomilu na zemlju. Drugi je prasnuo u smeh. „Nemoj da se smeješ, pomoći ćeš mi da ih pokupim“, rekao je prvi. Fra Mario je izašao iz sakristije i prišao im. „Čemu se smejete?“ „Nije ništa, gvardijane Mario. Samo je pao.“ „Čoveku koji padne ne bi trebalo da se smeješ.“ Mladi iskušenik ga je pogledao zbunjeno. „A šta treba?“ Fra Mario je ćutao. „Da ga podigneš“, rekao je najzad. Drugi iskušenik se nasmejao i rekao mu nešto na it...

Milan Todorov XXXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Trbuh sveta Na svečanosti upriličenoj povodom odlaska finansijskog direktora u penziju, okupila se cela rukovodeća svita. Po nalogu glodura trebalo je da sa starim dobrim Uherom zabeležim najdirljivije trenutke. Ne mogu opisati koliko mi se to činilo beznačajnim. Spojeni stolovi, beli stolnjaci sa sendvičima, torta u sredini i čaše za vino i pivo. Urednik dramskog, Brana, sedeo je na ivici u poslednjem redu. Ruke su mu drhtale. Prvo sam to primetio kada je pokušao da podigne čašu. Prsti su mu obuhvatili tanko staklo, ali se čaša zatresla toliko da je vino zapljusnulo beli stolnjak. Brane se nasmejao i pogledao oko sebe, kao da želi da proveri da li je neko video. Video sam. I pravio se da nisam. " Ove čaše su sve gore",  rekao je. Neko za stolom se nasmejao. "Ili je vino jako", dodao je drugi. Brana je klimnuo glavom. " I jedno i drugo". Ponovo je pokušao da prinese čašu ustima. Ovoga puta u...

  Milan Todorov XXXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Nije bilo mesta sumnji da li sam ili nisam u kandžama neke tajanstvene i sveznajuće sekte. Ali, koje? Šta hoće od mene? I zašto baš od mene, pored toliko drugih kolebljivaca? Možda su i oni od iste vrste. Korice knjige koja je sada ležala preda mnom behu tamnoplave, kao bobica prezrelog grozda. Velikim zlatnim slovima na njoj je pisalo MORMONOVA KNJIGA , da bi ispod crte stajalo pojašnjenje: „Još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu“. Otvorio sam knjigu vrhom desnog kažiprsta. Očekivao sam prazne listove. Neko je iz redakcije odlučio da se našali. Međutim, jedan od prvih pasusa bio je posvećen Lamancima, za koje su tvrdili da su preci američkih Indijanaca, a sama knjiga, sa mnoštvom zapisa, otkrovenja i kataklizmičkih proricanja, utvrdih vrlo brzo, pisana je sa namerom da što više ljudi preobrati iz izvornog hrišćanstva u sledbenike Crkve poslednjih dana. Samo mi je to još trebalo. Sa lakim sarkazmom uperen...

  Milan Todorov XXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Kopači U to vreme ustajao bih rano. Odmah iza svitanja. Nisam spavao dobro. Hvatao bih rani autobus za grad na stanici kraj groblja i odlazio u Lokal. U njemu je bilo nestvarno tiho za radio stanicu. U to vreme program nije išao dvadeset četiri sata dnevno. Noćni program nije postojao. Jutarnji je kretao tek oko sedam, ako se ne varam. Na spratu gde se nalazio Desk zujali su teleprinteri a rolne sa vestima iz zemlje i sveta odmotavale su se bez kontrole tako da su neke završavale čak na hodniku dok ih urednik jutarnjeg ne bi smotao, stavio pod mišku i odneo do svog stola gde je vesti seckao velikim makazamai ređao jedna na drugu obeležavajući ih brojevima 1, 2, 3. Redosled vesti označavao je uređivačku politiku kuće. To nije bila mala stvar. Spikeri ni za živi glavu nisu smeli da ispreturaju dat im spisak. Ali, jutro je osim tog spiska nudilo, bar za mene, iznenađujuće primere kratkotrajne sreće. Komšija, u...

 Milan Todorov XXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Besplatni sveštenički saveti Pojava drugog Isusa nije mi davala mira. Odlučio sam da pozovem onaj broj mobilnog telefona koji sam svojevremeno ugledao na zidu kraj parka sa natpisom „Besplatni sveštenički saveti“, ali me je tu tek čekalo iznenađenje. Nazvao sam zapisani broj. Dok je telefon zvonio, pokušavao sam da zamislim ko bi mogao da se javi. Možda neka usamljena žena koja je iz dosade ili očajanja odlučila da glumi ispovednika nepoznatim ljudima. Možda telefon neke poslovne pratnje koja je oglas iskoristila kao mamac za muškarce željne ženskog tela. A možda, što me je najviše privlačilo, neki izopšteni sveštenik koji je izgubio pravo da propoveda u crkvi, pa je svoju malu parohiju preselio na zidove grada. U žurbi i bez naočara koje sam počeo prerano da nosim, čini mi se da sam ukucao pogrešan broj. Uzgred, to sa naočarima i dioptrijom nisam nikad priznavao. Zakazao sam pregled kod oftalmologa u Vojnoj ...

  MALE PRIČE /16/ RATKO DANGUBIĆ TOPOLE Moja baka je verovala da su dve topole iza kuće zaljubljene. Nikada nije objasnila zašto. Svakog jutra najpre bi pozdravila njih, pa tek onda mene. Tada mi je to izgledalo pomalo uvredljivo. Godinama kasnije, posle njene smrti, vratio sam se u selo. Kuće više nije bilo. Ograde više nije bilo. Čak je i stari bunar nestao. Samo su dve topole ostale. Porasle su. Stajao sam ispod njih i primetio dva goluba među granama. Naravno, nisu to mogli biti isti golubovi iz mog detinjstva. Ali sećanje nije ornitolog. Dozvoljava sebi izvesne netačnosti. Vetar je prolazio kroz lišće. I na trenutak mi se učinilo da je baka samo ušla u kuću i da će se svakog časa vratiti, noseći činiju trešanja i žaleći se na vreme. Zamalo da je pozovem. Umesto toga, poželeo sam dobro jutro drveću. Činilo mi se nepristojnim da ne učinim tako. Tada sam prvi put pomislio da možda drveće pamti ljude bolje nego ljudi drveće. Možda je baka svih tih godina razgovarala sa topol...

  Milan Todorov XXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Eugenova linija Bio sam uveren da će me posle neuspele reportaže o vojnoj vežbi glodur izmestiti iz informativne redakcije i vratiti u KUP. Tamo sam bio ipak bezbedan. Niko nije obraćao preterano veliku pažnju na nas. Smatrali su nas nekom vrstom novih luda ili modernih vašarskih zabavljača. Povremeno bi nešto cenzurisali, ali ne zbog nas ili napisanog, sa čim su se, verujem, u potaji slagali – nego zbog svog položaja i ugleda dostojnog poverenja političara koji su ih na ta mesta postavljali. Neočekivano za mene, nije to učinio. Međutim, jedan događaj sa doktorom koji je glavnom dramcu overio životnu dijagnozu na deset godina, te pojave u samostanu ispod Sebastijanove utvrde, učinili su da poverujem kako živim u virtuelnoj, lažnoj stvarnosti. U podzemlju Sebastijanove tvrđave, na potezu Eugenova linija, osam metara ispod površine zemlje, u mreži ondašnjih takozvanih kontraminskih tunela ispod Hornverka, ski...

  Milan Todorov XXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Golicala me je tajnovitost franjevačkog samostana kraj crkve svetog Jurja, ili po našem svetog Đorđa koji ubija aždaju. Postojalo je više razloga za to. Krst sa zvonikom i parapet crkve se u vreme njenog završetka i otvaranja nalazio tik uz zapadne zidine tvrđave da bi se posle trideset godina volšebno, niko ne zna kako, našao na istočnom pročelju. Zašto je to urađeno? Malo je verovatno da je arhitekta koji ju je projektovao napravio tako kardinalnu grešku da bi se morala izvršiti ta složena pregradnja crkve. Zatim, taj samostan uz nju, večito zaključan. Šta krije? Ustajale mirise mrtvih monaha koji se možda još vuku po uglovima njegovih ćelija poređanih kao osinje saće po spratovima. Ispostavilo se da Jaroslavljeva majka nije od prevelike koristi. Nju nisu angažovali za kuvanje sve vreme, nego povremeno. Obično kada bi neki mladi teolozi boravili u samostanu preko leta, bez velikih obaveza. Međutim, pos...

Milan Todorov XXXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Ko kaže da žene nisu za vojsku U vazduhu se osećalo da se nešto kuva. Ovakav svet, polurazrušen, znao sam, ne može ostati zauvek u tom međuprostoru između kostura ratova.  Tog leta glavni urednik me je odredio da pratim vojnu vežbu lokalnih momaka i devojaka, takozvanih teritorijalaca. Mrzeo sam te stvari. Kad bih ugledao uniformu uvek sam se osećao postiđeno. Odeća koja označava nameru da nekoga ubijete iz ovog ili onog razloga, bila mi je kao označavanje smrti crnom maramom ili tračicom na reveru belog sakoa. Ali,nisam imao izbora. Sastajalište i polazni logor nalazili su se između Ciglane i groblja, kao da je neko namerno izabrao mesto gde istorija čeka. Kad sam stigao, dočekao me je prizor koji je više ličio na vašar nego na vojni logor. Jedan pijani kapetan, inače markantni crni muškarac u najboljim godinama, dakle četrdesetim, crven u licu i promuklog glasa, pokušavao je da postroji ljude koji su tako...

 Ratko Dangubić PITA ZA GOSPOĐU ŠPIZ Te godine, hiljadu devetsto pedeset šeste, majka Stana razvlačila je kore kao da razvlači tišinu preko cele bačke ravnice. Brašno je bilo belo kao prvi sneg, sto od orahovine izriban godinama i dlanovima, a kroz otvoren prozor ulazio je miris lipa i leto koje još nije znalo da pamti rastanke. Na stolu je čekala okrugla tepsija. Majka je pažljivo slagala mladi sir s jajima preko kore, posipala solju, prelivala rastopljenom mašću, pa sve savijala u krug, kao da u taj krug pokušava da zatvori vreme. — Ovo je za gospođu Špiz koja odlazi — rekla je tiho. Ne meni. ...