Ta slika ga je sasvim izmučila, lakše bi se popeo na kakvo brdo. Kao da se četvornoške peo na proplanak. A slikao je starog violinistu pred prodavnicom duvana kako svira i prosi. I one je, priznaje sebi, jedna od budala među sebi ravnima. Nije siguran ni da je slika dobra. Nije mogao da je gleda. Promena stila slikanja kod njega su krenule ranije nego su se u njemu ugnezdile određene bolesti. Na ovim njegovim slikama, on zna, postoje mnoga slaba mesta: ona velika platna kao da mu nemaju srca, duše, ni krila. Nije više podnosio ni crno vino, kurve i malograđane. Na slici koju je završio violinista je bogalj, sa štakama. Tri puta je premazivao platno, i svaki put, kao da je slika bila gora. Nosi nekakav nevidljivi teret koga ne uspeva da se oslobodi.
Imao je i naviku da cepa slike, kada mu se ne dopadnu, kao kad pisac cepa hartiju. Nekako se bojao da ostavi nepotreban trag drugima o sebi. I kao kad se reka, nakon poplave vraća u korito, tako su se sada sabirale i njegove misli. U otvorenim vratima, umesto prijatelja koji se jutros najavio, stajao je ostareli violinista, oslonjen na štake sa slike, sa dugom sedom kosom. Slikar se sledio. Mislio je da mu se ovo priviđa dok violinista nije krenuo da svira. Pomislio je kako je ovo događaj koga je sanjao godinama. Od njegovog sviranja zastao mu je dah. Ni jedan, ni drugi nisu videli da je između njih ona praznina koju prave snovi. Slikar je sedeo nepomično, držeži na kolenima ruke umazane pekmezom: bio je krenuo da ga meša sa uljanim bojama.
Нема коментара:
Постави коментар